ŠTA RIJALITIJI U SRBIJI GOVORE O NAMA Veliki brat, Farma, Parovi, Zadruga... na šta su ljudi spremni zarad SLAVE I BOGATSTVA?

Šta god čovek mislio o rijaliti programima, ne može da ospori njihov značajan doprinos srpskom jeziku. Takav doprinos, zapravo, da više niko ne zna kako smo krstili pojave koje nam se ne dopadaju pre nego što smo prvi put pogledali „Velikog brata“. Danas, petnaestak godina kasnije, sednica skupštine Srbije - to je „rijaliti“. Srpska opozicija - i to je „rijaliti“. Frka u upravi nekog fudbalskog kluba - možda fudbalski, ali opet „rijaliti“.

Sav javni život Srbije - pogodili ste, to je „rijaliti“. A nije to pošteno, jer u rijaliti programima, bili učesnici ili gledaoci, možemo makar pokušati da iz takmičenja trajno uklonimo onog ko nas nervira. U politici od toga nema vajde. Ako nekoga i izbacimo, neizostavno se vraća, makar i kroz rupu u patosu. Aforistično - politika ima više vrata nego kuća „Velikog brata“.

Foto: Pink server / Promo

I pre nego što nam je taj šou 2006. dao fenomen za zgražavanje i termin za poštapanje, na srpskoj televiziji bilo je programa koji spadaju u širu definiciju rijalitija. Godine 2003. Pink je počeo da emituje "Leteći start", u kome je dvoje takmičara prepadnutih na ulici pokušavalo da se što pre spakuje za put i stigne do aerodroma. Ko je stizao prvi, dobijao je sedmodnevni odmor u inostranstvu.

Sledeće godine Pink je ponudu dopunio emisijom "48 sati svadba". Ako bi par uspeo da organizuje venčanje u predviđenom roku, i slavlje i medeni mesec bili su im besplatni. Scenario je suštinski bio isti - anonimni ljudi pokušavaju da obave blesav zadatak kako bi dobili nagradu, a kamera ih prati. No to je bilo tek zagrevanje. Prava zabava je počela tek kada je učesnicima dodat najteži zadatak - da sa takmacima žive.

Jednu od prvih najava srpskog "Velikog brata" dalo je Vreme 18. avgusta 2005. Iscrpan prikaz koncepta te emisije tada je čitaocima bio potreban. Odavno nije, ali se popularnošću tog koncepta bavimo i danas, kao da Vreme pre 16 godina nije reklo sve što treba, barem iz psihološke perspektive.

„U čemu je tajna gledanosti? Na prvi pogled, tu se ne dešava skoro ništa: dvanaest ljudi koji žive u jednoj kući nisu zanimljiviji od, recimo, buljuka studenata iz unutrašnjosti od kojih stanodavci zaziru, a komšije zovu policiju zbog glasne muzike. Njih bi svi da izbegnu ako mogu, a ove druge dobrovoljno gledaju na televiziji. Među brojnim teorijama na ovu temu najčešća je ona po kojoj ovaj šou predstavlja idealan spoj egzibicionizma učesnika i voajerizma gledalaca.

Po društvenim normama i jedno i drugo spadaju u sferu neprihvatljivog, dakle, ’zabranjenog voća’. S druge strane, prikazivanje na televiziji skida žig zabrane, dajući legitimitet onome što u udžbenicima iz psihologije slovi za perverziju. Ovakvom tumačenju ide u prilog ponašanje samih učesnika, koji pred kamerama rade apsolutno sve što ostatak sveta radi isključivo u četiri zida, daleko od tuđih pogleda“, zapisala je tada novinarka Vremena Jovana Gligorijević.

Kada je reč o društvenom okviru te psihologije, srpski "Veliki brat" je, kao što je i zamišljeno, postao kontroverzan pre nego što je i emitovan. Narednih godinu dana debatovalo se o tome otkud takav cirkus na „urbanoj i kulturnoj“ TV B92.

