Biljana Šahrimanjan-Obradović, Predsednik Jermenske Nacionalne Zajednice u Srbiji na Kurir.rs napisala je autorski tekst na temu genocida nad Jermenima.
Tekst prenosimo u celosti
Uništavanje Jermena u Osmanskom carstvu, smatra se prvim genocidom 20. veka. 1915.- 1923. Prema istoričarima, u Otomanskom carstvu je uništeno oko 1,5 miliona Jermena, više od 60 jermenskih gradova je spaljeno i opljačkano (uključujući: Zeitun, Khinis, Erzinjan, Baiburt, Bitlis, Sasun, Harput, Merzifon, Ankara, Diiarbekir (Tigranakert), Kilikia, Erzrum, Muš, Van, itd.) i 2,5 hiljade sela. Oko milion jermena je pobeglo ili su ih Turci iselili u Mesopotamiju, Liban i Siriju. Genocid je prouzrokovao rasturanje Jermena, koji danas uglavnom žive van svoje istorijske domovine.
Više od 100 godina, jermenske javne i političke organizacije bore se u raznim zemljama za zvanično priznanje i osudu jermenskog genocida koji se dogodio 1915. godine. Činjenicu genocida nad jermenskim narodom prepoznale su 24 države na različitim nivoima, kao i Evropski parlament,međutim Turska i dalje negira ovu činjenicu. U mnogim zemljama, zajedno sa državom, činjenicu genocida nad Jermenima u Osmanskom carstvu prepoznali su odvojeno gradovi, regioni, pa čak i opštine itd. Na primer samo u SAD-u je 49 od 50 država do danas takođe priznalo genocid nad Jermenima. Američki Kongres je 2019. doneo rezoluciju kojom se priznaje genocid, ali se 45. američki predsednik Donald Tramp uzdržao od ove definicije.
Izraz „genocid“, stvorio je njegov autor Rafael Lemkin, koji se odnosi na masovno istrebljenje Jermena u Osmanskom carstvu, koji je više puta izjavio da su njegovi mladalački utisci iz novinskih članaka o zločinima Osmanskog carstva nad Jermenima bili osnova njegovih uverenja o potrebi pružanja pravne zaštite nacionalnim grupama.
Šta je poslužilo za sprovođenje jermenskog genocida u Osmanskom carstvu: Krajem 19. veka, Jermeni su bili jedna od mnogih etničkih grupa Osmanskog carstva, koji su živeli na svojim istorijskim teritorijama (Zapadna Jermenija). Posle još jednog tursko-persijskog rata, koji se neprekidno vodio u 16-17 vekovima za kontrolu nad Jermenijom, Zapadna Jermenija je postala deo Osmanskog carstva. Tako je Jermenija bila podeljena na zapadnu i istočnu Jermeniju: zapadna je postala deo Turske, a istočna deo Persije.
Masovna ubistva nad Jermenima započeta su već 1894-1896, usled čega je ubijeno nekoliko stotina hiljada Jermena. To su masakri u Sasunu 1895. godine, u Istanbulu i u regionu Van, koji pokrenuli proteste lokalnih Jermena, koji zahtevaju da vlada ispuni njihova obećanja - da sprovede reforme kako bi osigurala i obezbedila garancije lične i kolektivne bezbednosti , jer su bili izloženi stalnim napadima sa strane Turaka, Kurda, Arapa, Čerkeza, itd. Vodila se borba za resurse u poljoprivredi, gde su Jermeni bili uspešni. Muslimani su ih opisali kao velike komercijalne talente, što i jeste bilo tačno. Položaj Jermena sve vreme se pogoršavao i doveo je do takozvanog „jermenskog pitanja“ kao dela opšteg istočnog pitanja.
Potom su se masakri nastavili u Trabzonu, Erziđanu, Erzurumu, Baiburtu, Urfi i Bitlisu.
