Kontroverze: Uskršnje tucanje

Mučilo me je državnopravno, skoro pa ustavno pitanje. Zalepim, recimo, Vučića na jaje, pa onda Dačića na jaje

Piše: Novica Milić

Veliki petak je najtužniji dan za hrišćane: dan kad je raspet Isus. Srpski telegraf je na ovogodišnji Veliki petak rešio da obraduje domaće vernike, da budu manje tužni i skrušeni: skrušenost se, doduše, od Srbadije očekuje, ali tuga nije baš politički, državno i nacionalno poželjna. Pa je odštampotina ST odštampala prilog za taj dan, ubacila međ listove, sa samolepivim sličicama za tzv. uskršnja jaja, jajcad koja se farbaju i kite na Veliki petak, a tucaju, da prostite, odnosno razbijaju jedna o druge na sam dan Uskrsa.

Neuk i slabo informisan nikad dotle nisam kupio ST, ali otkad sam ga kupio, zbog priloga sa sličicama, shvatio sam da mogu ostati neuk, ali ne više i neinformisan. Džaba mi gledanje N1, čitanje Danasa, Vremena i NIN-a, odsad ću se obaveštavati kroz ST jer je tamo provereno i pravovremeno štivo, o čemu dovoljno očeviduje samo nekoliko naslova iz broja za Veliki petak, kao što su: “Srbin pravi supervakcinu” (naslovna strana, pa potom 8. i 9. stranica), “Vučić: Srbija gradi više nego ikada” (4. i 5. stranica), “Princ Hari je japanski penis” (13. stranica, kako je i red), uz poučne priloge “Đanijev kafedžija švercovao kola, pa prešao na drogu” (12. stranica, odmah pre one o Hariju), ili “Ne gledajte Zadrugu, nemate šta da vidite” (19. stranica, odmah posle priloga, takođe poučnog, “Kristijan Golubović skovao pakleni plan”). I tako dalje.

SLIČICE: Ali da se vratim onome zbog čega sam dao 30 dinara na trafici. To su sličice za na jaja. Idu, redom, državni grb (aka beli orlovi oko ocila), vojevoda Mišić, care Dušane, junak Miloš Obilić, Karađorđe, a onda Aleksandar Vučić. Posle ide Vasilije Ostroški, a onda drugi red predvodi Vladimir Putin. Iza njega je naš Amerikanac Tesla, sledi Raspeće, Pupin, i Darija Kisić. Potom Vuk, pa Sveta Petka, nakon koje treći red započinje Predrag Kon, pre patrijarha Pavla, Stepe Stepanovića, grba Crvene zvezde, logoa samog ST, Bogorodice i Svetog Save, da bi četvrti red krenuo grbom Partizana, posle čega se malo mršti Ivica Dačić, pre Njegoša, manastira Ostrog, cara Laze, kodže Miloša, da bi na kraju stao veseljak pulmolog Branimir Nestorović (“najsmešniji virus”). Sve to za na jaja: tri tekuća političara (nasmešeni Vučić, zabrinuti Dačić, uz pojačanje blago osmehnutog Putina), i troje kriznih štablija (Kon, Kisićka, Nestorović).

Pre nego što sam ove likove počeo da lepim na jajca, u meni se, kakav sam kontroverzan, otvorilo niz pitanja: teoloških, istorijskih, etnoloških, filozofskih, ustavnopravnih, estetičkih i etičkih, kao i pitanja iz novijeg repertoara rodne ravnopravnosti i džender LGBTQIA klasifikacije. Idemo redom.

TEOLOGIJA ITD.: Teološki, recimo, ako se navedeni likovi imaju lepiti na jajca, a među njima je nekoliko svetaca, da li i tekuća lica, politička ili koronaška, takođe spadaju u svete likove? I ko posvećuje te likove? Crkva je govorila da ona ne imenuje svece nego “narod”, ali tu procedura nije baš jasna, a teško da jedne dnevne novine, makar bile još jedno medijsko krilo Službe, imaju teološki kapacitet za beatifikaciju smrtnika. Katolička crkva je razvila komplikovanu proceduru koja traje desetlećima, ponekad više od veka, a završava se papinim ukazom. Dobro, nismo katolici, ali mi je ipak čudno da to kod nas, u slatkom pravoslavlju, rade tabloidi. No, neuk sam oko toga, kako već rekoh.

Istorijski su likovi sa sličica malo zbrdazdolisani. Jesu to nacionalne veličine, ali ipak kakve veze imaju dva fudbalska kluba sa Svetim Savom ili Vasilijem Ostroškim, odnosno kult Miloša Obilića s naučnikom Pupinom? Sveta Petka se, takođe, ubraja i među srpske svetice, ali je ipak ova Paraskeva rođena u Istanbulu kao Grkinja, mada joj se klanjaju i kao svetoj Petki Makedonki, Bugarki, čak Rumunki, a prvi zapis o njoj bio je iz pera jednog Rusa. Dobro, slatko pravoslavlje je široko i kažu da ne mari za etnije, pa se nadam da će i naša Darija jednom biti jednako tako poštovana diljem jugoistočne i istočnoistočnije Evrope.

Mučilo me je onda državnopravno, skoro pa ustavno pitanje. Zalepim, recimo, Vučića na jaje, pa onda Dačića na jaje. A u nedelju, na najveseliji hrišćanski praznik Vaskrsenja tucnem jaja jedno o drugo. I šta se desi? Dačić jaje istuca Vučić jaje, pa ga razbije posred nosa, recimo. Može li se, sme li se, valja li se tako? Treba li SPS vrhovnik da pocepa SNS poglavnika? I šta se tada zbiva ako bi se to, nedajbože, desilo? Da načisto oljuštim Vučić jaje, da mu sastružem ljusku, da ga isitnim u prah, e da ne bi svedočilo o makar simboličnom razbijanju Vučićevog svetlog lika? Ili da, za kaznu, istucam Dačić jaje, sameljem ga u mikseru, strunim u kuglicu, a ovu zapandrčim s terase u mutno Dunavo? Celo po podne sam dumao o ovoj teškoći i napokon mi, neumnom, palo na pamet da je jedino rešenje ne tucati Vučića o Dačića. Neka se tucaju sa drugima, a najbolje da se ne tucaju uopšte.

KO KOKODAČE: Predveče sam pao u bedak. Nije to bio problem na koji ste mogli pomisliti – recimo da se Darija, zbog reda veličine, tuca s Karađorđem, Njegošem ili kodža Milošem, jer je ona jedina dama i mogla bi se jedino tucati sa Svetom Petkom iako to verovatno nije baš bogougodno – već pitanje šta bi mogao biti rezultat tucanja Kona i Nestorovića, tj. njihovih jajcadi? Koji bi tu pulmološko-virusološki džender nastao i kako bi taj soj novi uticao na tekuću pandemiju? Ako bi, dalje, Sveti Sava verovatno razbio Vuka kao dete zvečku, kakav bi ishod bio između sudara dva cara Dušana i Lazara? Šta bi se dogodilo sa ukrštanjem tvrdoće između jaja Tesle i Pupina ili dvojice vojevoda Mišića i Stepanovića, i da li bi patrijarh Pavle pobedio Miloša Obilića? Kome tu dati prednost, i kako? Partizan i Zvezda bi se istucali možda na ravne časti, ali šta bi ostalo od manastira Ostrog kad bi ga strefio udar jajceta koje ponosno nosi grb države Srbije? Putinovo jaje bi verovatno bilo najmoćnije, najtvrđe, ipak je to KGB jaje starog kova; ali šta ako se na njega nameri jajce samog ovog tabloida, crveno i puno sebe? Ne bagatelišimo ST.

Dobro, tucanje jajima, makar za Uskrs, ipak je stari običaj paganskog porekla. Svi seksizmi na stranu – jer dolaze od čitalaca s pokvarenom maštom – problem se sabira u staro filozofsko pitanje šta je starije: koka ili jaje. Od rešenja te inače najstarije ontološke kontroverze sve zavisi, a ona je nerešiva. Možda je ta aporija nadahnula ST da na najtužniji dan razveseljava Srpčad samolepivim sličicama. Jer se kokodakanje može tumačiti i kao kokoškina radost što je snela jaje, ali i kao njena kuknjava unapred što će joj plod biti tvrdo skuvan, ofarban, pa će mu zalepiti dve ptičurine, navodno orlovske, uz ocila sa grba države jednog naroda koji vazda kukumavči. Između ostalog jer se nikad nije do kraja ispilio u politički zrelu naciju već je ostao da ga farbaju, svaki vek na svoj način, a u poslednje vreme svakih nekoliko godina: crven, crn, žut, a još uvek ispod ljuske zelen. Dobro je što nas je ST podsetio na ovu našu narodnu muku, makar nas i odveo od ekološki čistog močenja jaja u lukovicu, ljubičicu, hibiskus, kurkumu, koprivu, cveklu ili paradajz iz tetrapaka, ka lepljenju sličica naših bivših i tekućih veličina. Pri čemu treba paziti da se ne pojede lepak – lepak se duva, on će biti uskoro dekriminalizovan poput “one” trave iz pazovačke Jovanjice – dočim radosti uskršnjeg tucanja – honi soit qui mal y pense, što je inače moto britanskog viteškog reda podvezice – ostaju, sve do idućeg leta gospodnjeg i novih jaja za narod i državu. Jer ST ne samo da ume da predstavi nego i preduhitri tzv. stvarnost. Tabloidi razgaljuju dušu.

Živela Srbija, što rekao jedan lik sa sličice, glavno jajce.