„To je najambiciozniji i najbolji projekat u toj kategoriji. B92 želi da ponudi svom auditorijumu najbolji i najkvalitetniji program, sa ciljem da publika od nas dobije informaciju više, kako na nivou vesti koje su nama najvažnije, tako i na nivou zabave. Očekujemo da će nam to pomoći da nastavimo trend rasta gledanosti, a paralelno želimo i da od ovakvih projekata zaradimo kako bismo profit investirali u svoje informativne i edukativne programe. Ako se posmatra kao poligon ljudskih odnosa i karaktera, ‘Veliki brat’ će na prilično demokratski način odražavati i našu duhovnu sliku, pa možda pokrene razgovor i razmišljanje o našem eventualnom kontroverznom ponašanju“, rekao je 2005. za Vreme Veran Matić, direktor B92.

Foto: Pink server / Promo

Do danas smo valjda naučili da je ovo čist odbrambeni marketing, i da se o „duhovnoj slici društva“ nikako ne može suditi na osnovu ponašanja deset ili dvadeset ljudi u neprirodnim okolnostima, a ni po tome što milion ili pet miliona ljudi to gleda, jer aberantno je privlačno i u srpskoj palanci i na britanskom dvoru. Bilo kako bilo, pre nego što šou počne, valja izabrati i zabavljače, i mediji, dakako, nisu propustili audicije januara 2006. Razleteli su se novinari po Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Beogradu.

„Devojka je uz ’izvini, mama’ ponosno pokazivala grudnjak okupljenima. Samo je intervencija voditeljke sprečila da se i njega oslobodi. U Nišu se prijavio i starac, bez znanja njegove porodice. Reći će im, kaže, kada ga prime. Jedan mladić se predstavio kao magistar književnosti, zaposlen kao ’gorila’u diskoteci. On nudi dva lika po ceni jednog - intelektualca i lokalnog bilmeza“, pisao je NIN 26. januara 2006.

Ima u tekstu i bivšeg funkcionera Otpora, koga je na audiciju odveo avanturistički duh, i vlasnika seks-šopa iz Gornjeg Milanovca koji nije došao da bi učestvovao, već da pronađe slobodoumnu radnu snagu - a prošao je prvi krug za razliku od mnogih zainteresovanijih - ali najviše ima ljudi kojima treba sto hiljada evra glavne nagrade.

„Pojedinci ’Velikog brata’ vide kao svetlo na kraju tunela. Dvadesetosmogodišnji Miroslav je navijač Partizana od koga su svi digli ruke. Živi sa roditeljima, babom, dedom, sestrom i njenim detetom. Mali je zvezdaš i izlepio mu je kuću Zvezdinim posterima. On tamo više ne može da živi. Miroslav želi glasove gledalaca kako bi otišao od kuće, da se više nikada ne vrati.“

Kada čitaoca prođe napad smeha zbog prethodnog pasusa, neka razmisli koliko je na tim audicijama moglo biti ljudi koji su u kuću „Velikog brata“ pokušali da pobegnu iz svojih nepodnošljivih domova. U nastavku teksta i NIN je ilustrovao šou koji je ovaj šou izazvao pre nego što je snimljen i prvi minut. Generalni direktor RTS Aleksandar Tijanić tvrdio je da je taj program nuđen i njemu, ali da ga je odbio bez razmišljanja, jer bi, ukratko, zbog te prevaziđene zabave njegov kanal morao da promeni fizionomiju.

„S druge strane, Veran Matić tvrdi i da je uspeo da dobije ’Velikog brata’ iako je ovaj format za RTS ugovarao Aleksandar Tijanić. Goran Stamenković, direktor produkcijske kuće Emoušn, potvrđuje da je srpski ’Veliki brat’ krenuo da se radi na Tijanićevu inicijativu i za RTS, da se došlo pred potpisivanje ugovora ali je Emoušn zbog nerešene finansijske situacije budućeg javnog servisa odlučio da licencu ponudi TV B92“, pisao je NIN.

Uzimajući u obzir šta se sve najavljivalo, pa i dešavalo pre septembra 2006, kada je „Veliki brat“ najzad stigao na male ekrane, moglo se očekivati da će emisija biti težak antiklimaks. Nikoga, doduše, ni tada, a ni danas, ne bi moglo iznenaditi to što je kuća „Velikog brata“ prvo sagrađena, a potom dobila građevinsku dozvolu.

Foto: Rajko Ristić / RAS Srbija

„Objekat veličine 1.800 kvadratnih metara, koji se gradi u srcu divlje posečene košutnjačke šume, građen je bez saglasnosti Direkcije za imovinu i bez građevinske dozvole, čuli smo juče u Sekretarijatu za urbanizam. Ova građevina podignuta je za potrebe snimanja čuvenog rijaliti šoua ’Veliki brat’. Prema rečima Nenada Komatine, sekretara Sekretarijata za urbanizam, investitor ovih dana ubrzano pribavlja dozvole koje su mu zafalile u toku gradnje pozamašnog objekta“, pisala je Politika 18. marta 2006.

Ovo sa „ubrzanim pribavljanjem dozvola koje su zafalile u toku gradnje“ zabavnije je od bilo kakve ekscentričnosti koja bi u tom zdanju mogla da se dogodi, kao i opaska sekretara da građevinci „verovatno“ nisu sekli šumu.

„On nije mogao sa sigurnošću da kaže kada je počela gradnja objekta, niti kako je moguće da takva grandiozna građevina nikne mimo očiju nadležnih organa. A nije mogao da kaže ni šta bi se desilo sa ovom nedovršenom zgradom u slučaju da investitori ne prikupe potrebne papire“, primetila je Politika.

To „sa sigurnošću“ nisu uspeli da kažu ni gradonačelnik Nenad Bogdanović, ni gradski arhitekta Đorđe Bobić, ni drugi koji su prodefilovali kroz tekstove Politike i Glasa javnosti. Dva dana ranije Glas javnosti je objavio da je Sekretarijat za inspekcijske poslove još oktobra 2005. naložio nosiocu projekta, Pionirskom gradu, da gradnju prekine. Bolje graditi nego rušiti, teško je protiv tog truizma, pa se od oktobra do marta zidalo neometano, a i građevinska dozvola je naposletku stigla, taman da predupredi svežu inspekcijsku naredbu.

„Sporni objekat u Pionirskom gradu, koji je gotovo u potpunosti izgrađen za potrebe snimanja rijaliti šoua, dobio je građevinsku dozvolu. Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove je u petak pred kraj radnog vremena izdao odobrenje za izgradnju, čime je izbegnuto rušenje ove građevine od 1.800 kvadratnih metara, planirano za juče“, zaključila je Politika 21. marta 2006.

Sve je, dakle, bilo spremno, i čisto kao suza takmičarke u ispovedaonici. Ko je gledao, video je, ko nije video, čitao je, pa nema potrebe u tančine prepričavati šta se u Košutnjaku zbivalo od septembra 2006. Možemo se zabaviti nekolicinom novinskih izveštaja.

„U kuću ’Velikog brata’ primljeno je četrnaest članova, a posle samo dvadeset četiri sata iz kuće je već izbačen Srba Josijević. Ovaj 41-godišnji Jagodinac otvorenom homofobijom i nacionalističkim stavovima prilično je uzburkao duhove u kući ’Velikog brata’, ali i van nje, i već je postao nezvanični heroj nacije. Zbog ugovora koji je potpisao sa produkcijskom kućom ’Emoušn’, Srba ne može da daje izjave za medije, ali izvor blizak ovom jagodinskom biznismenu kaže da je Josijević uprkos izbacivanju i te kako zadovoljan učešćem u ovom rijaliti šouu“, pisao je 19. septembra Pres.

Izvor Presa tvrdio je svašta, i da su takmičari dobili naredbu da Srbu Četnika - to mu je nadimak - odmah izbace, da mu je ugovorom bilo zabranjeno da nadimak pominje, da su ga na izlasku iz kuće dočekali skinhedi i saopštili mu da je njihov heroj, da se produkciji i televiziji nije dopalo to što je rekao da voli Cecu Ražnatović – „ne zbog fizičkog izgleda, već kao moralni uzor“ - da je isečen deo u kome je uzorima proglasio i Arkana, Tijanića i Isidoru Bjelicu, i da je aktivan član Nove Srbije Velimira Ilića.

Ako je istina da je čovek izbačen zbog svetonazora, svejedno da li voljom takmičara ili organizatora, prvi srpski rijaliti počeo je kao „moraliti“, što priču čini još smešnijom. Za Srbu se u narednim godinama još pokoji put čulo. Njegova dunjevača dobila je zlatnu medalju na Velesajmu u Zagrebu, a iznad svoje prodavnice okačio je bilbord u slavu Vladimira Putina sa natpisom „Imperatore, volimo te“. Prešao je u Rusku stranku, i koalicija „Ruska stranka – Srba Josijević – Vojislav Šešelj – Srpska radikalna stranka“ leta 2020. je dobila 897 glasova, to jest 3,39 odsto na lokalnim jagodinskim izborima.

Foto: Zoran Lončarević / RAS Srbija

Rejting B92 rastao je daleko bolje i brže od rejtinga Ruske stranke. Blic je već 22. septembra 2006. mogao da izvesti o skoku iz snova.

„Gledanost televizije B92 se uvećala za jednu trećinu u odnosu na prethodni vikend, kada se u programskoj šemi ove TV kuće nije nalazio ’Veliki brat’.

Već prvog dana prikazivanja ’Veliki brat’ je uspeo da privuče preko milion i po gledalaca. Predstavljanje kandidata koji će u kući provesti narednih sto dana zainteresovalo je četvrtinu televizijske publike, a u drugom satu prikazivanja ’Veliki brat’ je izbio na prvo mesto po gledanosti. Ovakav trend nastavio se i dragog dana prikazivanja, koji je obeležen prvim izbacivanjem jednog od ukućana.“

Dva dana kasnije zagrebački Večernji list morao je da izmeri čiji je „Veliki brat“ veći, pošto su Hrvati svoj emitovali već nekoliko sezona.

„Hrvatski ’Veliki brat’ je sjajniji i glamurozniji, uključujući i samu kuću. Veliki brat je u Srbiji upozorio sve stanare kuće da je zabranjeno pričati o politici, verovatno želeći da se izbegnu nesuglasice stanara, s obzirom na to da ih je troje iz BiH, jedan iz Crne Gore, a devetoro iz Srbije. Srpski ’Veliki brat’ je okrutniji, hrvatski glamurozniji“, preneo je Blic zaključke Večernjaka.

Pčelara iz Kupinova nema potrebe posebno predstavljati, jer je 2006. postao fenomen unutar fenomena. Miroslav Đuričić je iz kuće svojevoljno izašao posle dve sedmice, jer mu je nedostajala sloboda, ali je dobio radio-emisiju na B92, dospeo u srpski Plejboj, gostovao u "Utisku nedelje". Dve poznate kolumnistkinje Blica pisale su mu panegirike. Veran Matić je u Večernjim novostima 30. septembra Mikijevim fanovima poručio da što pre pokrenu peticiju da se Đuričić vrati.

„Mislim da bi moglo da se pronađe u pravilima da neko može i da se vrati. Svako od nas zna nekog Mikija. Izuzetno je kreativan i njegov način razmišljanja je vrlo savremen.“

Đuričić je do danas učestvovao u još desetak rijalitija, što nije bilo dobro ni za njega ni za druge, o čemu čitalac takođe već sve zna, pa idemo dalje. Priliku da izvesti „o prvom većem skandalu“, štampa je dobila tek u novembru.

„Između Nikole i Edina sevnule su varnice na nacionalnoj osnovi, a zahvaljujući intervenciji ostalih stanara izbegnuta je tuča. Nikola i Edin sukobili su se u noći između srede i četvrtka, jer je stasiti Baranin zajedno sa Draganom počeo u inat Edinu da peva četničke pesme. Iako su pre toga pevane i bosanske pesme, nervozni Sarajlija je planuo…“, pisao je Pres.

Foto: Vesna Lalić / RAS Srbija

Među razmenjenim mišljenjima te noći ističu se: „E sada ću da te nokautiram“, „Ako me takne, zaklaću ga“, „Ja idem sutra, vi uživajte sa Al kaidom, njemu kad se digne, može da slavi Bajram, a mi ne možemo ništa“, čime je još jednom potvrđeno da ovaj takozvani rijaliti debelo zaostaje za stvarnošću, jer bi se u njoj ovakav pičvajz dogodio mnogo ranije. Rijaliti čorbu pokušao je da dosoli i nevladin sektor.

„Nevladina organizacija Centar za prava manjina apelovala je juče na televiziju B92 i produkcijsku kuću Emoušn da prestanu da emituju izjave koje vređaju Rome na nacionalnoj osnovi. Ukućani ’Velikog brata’ su u više navrata koristili pogrdne izraze poput ’ciganluk’, ’nećemo da ciganišemo’ i ’ponašaju se kao Cigani’, navodi se u saopštenju te NVO“, preneo je Pres 1. decembra.

Čini se da to nikoga nije naročito potreslo, a prvi srpski „Veliki brat“ uskoro se i završio. Nakon sve halabuke koja mu je prethodila, ljudima koji su ga gledali ostalo je da se pitaju zašto su gubili vreme kada su uz malo truda, ili bez ikakvog truda, veće skandale mogli da izazovu u sopstvenoj kući. U redu, učesnici narednih rijalitija više su se trudili na tom planu, svaki početak je težak, a ovaj je ocenjen dovoljno uspešnim da na nove „televizijske formate“, kako se to popularno kaže, nije moralo dugo da se čeka.

Već 2007. B92 je emitovao „VIP Velikog brata“, u kome su učestvovale i poznate ličnosti i one za koje smo se nekako saglasili da su poznate, a pobedu je odneo realno najpoznatiji - Saša Ćurčić, bivši fudbaler Partizana, reprezentacije Jugoslavije i nekolicine engleskih prvoligaša. Igran je i redovni „Veliki brat“, ali je prekinut 29. decembra, nekoliko dana pre finala, jer je troje izbačenih takmičara - Zorica Lazić, Stevan Zečević, Elmir Kuduzović - poginulo u saobraćajnoj nesreći.

Godina 2008. donela je i novi rijaliti – „Survajver“, koji je emitovala televizija Foks. Koncept je, dakako, bio isti, s tim što je učesnicima bilo lepše, jer su bili u Panami, i teže, jer su se „za opstanak borili“ u prilično nenastanjenom arhipelagu Bisernih ostrva (koji je do tada podneo bar pet izdanja američkih, izraelskih i južnoafričkih „Survajvera“). Jedna takmičarka je dobila malariju, o drugoj su mediji otkrili da je Republika Srpska traži zbog saučesništva u pokušaju ubistva, na kraju je dvoje poraženih finalista grmelo zbog navodne nameštaljke, a produkcija im pretila tužbama, tako da se za ovaj projekat može reći da je ispunio očekivanja.

