ŽIVOTNA PRIČA PREDRAGA KONA: Ne razumem ljude koji žive sami! Dva braka su dva života! Vesnu sam upoznao kada sam imao 10 godina

Rođen sam 10. juna 1955, u tri ujutru, u Železničkoj bolnici u Beogradu. Danas je to deo KBC „Dr Dragiša Mišović“. Od oca sam Andrije Ernesta i majke Danice. Očeva porodica je jevrejska, poreklom iz Čorne u Mađarskoj, odakle su najpre došli u Zagreb, pa potom u Beograd dvadesetih godina prošlog veka. Majka je iz trgovačke porodice Živković iz Aleksinca.

U četvrtoj godini sam otišao u Njujork, gde je otac radio za „Jugoeksport“. Iz Amerike se sećam samo te škole u koju sam krenuo sa šest godina. I puta do nje. Živeli smo u Džekson hajtsu. Brat Jovan je skoro deset godina stariji i uvek me je pratio do škole, a majka je dolazila po mene. Sećam se da sam prvog dana, kada sam ušao, a ni reč engleskog nisam znao, zanemeo. Ali vrlo brzo sam ga naučio toliko dobro da su se svi čudili.

Njujork-Beograd

Imao sam jednog druga s kojim sam se intenzivno družio. I pričao sam mu da će biti rata između SSSR i Amerike i da će pobediti Rusi. To se pročulo, pa su me roditelji ispitivali šta ja to pričam, a ja sam samo pričao ono što sam slušao od brata. I upamtio sam to kao veliki stres jer mi je rečeno da više ne govorim gluposti.

U Njujorku smo bili do moje sedme godine, kada smo se vratili u Beograd. Mada sam u Americi praktično završio prvi razred, ovde sam ga ponovio, sugerisano je da to uradim jer sam, kao, slabije znao srpski. U školi sam se brzo istakao. Bitan mi je prelazak iz OŠ „Boris Kidrič“, gde je sada Druga (Filološka) beogradska gimnazija, u „Braće Ribar“, koja je sada „Kralja Petra“. Bilo je to u četvrtom razredu. Tu sam sreo sadašnju ženu - Vesnu. Imao sam samo deset godina. Kad sam je video, a ovo je živa istina, bio sam šokiran da nešto tako lepo postoji! Lepa kao slika, što bi rekli. Fascinirala me je. Nosila je neku frizuru sa šiškama, kao što je i dan-danas nosi. Život nas je odveo na različite strane. Sreli smo se tridesetak godina kasnije.

Nezanimljiv sam čovek

Završavam tu osnovnu školu, upisujem gimnaziju - Drugu beogradsku, i vraćam se tamo gde sam i krenuo u osnovnu školu. Hteo sam da budem elektroinženjer sve do maturskog ispita, na kom mi je profesor fizike dao četvorku. To je promenilo sve. Smatrao sam da, ako ne mogu da imam pet na maturskom, nisam za elektrotehniku. Upisujem, na nagovor najboljeg druga, medicinu.

Vrlo sam nezanimljiv čovek, nemam ja neke ljubavi osim tih maštarija platonskih. Na fakultetu sam imao tek prvu ljubav. Ali sam veliki bukvalista, nisam se nešto mnogo borio oko nje. Čim je jednom rečeno da možda nismo jedno za drugo, odmah sam odustao. To je bilo sve pre prvog braka. Svetlana je farmaceut, upoznali smo se na Medicinijadi u Beogradu. Pevao sam tada „Hava nagilu“, ta pesma je bila dominantna. Razvila se ljubav...

Prvo venčanje

Prvi put sam se venčao 23. avgusta 1980. Bilo je to malo venčanje u opštini Stari grad. Još sam bio student, zapravo apsolvent. Ona je tada završila fakultet i počela da radi. Živeli smo od mog studentskog kredita i pevanja u sedam izvedbi predstave „Sumrak“ u JDP, a radio sam i poslove preko studentske zadruge. Prijatelji, koji su bili u Nemačkoj, dali su mi stan na korišćenje i tu smo živeli. Medicinu sam završio 1981. i počeo sam da stažiram u Domu zdravlja Stari grad. Tu sam dobijao stažersku platu. Roditelji su pomagali koliko su mogli kao penzioneri.

Presekao sam staž, otišao u vojsku 1982. Služio sam 12 meseci u kasarni „Maršal Tito“ i Vojnoj bolnici u Novom Sadu. Tamo sam bio u četi lekara. Nisam bio u oficirskoj školi, to sam naknadno završio. Vojska mi je prošla izuzetno lako, pevao sam i često odsustvovao, kolege su mi prilično zavidele. Doneo sam i gitaru. Sve što sam znao da pevam, znao sam i da sviram. Zapravo, nikad nisam ni znao da sviram, znao sam da pratim svoj glas.

Otac u 28. godini

Slobodan je rođen 12. novembra 1983. Imao sam 28 godina, bio sam upravnik garnizonske ambulante u Rumi. Nismo imali pomoć, a on nije imao ni šest meseci kad je žena rešila da počne da radi po svaku cenu. Imala je po sedam dana dežurstva. Nosio sam ga sa sobom u korpi kad sam išao u lekarske posete po kućama. U garnizonu sam bio jedini lekar, a bilo je oko 1.800 pacijenata. Uopšte mi nije bilo teško. I zato stalno govorim mladima da treba što pre da se realizuju kao roditelji, jer kad je čovek mlad, ništa mu nije teško. Ni presvlačenje, ni kupanje, ni hranjenje - ništa. To je najlepši period moga života u smislu poštovanja ličnosti, profesije lekara. Na VMA sam prešao 1988, gde sam i specijalizirao epidemiologiju 1991.

Bratstvo i jedinstvo

Verovao sam u bratstvo i jedinstvo i teško mi je pao raspad SFRJ. U zimu 1991/1992. šest meseci sam bio na frontu ili, kako se to zvanično zvalo, teritoriji zahvaćenoj borbenim dejstvima. Najpre tri meseca u Kninu i Krajini, gde sam bio u komandi referent saniteta, a komandant je bio general Ratko Mladić. Svakodnevno sam ga viđao, a kontakte smo imali po potrebi. Bili su profesionalni i krajnje korektni. Pamtim ga kao izvanrednog oficira. Ne vidim da je tu bilo šta pogrešno radio. Nisam bio u Bosni i ne mogu da govorim za taj period, ali moje sećanje na njega nije negativno. Kao oficir, svoj posao u Krajini, bar koliko ja znam, radio je onako kako je moglo u tim okolnostima. Dok sam bio tamo, osećao sam da je narod jako ugrožen i da mu je potrebna zaštita. Vojnu bolnicu u Kninu jednom sam obilazio i s Mladićem. Uvek je pitao kako se dogodilo ranjavanje i obično bi rekao da do toga ne bi ni došlo da se postupalo po pravilima.

Neprekidno sam bio na linijama fronta. U selu Mirkovci kod Vinkovaca na pet metara od mene metak je pogodio zid. Mimoilazile su me i granate. Doživeo sam dva granatiranja u Kninu i jednom u Šidu. Međutim, prilikom obilaska imao sam sreće.

Grip na ratištu

Kao epidemiolog na ratištu, imao sam zadatak da sprečim ili suzbijam pojavu zaraznih bolesti. I zanimljivo - dok sam razbijao glavu kako ću da rešim epidemiju gripa, komandanti su rešavali sami. Čim bi se neko pojavio s tegobama, šalju ga kući. Za nekoliko dana bi se vraćao. Prijala su im ta neočekivana odsustva.

Iz Krajine sam prešao u zapadni Srem, zapravo Šid, takođe na tri meseca, i takođe kao referent za preventivnu medicinu mehanizovanog korpusa. Pozadina je neke tri nedelje bila smeštena u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, pa i ja, i taj period mi je bio najteži jer se nismo kretali. Nije bilo dovoljno goriva, pa su glavni događaji bili doručak, ručak i večera.

Kad sam završio u Šidu, bio sam i dalje referent mehanizovanog korpusa i to na Topčideru, a kratko i zamenjivao načelnika saniteta korpusa. Potom sam prešao u Zavod za preventivnu medicinsku zaštitu Prve armije u Zemunu. To je bilo sjajno mesto, držao sam medicinsku informatiku. I tu sam bio načelnik. U principu, stalno sam imao pozicije. A 1995. sam predao zahtev za napuštanje, skidanje, kako mi to kažemo. Taj dan pamtim. Celu noć nisam spavao. Stvara se ta potreba, imao sam osećaj da sam otišao u slepi kolosek, ipak sam ja epidemiolog. Trebalo je da pređem na VMA, al’ da sačekam zamenu, što je moglo potrajati i dve-tri godine. Imao sam poziv da me tamo ubrzano pripremaju za akademsko zvanje. Put bi mi bio potpuno drugačiji da sam otišao na VMA. Ali ne kajem se.

Razvod

Devedesete su bile teške, sankcije. Moja prva žena imala je dve apoteke i pomagao sam joj u tom poslu. Ali sam i u kafani „Crna mačka“ u Zemunu više zarađivao pevanjem nego kao epidemiolog.

Devedesetih sam se i razveo. Brak je potrajao 13 godina. Nekoliko godina niz stvari nije išao, pa mi razvod nije naročito teško pao. Slobodan je ostao s majkom. Inače, nije oženjen. Voleo bih unuke...

Sudbina

Susret s Vesnom je bio posle godina i godina. Ne mogu više ni da se setim tačno godine kada smo proslavljali tu malu maturu. Neko vreme smo se sretali kroz te proslave. Ozbiljnije smo počeli da se viđamo kad smo i jedno i drugo bili slobodni. I shvatili smo da nas je sustigla ljubav. I sudbina. Venčali smo se 23. decembra1999. u Starom gradu. Na istom mestu gde sam sklopio i prvi brak. Ali ovaj još traje. Čini mi se da sam neprekidno sa Vesnom, ceo život. U drugom braku nemam dece. Supruga ima ćerku Albinu.

Moj temperament

Moj temperament je mnogo drugačiji od onoga što se spolja vidi. Mnogo sam žustriji sa ljudima koje jako dobro poznajem. I nije baš uvek lako sa mnom. Pogotovu sada, u drugom braku. Ne radim uopšte onako kako drugi žele.

Kad sam se skinuo iz vojske, neko vreme sam lutao, godinu i po dana radio za privatnu firmu i na kraju se zaposlio u Gradskom zavodu za javno zdravlje. I onda sam ovde pričao ljudima da uopšte nisu svesni u kakvom raju žive. Gledali su me čudno. Vojska, nisam se ja ništa žalio, zna da bude baš surova.

Najpre sam radio u odeljenju za zarazne bolesti kao epidemiolog, a vrlo brzo, krajem devedesetih, prešao sam u jedinicu imunizacije, gde sam kasnije postao i 13 godina ostao načelnik, a potom prešao u savetnike. Neposredno pre korone postao sam v. d. načelnika jedinice za zarazne bolesti.

Ptičji i svinjski grip

Kod pandemije ptičjeg gripa 2005, vodio sam posebnu radnu grupu. Tada su bili i pobijeni oni golubovi, a tadašnji predsednik Boris Tadić je ušao u zaštićenu zonu i izvinio se tom domaćinu. Istog momenta dao sam ostavku, ali nije prihvaćena. Predsednik države je ušao u zaštićenu zonu! To možda nije značajno drugima, ali je meni ostalo kao tragedija.

Afera s vakcinama posle svinjskog gripa iz 2009. godine je događaj koji je direktno uticao na stvaranje antivakcinalnog pokreta. Govorio sam tada da će nam se osvetiti kad-tad. I na neki način nam se sad sveti.

Ne, korona nije vrhunac moje karijere. Vrhunac moje karijere je bilo ono što sam radio sa posebnom radnom grupom od 2005. do 2010, od ptičjeg do svinjskog gripa. Tada je napravljeno sve šta treba da se radi, ali, nažalost, nije u potpunosti primenjivano.

Korona

Postojala je mogućnost da u ovome s koronom ne učestvujem. Odmah na početku sam predsedniku rekao da zdravstveno nisam baš najbolje, ali da sam za Srbiju uvek spreman.

Prestao sam da pušim 1997, alkohol više ne pijem. Do tada nisam ni znao da imam dijabetes, tip dva. Na insulinu sam. Vrlo brzo sam i operisan - imam četvorostruki bajpas i stentove. Od ta četiri bajpasa, dva su se zapušila. Nikakvu intervenciju nisam radio 17 godina, 2004. imao sam tu operaciju. Još 2012. su mi rekli da nije mudro da radim ikakvu novu, tako da sada živim kompenzovano. Strogo vodim računa da ne uđem u preterano nerviranje, što nije lako.