To je dovelo do činjenice, da su članovi stranke Dašnjakcucjun 26. avgusta 1896. godine zauzeli zgradu Osmanske banke u Istanbulu, uzeli evropsko osoblje za taoce i preteći da će banku minirati, zahtevali da turska vlada izvrši obećane političke reforme, što je značilo slobodu i jednakost za sve grupe populacija. Iako se incident mirno završio zahvaljujući francuskoj intervenciji, osmanske vlasti izvele su seriju pogroma. 1908. na vlast su došli Mlado Turci (koji su preuzeli vlast), koji su bili članovi tajnog društva zvanog Jedinstvo i napredak. Kada su došli na vlast, i nisu ništa uradili po pitanju Jermena.
Bukvalno godinu dana kasnije, 1909. godine, u Adani je izbio masakr jermenskog stanovništva. Vlasti su intervenisale samo dva dana kasnije, kada je ubijeno više od 2.000 ljudi. Vojne jedinice koje su stigle u grad, zajedno sa pogromistima, napale su jermenski deo grada, koji je u potpunosti izgoreo. Pogromi su se odvijali širom Kilikije, dosežući Maraš i Kesab. Mladoturci su prepoznali zauzimanje zemalja jermenskog stanovništva, izvršeno pod vlašću Abdul-Hamida II i podstakli preseljenje muhadžira na ove teritorije. Plan za sprovođenje reformi u Jermeniji (Dekret Abdul- Hamida II o reformama), član 61. Berlinskog kongresa - ostao je na papiru i pogoršao je jermensko pitanje u očima mladoturskog režima, koji je plan reformi smatrao za prvi korak ka jermenskoj državnosti i pretnja za postojanje Osmanskog carstva.
Nakon toga, ministar unutrašnjih poslova Taljat-paša počeo je da razvija mere za preseljenje jermenskog stanovništva iz šest istočno-anadolskih vilajeta kako bi se izbegle reforme.
U avgustu 1914. Turska je potpisala tajni ugovor sa Nemačkom, čija je jedna od tačaka bila promena istočnih granica Osmanskog carstva, kako bi se stvorio koridor koji vodi ka muslimanskim narodima Rusije. Istovremeno se pojavila ideja o stvaranju Velikog Turana, koji su trebali naseljavati muslimani koji govore turski jezik, gde su Jermeni bili demografska prepreka na putu ka postignuću, tj. ka stvaranju kulturno i etnički homogenog turskog društva.
Odmah nakon potpisivanja sporazuma sa Nemačkom 1914. godine proglašen je Džihad. I tako je, pod okriljem vojnih događaja Prvog svetskog rata, Osmansko carstvo krenulo u monstruozan plan za deportaciju i uništavanje Jermena. Genocid nad Jermenima sproveden je u nekoliko faza: razoružanje jermenskih vojnika, deportacija Jermena iz pograničnih regiona, usvajanje zakona o deportaciji, masovna deportacija i ubistvo Jermena, uz to, pre svega, uhapšeno je celokupno muško stanovništvo, razoružani su vojnici, a zatim uništeni uz upotrebu vatrenog i hladnog oružja. Posle toga su okupljane žene, deca i starci, koje su vozili u kolonama pod pratnjom žandara i vodili ih kroz pustinju sve dok poslednja osoba nije umrla od žeđi ili gladi. Ova etapa nazvana je „marš smrti“ u Sirijskoj pustinji. 26. maja 1915. godine Taljat je uveo „Zakon o deportaciji“. 30. maja odobrio ga je Medžlis.
Iako Jermeni tamo nisu pomenuti, bilo je jasno da je zakon napisan o njima. Međutim, deportacija je počela ranije 8. aprila iz grada Zeitun, 19. aprila započeti su masakri u Van-u, zatim Čatak-u.
24. aprila u Carigradu su počela hapšenja i deportacije 800 jermena jermenske inteligencije, većina njih je ubijena u okolini Istanbula. Od ovog dana počinje nova, vrlo strašna stranica u istoriji čovečanstva. Ovo je bilo prvo sistematsko i namerno uništavanje čitave nacije, uključujući sve nemuslimane (Grke, Asirce, Jezide Kurde) od strane vlade. Kasnije su Jermeni rasejani po celom svetu počeli da obeležavaju 24. april kao Dan sećanja na žrtve koji su stradali u jermenskom genocidu.
Među žrtvama genocida bili su istaknuti zapadno-jermenski pesnici Siamanto, Daniel Varužan, istaknuti jermenski publicisti, lekari, advokati, kao i poznati kompozitor Komitas. Posle hapšenja, praćenog nasiljem, prognan je duboko u Anadoliju, gde je bio svedok brutalnog uništavanja bistrih umova nacije. Uprkos činjenici, da je Komitas zahvaljujući uticajnim ličnostima vraćen u Carigrad, noćna mora koju je doživeo ostavila je dubok, neizbrisiv pečat na njegovoj duši. Izgubio je razum i proveo 20 godina u bolnici u gradu Villejuif, blizu Pariza.
22. oktobra 1935. Komitas je umro. 1936. njegov pepeo je prevezen u Jermeniju i sahranjen je u Jerevanu u Panteonu kulturnih radnika. Sudbina njegovog stvaralačkog nasleđa nije bila ništa manje tragična. Većina njegovih rukopisa uništena je ili izgubljena širom sveta. Njegovom smrću izgubljena je tajna dešifrovanja drevnih jermenskih nota i pesama, koje je Komitas otkrio. Prošlo je više od 100 godina otkako niko nije uspeo da ih dešifruje.
18. aprila započeli su masakri nad Jermenima: Erzurum, Hinis, Erzinjan, Baiburt, Bitlis, Sasun, Harput, Merzifon, Ankara, Diarbekir (Tigranakert), Kilikia, Erzrum, Muš, Van. Živi ljudi su bačeni u reku sa padina klisure Kemah, izvedeni na brodove i bačeni u more. Konvoje sa ljudima napalo je stanovništvo i razbojničke grupe, kao i vojska koja je pratila konvoje. Zverstva koja se ne mogu opisati rečima. Bes, mržnja, pohlepa, zavist - sve je to ušlo u tela i duše Turaka, Kurda i drugih naroda, doprinoseći sprovođenju tako surovog plana protiv jermenskog stanovništva Osmanskog carstva.
Krajem jula 1915. godine ubijena je većina stanovništva jermenskog carstva. Uprkos pokušajima osmanskih vlasti da to sakriju, izbeglice koje su stigle u Evropu pričale su o istrebljenju jermenskog stanovništva. U Velikoj Britaniji je, nakon zvanične istrage, objavljena knjiga dokumenata „Odnos prema Jermenima u Osmanskom carstvu“, u Evropi i SAD počelo je prikupljanje sredstava za izbeglice.
Kao rezultat masakra, stotine hiljada jermenske dece postalo je siročad. Mnogi od njih su izbegli smrt u američkim sirotištima. Najveće sirotište na svetu osnovano je 1919. godine u Aleksandropolju (danas jermenski grad Gjumri), gde je utočište pronašlo više od 31 hiljadu jermenskih siročadi. Direktor jermenskog servisa Radio Slobodna Evropa / Radio Liberti Gari Tamrazijan, koji je autor i reditelj filma „Patnje siročadi“ (2019), posvetio ga je sećanju na siročad. Film je snimljen na osnovu sećanja same dece koja su završila u sirotištu i preživela, kao i svedočenja svih događaja i zločina nad Jermenima.
Odbrana planine Musa-Dag zauzima posebno mesto u celoj ovoj tragediji. Jermensko stanovništvo koje živi u regionu planine Musa-dag, nedaleko od Antiohije, predviđajući uništenje, pobeglo je od vlasti u planine jula 1915. godine i tamo organizovalo uspešnu odbranu,koja je trajala 7 nedelja. Posle 7 nedelja, francusko vojno plovilo spasilo je oko 4.000 ljudi i odvelo ih u Luku Said. Neki od branilaca naknadno su se pridružili francuskoj Istočnoj legiji i posebno su se dokazali u bici protiv Turaka kod Arara 1918. godine. O odbrani Muse Daga napisana je poznata knjiga Franca Verfela "Četrdeset dana Musa Daga". Knjiga je prevedena i objavljena u bivšoj Jugoslaviji, a zatim je zabranjena. Razlog zabrane je nepoznat.
Prema podacima Jermenske patrijaršije, 1878. godine broj Jermena u Osmanskom carstvu iznosio je 3.000 000. Sama Turska je uvek davala podatke o jermenskom stanovništvu u potcenjenim ciframa.
Posle poraza Osmanskog carstva 1918. i primirja Mudros, države pobednice zahtevale su da Turska kazni one koji su krivi za zločine nad ratnim zarobljenicima i Jermenima.
Poseban stav zauzela je Britanija, koja je insistirala, pre svega, na kažnjavanju zbog surovog postupanja sa britanskim ratnim zarobljenicima, a tek potom na uništavanju Jermena. Kada je tribunal započeo svoj rad, glavni lideri jedinstva i napretka - Taljat, Enver, Džemal, Šakir, dr. Nazim Bedri i Azmi - pobegli su iz Turske. 1919. - 1920. godine održan je vojni sud na kojem su svi proglašeni krivima i osuđeni su na smrt. U svojim dokazima Tribunal se oslanjao prvenstveno na dokumente, a ne na svedočenja. Od optuženih prisutnih na suđenju, trojica su osuđena na smrt vešanjem.
Prema tužilaštvu, deportacije nisu bile diktirane vojnom nuždom ili disciplinskim razlozima, već ih je osmislio centralni komitet „Jedinstvo i napredak“, a njihove posledice osećale su se u svim krajevima Osmanskog carstva. 24. maja 1915. savezničke zemlje (Velika Britanija, Francuska i Rusko carstvo) dale su zajedničku izjavu, u kojoj se nasilje počinjeno nad jermenskim narodom definiše kao „zločin protiv čovečnosti i civilizacije“. Sve strane su tursku vladu smatrale odgovornom za zločin.
Čak i nakon što je prošlo više od 100 godina i uprkos procesu međunarodnog priznanja genocida, Turska nastavlja da poriče masakr i uništavanje jermenske nacije na teritoriji svoje istorijske otadžbine i nastavlja da se bori protiv priznavanja genocida od strane svim mogućim sredstvima, uključujući propagandu, falsifikovanje naučnih činjenica i lobije.
Sve organizatore jermenskog genocida ubili su predstavnici jermenske organizacije „Dašnakcucjun“. Operacija se zvala ,, Nemesis,, U martu 1921. godine u Berlinu je 24-godišnji Sohomon Tehlerjan pucao je u Taljat-pašu, ministra unutrašnjih poslova Otomanskog carstva. Posle atentata, Tehlerjana su uhapsile nemačke vlasti. Suđenje i oslobađajuća presuda Tehlerjanu postali su senzacija. Na suđenju je rekao: „Da, ubio sam čoveka, ali nisam ubica“.
Samo je on preživeo od svoje porodice tokom genocida, kako je napisao u svojim memoarima, 85 članova njegove porodice stradalo je od genocida. Posle suđenja, Tehlirjan je tridesetak godina živeo u Srbiji, nekoliko godina u Valjevu, zatim u Beogradu. Oženio se Jermenkinjom Anahit Tatikjan, postao otac sina i ćerke.
Pedesetih godina porodica Tehlerjana emigrirala je u Ameriku. Sohomon Tehlirjan umro je u San Francisku i sahranjen u Fresnu.
U vezi sa priznanjem genocida sa Bajdenom 24. aprila, treba napomenuti da je uradio ono što su njegovi prethodnici marljivo izbegavali, uprkos činjenici da su svi oni u svojim predizbornim kampanjama obećavali da će priznati genocid, a od toga je ostalo samo na obećanjima .
Turske vlasti i dalje poriču činjenicu genocida, jer priznanje genodica sa sobom nosi određene posledice. Drugim rečima, ako Ankara prizna jermenski genocid, tada će joj se otvoriti Pandorina kutija. Pitanje ne samo naknade, već i vlasništva nad teritorijama na kojima su živele žrtve genocida postaće relevantno, a Zapadna Jermenija je simbol za Turke, jer su kao rezultat Prvog svetskog rata izgubili gotovo sve teritorije osvojene tokom vekova, osim Zapadne Jermenije (naziva se trofej), prve u njihovoj istoriji.
Takođe, postoji problem sa Kurdima - masakr u Dersimu 1937. Turske vlasti u provinciji Dersim ubile su desetine hiljada Kurda, što Kurdi nisu zaboravili. Priznavanje jednog genocida, podrazumevaće i zahtevanje za priznavanjem drugog. Bajdenova izjava svedoči da sada mogu da pokažu više interesovanja za situaciju oko Nagornog Karabaha. Pored toga, svi znaju da je predsednik Bajden dugogodišnji i dosledni pristalica priznanja jermenskog genocida, koji je smatrao svojom moralnom dužnošću, da ispravi grešku Baraka Obame, koji se nikada nije usudio na ovaj smeli korak. Priznavanjem genocida, Bajden je svom narodu, a takođe i svetu, pokazao da se Sjedinjene Američke Države vraćaju, kao moralne vođe u odbrani demokratskih prava, posebno kada su u pitanju istorijski ugnjetavanih naroda.
Druga verzija je, da su američki Jermeni jedan od najdisciplinovanijih glasača u Sjedinjenim Američkim Državama, čiji su glasovi, zbog kompaktnog prebivališta u ključnim oblastima velikih država, potrebni bilo kom kandidatu za partijske predizbore.
A, doprinosi bogatih donatora jermenskog porekla, dragocen su doprinos predsedničkoj trci. Tako su jednostavno rečeno, demokrate obezbedile glasove Jermena za naredne predsedničke izbore.
Treća verzija, odnosi se na samo područje spoljne politike. Možda SAD žele da poprave odnose sa Turskom i spreče njeno dalje približavanje Moskvi. Međutim, Redžep Erdogan se smatra delom problema, a ne rešenjem. Priznanje genocida nad Jermenima od strane Sjedinjenih Američkih Država, podriva Erdoganov autoritet i daje opoziciji adut protiv aktuelnog predsednika Turske. U takvoj situaciji Erdogan se pojavljuje kao nesposobni lider, koji je uspeo da poremeti odnose sa glavnim saveznikom NATO-a. Bajdenova izjava, prikazuje Tursku kao agresora u očima sveta i šteti njenoj reputaciji na međunarodnoj sceni upravo kada je počela da podiže glavu i krši mnoge međunarodno prihvaćene norme. Postoji mnogo verzija razloga za takvu odluku i takav postupak Bajdena. Samo on tačno zna šta sledi posle njih i kakve dalje političke posledice može dovesti do priznanja jermenskog genocida od strane predsednika Bajdena, posebno za Jermeniju i njen narod, pokazaće vreme. Međutim, odlučno priznanje jermenskog genocida od strane Sjedinjenih Američkih Država, u svakom je slučaju moralna je pobeda jermenskog naroda, još jedna počast nevinim žrtvama jermenskog naroda. Nadajmo se da će istina prevladati. Možda će nakon toga mnoge države usvojiti rezoluciju kojom se priznaje genocid, s obrazloženjem da ako su ga Sjedinjene Američke Države priznale, da je to je zaista i bilo, jer predsednik Bajden nikada ne bi dao takvu izjavu bez konkretnih dokaza.
Spisak poznatih Jermena širom sveta , koji su potomci Jermena koji su izbegli genocid može se pisati u nedogled, ali navešću neke od njih: Šarl Aznavur - francuski šansonjer, Kirk Kirkorjan - američko-jermenski biznismen, osnivač Las Vegasa i vlasnik kompanije ,,Columbia Pictures’’, Atom Egojan - jermensko kanadski filmski režiser i producent, Serž Tankjan je jermensko-američki muzičar, pevač, kompozitor, političar. Glavni vokal svetski poznate rok grupe ,,System of a Down,, , Alekis Ohanijan je američko-jermenski investitor i internet preduzetnik koji je najpoznatiji kao osnivač,, Reddit-a,,, Andre Agasi je svetski poznati teniser, Minas Avetisjan je umetnik, Bogosijan Alein - fudbaler, Parma i Francuska (u penziji), Kafeshijan Gerard - jermensko-američki preduzetnik i filantrop, Hrant Dink - glavni i odgovorni urednik jermensko-turskih novina „Agos“, Sergej Dovlatov - kolumnista iz Njujorka, Eurnekijan Eduardo - milijarder biznismen, vlasnik preko 30 aerodroma u Argentini, Partik Fiori – Francuska- pevač, Karvarenc George - francuski kompozitor, Gorki Arshile - jermensko- američki umetnik, Galouste Gulbekijan - biznismen i naftni magnat, „Mister 5 percent “, Kim Kardašjan - model, dizajner, poslovna žena, Kešošjan Aleks - (r. 1964) Liban -g.r. Američki reditelj, Džek Kevorkijan - jermensko-američki patolog, branilac prava na smrt, Rajmond Kevorkijan - francusko-jermenski umetnik, Mišel Legrand - francuski kompozitor, Madatijan Andi - iranski pevač, dobio je zvezdu na holivudskom Šetalištu slavnih, Alejn Miklitarjan , dizajner, vlasnik „Alain Mikli“, David Nalbandijan - teniser, Nubar Pasša - egipatski političar, Alen Prost- šampion Formule 1, Šer (Šerilin Sargisjan) - SAD; tikovina, Vilijam Sarojan - američki pisac,dramaturg, esejista i memoarista, Mišel Ter-Poghosijan otac tomografije (SAD), Džejm Filip Bagian - američki astronaut, lekar, inženjer, sportista i pilot jermenskog porekla, Henrik Mhitarjan-fudbaler, Dan Bilzerjan –poker igrač ( USA), Sergej Lavrov, Mihael Sakašvili ( bivši predsednik Ukrajine), Julija Timošenko –Kandidat za predsnika Ukrajine, političar, Gari Kasparov-šahista, Ivan Avjazovski-slikar. Spisak poznatih jermena u svetu može da se nastavlja i nastavlja. Čak i nakon genocida, Jermeni su uspeli da ponovo ožive i postanu poznati širom sveta zbog svojih poznatih imena svojih sinova. Svaki od ovih Jermena doprineo je razvoju svetske nauke, kulture, kinematografije, sporta i drugih polja. Malo nas je, ali nikad ne klonemo duhom. Jermeni su uspeli da se ponovo ujedine, zahvalni su onim zemljama i ljudima koji su im pomogli u godinama i nakon genocida, pružili im utočište i oni su im uzvratili zahvalnost sa čašću. Zahvaljujući mnogim naučnim otkrićima Jermena kako u inostranstvu, tako i u modernoj Jermeniji, svet je postao drugačiji. Na spisku se ne nalaze poznati Jermeni koji žive u Jermeniji i u republikama bivšeg SSSR-a. Mnogi od njih su takođe potomci žrtava genocida koje su pobegle u istočnu Jermeniju.
Kurir.rs/Biljana Šahrimanjan-Obradović
NE PROPUSTITE
