PUTINOVA IGRA NERAVA Ruski predsednik obožava da uznemirava Zapad, a sada je to uradio zbog Bajdenove "greške u koracima"
Niko izvan Kremlja ne zna pouzdano zbog čega je u proteklih par sedmica Rusija nagomilala dosad neviđenu vojsku na dva kraja granice s Ukrajinom, ali - kao što se ukazuje u mnogim komentarima ili analizama na tu temu u stranoj štampi - u tome i jeste poenta: kad su strateške igre u pitanju, predsedniku Vladimiru Putinu ništa nije milije od toga da Zapad i sve one koji mu teže drži u neizvesnosti.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
I nema spora oko toga da mu to prilično dobro ide; svakako bolje nego prozaični, dosadni državni poslovi poput, na primer, podizanja životnog standarda i rešavanja drugih nagomilanih socio-ekonomskih problema zemlje - polja na kojima sad već faktički doživotni ruski lider, posle inicijalnih uspeha u ranoj fazi vladavine, odavno nema čime da se pohvali.
Ruski zvaničnici, podsećajući da na vlastitoj teritoriji svoje trupe mogu da pomeraju kako im je volja - što je nesporno, ali teško da je u tome poenta - naizmenično tvrde da je reč o tronedeljnoj vežbi provere borbene gotovosti, reakciji na pojačane aktivnosti ukrajinske vojske u Donbasu, te odgovoru na navodno gomilanje NATO trupa u blizini ruske granice, ne nudeći dokaze za ovo poslednje.
Sa sigurnošću se zna tek da je, nakon upozorenja iz Moskve da bi svako pojačano strano vojno prisustvo u Crnom moru smatrala agresivnim gestom, američka mornarica odustala od slanja dva razarača u tamošnje vode; američki brodovi tamo inače rutinski navraćaju, u proseku desetak puta godišnje, ali su ovog puta, da bi se izbeglo dodatno dizanje i bez toga već dovoljno naraslih tenzija, razarači ostali u Mediteranskom moru.
Ono što je u Ukrajini i unutar NATO ovog puta izazvalo pojačanu nervozu, i zbog čega, pojedinačno i grupno, zapadni lideri od Moskve gotovo na dnevnoj bazi iznova traže da deeskalira situaciju, jesu nesvakidašnje razmere pokreta ruskih trupa: ni 2014, neposredno pre i nakon nego što je Rusija otela (Rusi bi rekli: povratila) i potom aneksirala Krim, na granici s Ukrajinom nije bilo raspoređena ni blizu tolika vojna sila.
Pročitajte još
Prema poslednjim zvanično saopštenim procenama Evropske unije, Rusija je duž granice s odmetnutim istočnim delom Ukrajine i na Krimu okupila čak preko 150.000 vojnika: to se, kao što je između ostalih konstatovao i britanski nedeljnik Ekonomist - i to dok se još verovalo da ih je skoro upola manje - svakako ne može nazvati rutinskim manevrima.
Ali ne samo zato što su ovi masovni pokreti ruskih trupa više nego vidljivi, jer su kao takvi očito i planirani (a i kako bi se sakrilo koncentrisanje tolike sile) - za razliku od operacije zauzimanja Krima, koju su u potaji i bez ispaljenog metka obavili famozni „mali zeleni ljudi“, ruski vojnici u uniformama bez oznaka pripadnosti - niko stvarno ne veruje da iza ovoga stoji namera Kremlja da izvrši novu agresiju na Ukrajinu.
Izuzev u slučaju jednog specifičnog scenarija, za koji se treba nadati da će ostati u domenu teorije: da Ukrajina izgubi strpljenje i krene u nasilnu reintegraciju Donbasa, koji i dalje kontrolišu snage proruskih pobunjenika. Jer, to bi onda, kao što je poslednjih dana iz Moskve Kijevu krajnje neuvijeno stavljano do znanja, za Rusiju predstavljalo pretekst za vojnu intervenciju kako bi se zaštitili etnički Rusi koji u tom delu Ukrajine žive. (U tom kontekstu su ruski zvaničnici, uključujući i samog Putina - a nije ni prvi put - spremnost da se zaštiti civilno stanovništvo Donbasa definisali i kao rešenost da se tamo po svaku cenu spreči „nova Srebrenica“, što je srpske nacionaliste u srce ubolo.)
Ali ma koliko ukrajinska vojska danas bila obučenija i opremljenija nego onomad - napredak je, kažu posmatrači, očigledan - u njoj, osim što moraju biti svesni apsolutne superiornosti ruske armije koja je u međuvremenu takođe jako napredovala, reklo bi se nemaju iluzije ni oko toga u šta bi se pokušaj vojnog rešenja u Donbasu pretvorio. „Nasilno oslobađanje privremeno okupiranih teritorija neizbežno bi vodilo pogibiji velikog broja civila i vojnim gubicima, što je za Ukrajinu neprihvatljivo“, saopštio je načelnik Generalštaba ukrajinske vojske Ruslan Homčak.
U interesu je obe strane, dakle, da pokažu maksimalnu uzdržanost.
„Nema indikacija da se Rusija sprema da umaršira u Donbas - bar ne preventivno. Kad bi tako postupila, to bi predstavljalo otvoreno kršenje sporazuma iz Minska, dovelo do novih sankcija i potencijalnih vojnih posledica. Pokreti ruskih trupa se stoga mogu interpretirati kao mera odvraćanja: signal rešenosti Moskve da na ukrajinsku ofanzivu u istočnom delu zemlje odgovori demonstriranjem dominantne sile. Kijev u velikoj meri sledi sličnu logiku. Administracija predsednika Zelenskog rizikuje da izgubi američku i evropsku podršku ako odmetnute regione pokuša da povrati silom“, piše Mark Episkopos u američkom časopisu Nešnel interest. „I Rusija i Ukrajina bi pretrpele ozbiljnu političku štetu u slučaju da prve pribegnu oružju, što ih stavlja u nelagodnu ravnotežu. Uprkos najnovijoj eskalaciji i pratećem zveckanju oružjem, nema ničeg što bi sugerisalo da se suština ove geopolitičke kalkulacije promenila“, zaključuje on.
Možda i nije, ali ne deluje ni kao da se dve zemlje trude da dodatno ne komplikuju situaciju. Prošlonedeljno hapšenje ukrajinskog konzula u Sankt Peterburgu, za koga Rusi tvrde da je uhvaćen na delu dok mu je jedan ruski državljanin predavao „osetljive informacije“, i koji je zbog toga proteran iz zemlje (potom je i Ukrajina, kako to već ide, proterala jednog ruskog diplomatu), recimo, možda se u okviru šire slike ne čini toliko važnim detaljem; ali svakako doprinosi utisku da njihovi odnosi, koliko god loši, i dalje imaju potencijal da postanu još gori.
Osnovano se, ipak, može pretpostaviti da Putin nije onoliku vojsku digao na noge samo da bi testirao nerve Ukrajinaca; i da je to, šta god da su ostali razlozi (jer ih je sigurno više), svakako učinio i da bi testirao reakciju nove američke administracije i NATO, koji posle promene vlasti u Vašingtonu ponovo može da računa na američko vođstvo.
Predsednik Džo Bajden od starta je zauzeo oštar kurs prema Moskvi - usput nepotrebno i neprimereno dozvolivši sebi da se u jednom martovskom intervjuu saglasi s novinarskom ocenom da je Putin "ubica" - čemu bi u prilog trebalo da idu i upravo uvedene dodatne sankcije: one uključuju stavljanje jednog broja ruskih kompanija na crnu listu, zabranu američkim bankama da kupuju državne obveznice denominovane u rubljama na primarnim tržištima, te ritualno proterivanje 10 ruskih diplomata na službi u Vašingtonu (na šta je Kremlj, po principu reciprociteta, uzvratio tako što je i on proterao 10 američkih diplomata).
Ali činjenica da su sankcije ciljano svedenije nego što su mogle da budu - odnosno ostavljaju prostor da, ako se proceni da je potrebno, naknadno budu pooštrene - a još više to što je prošle sedmice Bajden bio taj koji je nazvao Putina i predložio mu sastanak negde na neutralnom terenu iznova navodi na drugačije zaključke: da je Americi i Zapadu, kao uostalom i kad je Kina u pitanju, i dalje izuzetno teško da nađu pravu ravnotežu između konfrontacije i kooperacije s Rusijom; te da, mimo sankcija kojima se dosad praktično ništa nije postiglo, SAD, EU i njihovi glavni vanevropski saveznici zapravo nemaju nikakvog načina da utiču na Kremlj - osim da beznadežno apeluju na Putina da nešto učini ili ne učini.
Treba li ponovo naglašavati da ruskom predsedniku takvu stanje stvari pričinjava veliko zadovoljstvo?
Zato su Bajdenov poziv Putinu da se sastanu - na šta nije odmah odgovoreno, osim što je načelno izražena spremnost za to - i potonje saopštenje iz Bele kuće, u kome je izbegnuto pominjanje nekih dobro poznatih tačaka sporenja dve zemlje, u Moskvi dočekani s likovanjem, kao potvrda da je ponovo Amerika ta koja je prva trepnula. I zato će se, sledstveno tome, ukrajinska kriza nastaviti sve dok Putin jednog dana ne odluči da je bilo dosta. Ako ikada odluči, to jest.