Imam hronične tegobe vezane za cirkulaciju. Neposredno pre korone bio sam u hiperbaričnoj komori zbog nekih promena. To sad prvi put kažem. I nekako sam se stabilizovao. Ova cela situacija sa koronom naterala me je da nađem snage da potpuno stabilizujem svoje zdravstveno stanje, što je i paradoks.

Nisam folirant

Moj dan je, normalno, vezan za terapiju, određeni ritam, prvenstveno ishrane. Najteže je izbeći slatko jer je potreba za tim kod dijabetičara neuporedivo veća nego kod drugih ljudi. Kad pogrešim, znam da će biti povišen šećer pa dva-tri dana vodim računa.

Hoću da kažem da se uvek može. A pogotovu znači rezervna snaga koja postoji kod svakog čoveka. Daje neku dodatnu snagu i to nije folirancija. Nikad se nisam folirao kad je posao u pitanju. To znaju svi koji su radili sa mnom.

Moji prijatelji

A u privatnom životu sam potpuno drugačiji. Neverovatno. I verovatno samo oni koji me dobro poznaju znaju o čemu pričam. Veseo sam, volim da se šalim. A i kad kažem da ne pijem, uopšte nije istina - volim da popijem vino uz dobar obrok i to se dešava desetak puta godišnje, kad su neki bitni datumi ili situacija sa prijateljima. Iskreno, šest drugara su mi rod rođeni. Druženje je prekinuto zbog korone. Jednom mesečno smo se sastajali u kafani, uglavom na Dorćolu. Tih šest ljudi je obeležilo moj život. Za moje shvatanje, imam najveće bogatstvo u njima. Normalno, prvo i osnovno je supruga, pa deca, s tim što ne odvajam Albinu, iako je Slobodan moj sin. Čovek mora da neguje i poštuje i širu porodicu. Tu obično sebe nazivam divljakom jer retko kada ja zovem, uglavnom zovu mene. I na neki način se osećam krivim što ne održavam te kontakte kao moj brat od tetke, koji okuplja familiju.

Ne vraćam se

Iskreno, ne kajem se ni za šta u životu. Ne zato što sam nepogrešiv, već jednostavno tako sam izabrao. Nisam od ljudi koji se vraćaju nazad da bi utvrdili gde su pogrešili. Osim ukoliko nije reč o nekim sistemskim greškama na poslu. Neke lične greške sam pravio i tu uopšte nema dileme. Ali to sam napravio i idem dalje. Ne mogu da se vraćam natrag, da sedim i kukam. Nemam ja vremena za to.

Sebe uopšte ne vidim kao nekog značajnog, ali jedan dug moram da obavim - da opišem sve što se događalo tokom korone, da odgovorim na pitanja koja su mi postavljena. Ima tu niz stvari o kojima neću sad jer bi ličilo na prozivku. Kad sve prođe. Da li će to biti knjiga, još ne znam, ali svakako moram da napišem. Iz dva ugla - čisto profesionalnog i ljudskog. To je potpuno zatvoreno u meni. Da li ću imati snage - sve to treba ponovo proživljavati...

NAJVEĆE TUGE

Smrt roditelja

Moje najveće tuge su smrt roditelja. Nemam ja neke teške traume. Život prihvatam onako kako nailazi. Ne pripadam depresivnim osobama i onima koji dugo tuguju. To traje svega nekoliko dana. Ali ova tuga, kad mi je drugar umro od korone - danima mi nije izlazio iz glave. Bilo je to u proleće prošle godine. Činilo se da će da se izleči, a za dva dana je otišao.

I kad mi je majka umrla, danima sam proživljavao. Pet godina je bila nepokretna, žene koje sam plaćao su je pazile i zahvalan sam im do kraja života. To veče sam se vratio od nje, nazvala me je ta žena, samo sam pitao: „Je l’ prestala da diše?“ Rekla je „da“. Imala je 85 godina. Dugo sam razmišljao o njoj kad god bih išao u kupovinu, pet godina sam joj donosio hranu. Od smrti mog oca 1998. nije izlazila iz kuće. A otac je umro od gripa. Pao je, slomio kuk, operisao ga. Sve je išlo dobro, bio je na rehabilitaciji u Sokobanjskoj. I tu dobio grip i umro. Inače se redovno vakcinisao protiv gripa, al’ te godine nekako nije.