Šta je sledeće moglo da se smisli, to jest preuzme od naprednijih rijaliti zemalja? Lokalno blato je očigledan kontrast egzotičnim plažama, i upravo su to 2009. ponudili Pink i „Farma“.

„Rijaliti šou ’Farma’, koji je u Hrvatskoj za gotovo pedeset odsto gledaniji od ’Velikog brata’, biće glavni adut Pinkove jesenje sezone. Na farmi će četrnaest poznatih ličnosti sto dana živeti, raditi, voleti se i svađati, bez struje i vode! Oni će biti primorani da piju vodu iz bunara i hrane se voćem i povrćem iz bašte koju će sami obrađivati, a dobar deo slobodnog vremena moraće da provedu u štali i kokošinjcu“, bio je uzbuđen Pres maja 2009. kao da opisuje sto dana u sibirskoj kažnjeničkoj koloniji, a ne običan život u nekog zanemarenom srpskom selu.

No televizijama poput Pinka i jeste zadatak da nam zapuštena sela i gradove prikazuju kao specijalnu scenografiju - za potresnu reportažu, humanitarnu akciju ili rijaliti - a ne kao karakterističan prizor Srbije, što nas uzgredno vraća na zaključak da o stvarnosti ne treba suditi po tome šta se zbiva u rijaliti programima. A takvih je programa 2009. već bilo dovoljno da su morali ili ratovati ili razgraničiti se.

„S obzirom na to da će rijaliti programi početi u isto vreme na različitim televizijama, i da ni jedan ni drugi nisu bili sigurni ko će kome naneti više štete (Željko Mitrović i Goran Stamenković) odlučili su da se dogovore. U vreme emitovanja ’Farme’ na Pinku neće biti emitovan ,’Veliki Brat’ na B92 i obrnuto… Pa će publika nesmetano moći da prati dešavanja i na ’Farmi’ i u kući ’Velikog Brata’“, pričao je Kurirov izvor 19. avgusta.

Kakva radost. Večernje novosti su je uvećale time što su 23. septembra objavile da je na farmu ušao i gradonačelnik Zaječara Boško Ničić.

„Boško Ničić, gradonačelnik Zaječara i predsednik pokreta ’Živim za Krajinu’, uzeo je dva meseca neplaćenog odsustva i zaigrao ulogu u šou programu ’Farma’ na TV Pink. Malo ljudi zna da je Ničića na učešće u toj emisiji nagovorio prijatelj, estradni menadžer Saša Mirković, koji je i potpredsednik pokreta ’Živim za Krajinu’. Mirković napominje da je reč o emisiji koja ljude prikazuje onakvima kakvi zaista jesu, i da će Ničić pokazati da je reč o veoma vrednom i organizovanom čoveku. Potpredsednik pokreta ne vidi ništa sporno u tome što će Zaječar biti bez gradonačelnika najmanje dva meseca.“

Ničić je odleteo sa farme posle desetak dana - bio je drugi izbačeni takmičar - pa su uglavnom ostali muzičari i te-ve lica. Pamti se velika ćureća kontroverza.

„Povodom događanja vezanih za klanje ćurke u rijaliti šou ’Farma’13. oktobra 2009. podneli smo prijavu… Zakon (o dobrobiti životinja) je prekršen u članu 7, stav 1, tačka 24, jer su proizvođači emisije na RTV Pink omogućili i organizovali ubistvo životinje - ćurke radi proizvodnje emisije…“, tako je počelo saopštenje Udruženja za zaštitu životinja i razvoj građanske svesti „Feniks“.

„Feniks“ je primetio i da u trenutku klanja na farmi nije bilo veterinara, obaveznog kada se snimaju životinje, te da nije poznato da li organizatori imaju rešenje nadležnog ministarstva koje bi im dozvolilo da koriste životinje u programu. No kao što smo videli na primeru onog košutnjačkog zdanja, dozvole su opcioni rekvizit te-ve predstava. Do kraja prve decenije u kojoj su Srbi upoznali rijaliti programe, ostalo je vremena da se u gungulu uguraju i televizija Hepi i njeni „Parovi“.

„Rijaliti podseća na nekadašnju seriju ’Dinastija’, jer pevači, glumci i druge javne ličnosti sto jedan dan žive u luksuznoj vili od 800 kvadrata, opremljenoj skupocenim baroknim nameštajem i džakuzijem. Za učesnike je pripremljena najskuplja vrsta šampanjca i drugih penušavih pića kao i jela koja mnogi do sada nisu imali prilike da probaju“, prema nadahnutom opisu Presa od 22. decembra 2010.

Prva sezona „Parova“ je po sada već uobičajenom receptu okupila nekoliko poznatih i veći broj „poznatih“. No pošto je taj program većim delom pripao 2011. godini, možemo ga tamo i ostaviti. Prikladan zaključak su još 14. decembra 2009. dale tadašnja pi-ar menadžerka Pinka Tatjana Vojtehovski i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti Divna Vuksanović. U dvojnom intervjuu za Politiku ilustrovale su dva etička pola filozofije rijalitija. Na pitanje „Treba li nam ovoliko rijaliti programa?“ odgovorile su:

„Piplmetri eksplicitno kažu da treba, a i ja kao televizijski čovek kažem - da! Pink je komercijalna televizija, i njen kriterijum je profitabilnost.“ (Vojtohevski)

„Ne možemo biti sigurni da (ljudi) žele (da gledaju takav program). Postoji jedno uvreženo verovanje po kome mediji ne samo da zadovoljavaju potrebe gledalaca nego ih i proizvode. Ono što je u ponudi istovremeno je i proizvodnja potrebe. Po tom verovanju, i televizija i publika su dva kraja istog sistema vrednosti unutar koga cirkulišu potrebe za koje ne možemo znati da li su autentične.“ (Vuksanović)

Na konstataciju novinarke Politike Gordane Popović da se rijaliti formati svode na ponižavanje učesnika, sagovornice su primetile:

Foto: Emil Čonkić / RAS Srbija

„Moram, nažalost, da se složim s vama jer je u nekim izdanjima ’Velikog brata’ bilo zadataka koji su ponižavali učesnike. To su odluke producenata. Takođe nisam pristalica namernog izazivanja konflikata. Nema potrebe za tim jer ako ljude zatvorite do konflikta će svakako doći.“ (Vojtehovski)

„Upravo u tome je problem što je sama forma tih programa vrlo radikalna. Kad zatvorite ljude u kuće i farme, svedete ih na resurs i stimulišete sistem eliminacije, oni u startu nemaju šansu da razvijaju pozitivne ljudske vrednosti. Zatvaranje i posmatranje stimulišu nagonsko ponašanje. Zamislite isti šou-program sa akademicima. Da li mislite da bi oni ostali nedodirljivi?“ (Vuksanović)

„Ma kakvi! Posvađali bi se oko parčeta margarina! Ali mislim da je jako važno da i oni koji gledaju i oni koji su unutra, to tretiraju samo kao zabavu.“ (Vojtehovski)

„To je veoma komplikovano očekivati od učesnika, jer su posmatrani i vrlo dobro znaju da najčešće neće biti zapaženi ako ne predimenzioniraju neku svoju reakciju. Zato vrlo često reaguju radikalnije nego što bi u nekoj prirodnoj situaciji.“ (Vuksanović)

U narednoj deceniji u srpskim rijaliti programima nije se zbivalo ništa suštinski novo, ništa osim što se letvica za ponašanje učesnika postepeno podizala - ili spuštala, šta god je čitaocu draže - potvrđujući da je profesorka Vuksanović bila u pravu. Mogli smo da shvatimo dosadnu predvidljivost svega toga i pre nego što smo zaklali onu nesrećnu ćurku.

Autor: Redakcija NIN-a