Inkluzivno obrazovanje – pravo, a ne problem

Inkluzija predstavlja uključenje svake osobe u društveni život zajednice na svim nivoima i to je jedno od osnovnih ljudskih prava. Inkluzivno obrazovanje je samo segment društvenog uključivanja osoba i kada to pomenemo, obično pomislimo na uključivanje dece sa teškoćama u razvoju u redovne škole. Međutim, inkluzivno obrazovanje predstavlja obavezu škole da obezbedi adekvatno obrazovanje svakom detetu, bez obzira na njegovu različitost, da uvaži lične karakteristike i da kreira jednake uslove zajedničkog učenja. Inkluzivno obrazovanje nije stvar dobre volje pojedinca, već je deo Konvencije UN o pravima deteta (1989), na osnovu čega je postalo i sastavni deo Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije (2010) i Pravilnika o bližim uputstvima za utvrđivanje prava na Individualni obrazovni plan (IOP).

Da je neophodno da se kao društvo bavimo ovom temom, govore podaci UNICEF-a (2001) u kojima se navodi da čak 85% dece sa teškoćama u razvoju nije uključeno u obrazovni sistem i ne provode svoje detinjstvo sa vršnjacima u školi, u učenju i druženju, uskraćeni su da odrastaju onako kako svako dete zaslužuje. Da je situacija i dalje nepovoljna, uprkos tome što je donet zakon, govore trenutni podaci UNICEF-a da u Srbiji završava osnovnu školu samo 66% dece koja žive u uslovima siromaštva, a samo 15% devojčica iz romskih naselja pohađa srednju školu. Ovo je razlog zašto se pominju deca iz marginalizovanih grupa kada se govori o inkluzivnom obrazovanju, jer su baš oni ti koji ne ostvaruju svoja prava. Razlozi za to su različiti – od nepristupačnosti škole, neprihvatanja sredine, neposedovanja sredstava za rad do nespremnosti nastavnika.

Foto: Promo / Promo

Uloga nastavnika

Istraživanja govore da su stavovi i osposobljenost nastavnika često presudni, jer značajno utiču na stvaranje slike o sebi i na motivaciju dece da nastave obrazovanje. Inkluzivna obrazovna politika može da se ostvari samo ako nastavnici veruju u nju. Osposobljavanje nastavnika za inkluzivno obrazovanje je važno, kako zbog savladavanja tehnika rada, tako i zbog promene stavova prema deci sa smetnjama u razvoju i to treba da bude kontinuiran proces, da bi nastavnici pružali podršku u učenju svima kojima je potrebna. Ono što odgovara deci sa smetnjama u razvoju odgovara i ostalim učenicima, a to su nastavne metode koje su prilagođene različitim stilovima učenja, povezivanje novog sa poznatim gradivom, ilustrativne i manipulativne metode, rad u paru ili maloj grupi, zanimljiva nastava, raznovrsan nastavni materijal i sl. Od velike je važnosti kreiranje pozitivne klime u učionici u kojoj će se svako dete osećati prihvaćeno i gde će vladati pozitivni vršnjački odnosi.

Važno je naglasiti da uvođenje inkluzivnog obrazovanja ne znači osposobljavanje učenika da se snađu u obrazovnom procesu koji je nepromenljiv, već je fokus na tome da se nastavni rad, planovi i programi, nastavnici i njihova podrška prilagođavaju potrebama dece tipičnog razvoja, dece sa teškoćama u razvoju i nadarene dece. Najveći broj učenika ima prosečne sposobnosti, pa im je potrebna minimalna podrška, ali je veliki izazov za nastavnika da tokom jednog časa kreira zadatke koji će biti prilagođeni različitim mogućnostima učenika, kao i podršku koja je veoma značajna, ali koja treba da bude diskretna i odmerena. Osim toga, nastavnik treba da prati napredovanje svojih učenika i u odnosu na to da planira dalji rad, proverava znanja, prati poštovanje pravila ponašanja i da modeluje odnose između učenika, što je zaista sveobuhvatan zadatak.

Ukoliko neki učenik, iz bilo kog razloga, bitno zaostaje u odnosu na ostale i potreban mu je veći nivo podrške od uobičajenog, za njega se izrađuje IOP. To je dokument koji je produkt timskog rada: nastavnika, roditelja i stručnih saradnika, i to sve u cilju pružanja podrške učeniku u prirodnom okruženju – u učionici, među vršnjacima. Potrebno je da ciljevi i ishodi nastave budu realistični, dostižni i ostvarivi, da budu izraženi u malim koracima. Važno je da, kada ih određujemo, imamo u vidu životnu perspektivu deteta, da predviđamo učenje koje će mu biti značajno u budućnosti. Preporuka je da aktivnosti koje osmišljavamo na času budu što više nalik onima koje realizuju ostali učenici.