OTKRIĆE

Da sam kršten, saznao sam posle majčine smrti

Da sam kršten, saznao sam tek posle majčine smrti. Umrla je 2010, a otkrio sam da sam kršten još u prvoj godini života, u Sabornoj crkvi, tek kasnije kada se stan prodavao, pa sam našao krštenicu. Inače sam član jevrejske zajednice sve vreme. Ne pripadam vernicima, a nisam ni klasičan ateista. Slavim majčinu devojačku slavu - Svetog Stefana, 9. januara. Zapravo, obeležavam je. Obično se okupljamo svi, bile su njih tri sestre, ali ne kod mene jer živim u malom, ženinom stanu. Moj je još manji - 34 kvadrata. Sečemo kolač kod kuće, ne pozivam sveštenika, iako poštujem naše sveštenike. Obeležavam i jevrejske praznike.

I TO JE PROŠAO

Partizanovac u Zvezdi

Za Partizan navijam od detinjstva, otac je, pa brat... A interesantno je da sam u ranim godinama dve godine trenirao vaterpolo, ali u Zvezdi! Partizan je bio preveliki za mene, a Zvezda je bila u drugoj ligi. Trenirao sam kao dete plivanje kod Atine Bojadži i karate do plavog pojasa kod dr Dragoljuba Pejovića u klubu Beograd. Kao anesteziolog, umro je od korone u martu ove godine u Podgorici.

HOLOKAUST - VELIKA TUGA

U Aušvicu sam video cipele na kojima je pisalo Kon

U Aušvicu sam bio u aprilu 2019, kada smo putovali u Krakov. S jedne strane, osećam se jako dobro što sam bio tamo, a s druge, psihički sam bio bolestan taj dan, možda čak i sledeći. Tamo sam video i cipele na kojima je pisalo Kon. Čovek to mora da vidi da bi shvatio. Ne može da veruje da postoji fabrika smrti dok ne vidi originalne ostatke toga.

Otac je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, odmah na početku rata je zarobljen i transportovan u logor Nirnberg, a potom u Osnabrik. Tu je bio u baraci broj sedam. Pričao mi je da su imali radio-stanicu, prenosili su informacije Rusima. Jedan od logoraša znao je izuzetno sitno da piše, pa su preko šupljeg zuba drugog prenosili poruke. Pričao mi je i da je puštao bradu, što kažu, do pupka, da bi mu bilo toplije. Imali su stalaktite, toliko je bilo ledeno.

Kad se vratio nazad, nije našao ništa. Moj deda je bio dovoljno mudar da je svu imovinu dao za lažne ausvajse (papire) i porodicu (tatinu prvu ženu, njegovu sestru, moju sestru Liliku, koja sad živi u Izraelu) preko Splita prebacio za Italiju. U Italiji jesu bila geta, ali nisu ubijali Jevreje i nije bilo kao u Beogradu. Kasnije su se svi vratili. Moj brat je rođen 1946, a njegova majka - tatina prva žena, umrla je iste te godine.

Moji su imali u vlasništvu taj stan koji je deda dao zbog papira i kad je otac tamo video tri porodice, samo se okrenuo. Pošto je bio u trgovini, a potom u Ministarstvu trgovine, dobio je stanarsko pravo nad jednim stanom. I kad se venčao drugi put, prešao je kod žene, a to stanarsko pravo ostavio dedi i tetki, s kojima je odrastao moj brat.

ONA JE DEO MENE

Kad je teško - gitara

U svim teškim situacijama sam svirao i pevao. Ni na kninskom ratištu nisam bio bez gitare. U ambulanti sedne desetak nas i krećemo... Pušio sam po tri pakle, pilo se žešće piće. I tokom bombardovanja 1999. sam svirao i pevao.

Kada mi je umro jedan rođak, koji je, inače, bio pevač, sat i po sam neprekidno pevao. Suze su samo tekle.

Gitara je deo mene, ali nekako poslednjih godina sam se odvojio od toga i pitanje je koliko sam spreman za neku ozbiljnu svirku.

Kurir.rs/ Zabeležila Jelena S. Spasić Foto: Marina Lopičić, Privatna Arhiva

Bonus video: