Nije prvi put da državu vode “nenormalni”, mada je teško naći primer da, predvođeni multipraktik vođom, u toj meri prožimaju celokupnu upravljačku strukturu
Piše: Slobodan Beljanski
Kad bismo hteli da u najkraćem opišemo današnju poziciju Srbije, mada se temporalnost takve današnjice proteže na niz proteklih godina, predložio bih reč – udaljavanje. Udaljavanje od pouzdanosti, uljudnosti i poverenja, od pameti i ukusa, od razumevanja i smisla. Ne, dakle, od dostignutog cilja, jer se u uređenom svetu nikada nismo obreli, već od izgleda da se odista nađemo na putu koji ka njemu vodi. Sve objave da smo na tom putu prividne su i pritvorne. Razlog ne treba tražiti u sticaju nesrećnih okolnosti već u predanom i veselom radu domaće političke elite. Sve je veći raskorak između doživljavanja stvarnosti i načina na koji nam je predstavljaju njeni kovači. Nije normalno živeti u uverenju da se zbilo ono što je stvar predanja.
Zato ćemo svi koji smo vek proveli u sredini nalik staničnoj čekaonici, sa uzaludnom nadom da ćemo, ukrcamo li se skupa sa državnim bagažom, do boljeg mesta stići, u čekaonici i ostati. Bez voznog reda i vozova, ali s nadmenim otpravnikom koji paradira peronom i drži govore o brzim prugama od ničega ka ničemu, prugama u ništavilo.
SIMBOLIKA: Čini se da se valjanost političke akcije meri njenim metodama i rezultatima. Da je pozitivizam, sa direktnim značenjima uzročnosti, činjeničnosti i iskustvene proverljivosti, teorijska i praktična dimenzija polaganja računa.
Ispostavilo se, međutim, da simbolika nije manje važna. Ponegde ima čak i prednost. Za razliku od zemalja razvijene demokratije, kojima takođe nije strana, ovde simbolika ne proističe iz snage nego iz slabosti, ne služi tome da osvetli prednost već da prikrije nesposobnost. A osnovna slabost partija na vlasti njihovi su izuzetno niski moralni i kognitivni potencijali. Simbolizovanje se odvija u nekoliko pravaca. To su, pre svega: prekoračenje granica realnosti, neumereno samoprikazivanje, skretanje fokusa na sporedni predmet, širenje dezinformacija, invazivni karakter propagande i estetizacija politike. Otuda su opredeljenost za Evropsku uniju, za mir i za saradnju sa susedima, posve simbolični. Za nekoga ko se, posle protraćenih godina svojih prethodnika, čitavu deceniju zalaže za pristupanje Srbije EU, a da je u međuvremenu prokockao sve izglede da u nju bude primljen, došlo je vreme da prizna potpuni krah politike koju vodi.
Ludost saleće, iluzija preplavljuje, laž se prima, izmišljenom istorijom opravdava se kič. Da stvar bude gora, ignorisanjem zakona dokazuje se autoritet. Predsednik države, koji kontinuirano krši Ustav, ne propusti dan a da se ne podiči time koliko je čedan i ponosan. Fuko nas podseća da se u doba Francuske revolucije smatralo da su samovoljni poredak i ubistvo jednaki zločini i da je prva pravna nakaza kralj koji raskida osnovni društveni ugovor i za zakone ne mari.
Ne pamtim da su u novije doba prisebnost i razum bili više potrebni, a više potcenjeni. Postali smo dehumanizovano društvo. Nije prvi put da državu vode “nenormalni”, mada je teško naći primer da, predvođeni multipraktik vođom, u toj meri prožimaju celokupnu upravljačku strukturu.
A vođa svoj primat pre duguje uklanjanju prepreka nego njihovom savladavanju. Jedna od uspešno uklonjenih je rasudna moć većine građana ili bar spremnost jednog dela njih da javno iznesu svoje disparatne stavove. Otuda mu je tobožnja snaga izgrađena na izbegavanju kontrole, a ne na njenom pozitivnom ishodu, na beskrajnom solilokviju, a ne na veštini suočavanja, na difamaciji oponenata, a ne na superiornoj argumentaciji. Tragovi njegove afektivne skromnosti, kao stare retoričke veštine, tu su samo da bi se istakle nepostojeće vrednosti i krunisala tzv. egzordijalna topika u vidu teškoća koje pre nas niko nije prebrodio i rezultata koje još niko nije postigao. Neprestano doslikavanje fantomskih uspeha pomaže mu da se predstavi uz pomoć prikrivanja.
NE UZMIČIMO: Simbolizam naših političkih aspiranata suprotan je značenju ovog pojma u kulturi. Umesto univerzalnosti, mnogostrukosti i višeznačnosti, on podupire partikularnost, uniformnost i skraćivanje vidika. Tako se publici političke estetizacije svakodnevno priređuje otkrivanje spomenika, polaganje kamena temeljaca, pir militarističkog ushićenja, urbanistička megalomanija, zavojevački patriotizam ili podilaženje podilažućoj crkvi. Dokle god je predsednik države radije na Pasuljanskim livadama nego u pozorištu, zavaravaće nas mistikom sile i zataškavanjem ratnih zločina.
Povodom narastanja fašizma Benjamin je pominjao estetizaciju političkog života kojom se čitav državni aparat stavlja u službu stvaranja kultnih vrednosti, a mase terorišu kultom vođe. Štaviše, tvrdio je da svi pokušaji za estetizacijom politike dostižu svoj vrhunac u ratu! Bez namere da poredimo, teško je oteti se utisku da smo i mi danas u nekoj vrsti unutrašnjeg rata u kojem vlast, ne birajući sredstva, vojuje protiv nezavisnih ustanova, slobodne reči i opravdane kritike. Iako je sve toliko prozirno da se iole obrazovanom i slobodnom posmatraču, ako mu nije zabavna, stvar čini uveliko otužnom i odbojnom, takvi su posmatrači, nažalost, kod nas prava retkost.
Možda grešim, ali, eto, uprkos godinama, verujem da postoji mera preko koje se ne samo tlačenje nego glupost više ne može podneti. Na duge staze nema sveta bez vrlina. Bolje ih je i kršiti nego za njih ne znati. Zato, iako nas udaljavaju, ne uzmičimo!
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR