Španska groznica u Srbiji 1918-1919: Više od 100.000 žrtava

Umiralo je mnogo. Ponegde su mrtvi ležali sa bolesnima po tri, četiri dana jer nije imao ko da ih sahrani. Često su žene same kopale rake i sahranjivale. U jednu raku dvoje, troje je zakopavano. Poneke su kuće sasvim opustele. Pošto ima mnogo mrtvih, a ova mi je knjiga mala, počeh ovako rubrike nadvoje razdvajati, da bi sve u ovaj protokol moglo stati, zapisao je prota Milan Smiljanić, a o obimu i posledicama španske groznice na našem tlu piše Vladimir Krivošejev

Danas, u vreme pandemije kovida-19, naročito sa njenim produženim trajanjem, javnost se sve više priseća ranije zaboravljene pandemije španske groznice i u svim svetskim medijima se svakodnevno sreću informacije o njoj, uz poređenje sa aktuelnom bolešću. Mnoge od njih su ispravne, ali ima i nekih koje čitaoce polovično informišu, pa i dezinformišu. Između ostalog, navodi se da je pandemija bez prekida trajala pune tri godine. Pojavili su se i pojedinci koji tvrde da je pandemija zaustavljena vakcinacijom, ali i oni koji iznose stavove da je baš vakcinacija izazvala veliku smrtnost. Susreću se tvrdnje da pandemija, koja je zahvatila skoro ceo svet i odnela verovatno više od 50 miliona života, nije u velikoj meri zahvatila Srbiju, pa čak i da su Srbi bili “genetski otporni na tu bolest” i da nisu umirali od nje.

Pojava aktuelne pandemije inspirisala me je da kao istoričar čija je jedna od sfera interesovanja istorija sanitetskih prilika istražim prethodna saznanja o pojavi španske groznice u Srbiji i njenim posledicama. Ispostavilo se da se radovi s takvom tematikom mogu izbrojati na prste jedne ruke, da su uglavnom objavljeni u lokalnim glasilima i ostali nepoznati ne samo široj javnosti već i mnogim istraživačima. Tako je “ćutanje istoriografije” doprinelo stvaranju navedenih stavova, a situacija je bila potpuno drugačija. Pomenuti malobrojni, javnosti nepoznati radovi ukazuju da je španski grip iza sebe ostavio teške mortalne posledice. Samo je u Zlatiborskom srezu stradalo oko pet odsto ukupnog stanovništva. U Trsteničkom kraju “španjolka” je odnela 1.267 života, odnosno više od 3,7 odsto žitelja, što je 50 odsto više nego što je 1915. stradalo od tifusa.

Nastavak istraživanja, baziran na analizi matičnih knjiga umrlih i memoarske građe, doveo je do nastanka knjige Epidemija španske groznice u Srbiji 1918-1919, koja je nedavno izašla iz štampe u izdanju Prometeja iz Novog Sada, u sklopu edicije Srbija 1914-1918. Tu su dati odgovori na različita istraživačka pitanja.

POČETNO ŽARIŠTE I TRAJANJE: Već je poznato da španska groznica nije nastala u Španiji. Pojavila se u poslednjoj godini rata i cenzura zaraćenih država je kao vojnu tajnu suzbijala informacije o njoj, ali su mediji u Španiji, koja nije bila učesnik rata, otvorenije pisali o razmerama epidemije, naročito kada su oboleli kralj Alfonso XIII, premijer i više članova vlade. Tako je zbog transparentnosti Španije i cenzure zaraćenih država stvorena pogrešna prva slika da je bolest počela da se širi iz ove pirinejske države, što je dalo ime bolesti.

Pandemija se po Evropi širila iz Francuske, mada ni ona nije bila početno žarište. Danas postoje tri teorije o mestu mutacije ptičjeg virusa A (H1N1) i njegovog prvog prelaska na ljude. Prva teorija ili tačnije grupa teorija ukazuje na poreklo bolesti sa Dalekog istoka. Prema pojedinim autorima bolest je stigla u Evropu sa vojnicima regrutovanim u francuskim kolonijama, a prema drugim, virus je iz Kine prenet u Sjedinjene Američke Države, sa kineskim radnicima koji su dovođeni da širom Amerike zamene domaću radnu snagu poslatu na evropsko ratište. Bolest se proširila Amerikom, a odatle je upravo sa vojnicima stigla na tlo Evrope, prvo u Francusku, gde su se iskrcali glavni kontingenti američkih trupa, a potom dalje. Postoji i teorija da je virus do teritorije Francuske stigao s Kinezima koji su dovoženi preko Kanade kao radne brigade za rad u pozadini Zapadnog fronta.

Druga teorija ukazuje na evropsko, francusko poreklo pandemije. Prema njoj, smrtonosni oblik virusa razvio se u francusko-britanskoj vojnoj bazi Etapl, na obali Lamanša. Veliki broj ljudi na malom prostoru, farme životinja za njihovu ishranu i bojni otrovi koje su vetrovi donosili sa fronta pogodovali su mutaciji virusa i prelasku na ljude. Tu je 1916. registrovana pojava nekakvog “gnojavog bronhitisa”, ali nije ustanovljen kontinuitet razvoja bolesti do 1918, kada je buknula pandemija.

Treća teorija je najkonkretnije dokumentovana. Prema njoj, početno žarište bolesti bila je oblast Haskel u Kanzasu (SAD), koja je izrazito ruralna i gde su životinje sa brojnih farmi dolazile u kontakt sa barskim pticama. Tu je još na samom početku 1918. među civilnim stanovništvom uočena pojava atipičnog gripa, koji je pratilo snažno zapaljenje pluća. Odatle se bolest proširila na vojni regrutni centar Fuston pored Fort Rajlija, gde je tokom prve tri nedelje marta obolelo 1.100 vojnika. Kod 237 obolelih razvila se i pneumonija, a 38 je preminulo. Iz Fustona se bolest širila u druge vojne baze po SAD, stigavši i u Evropu, prvo u francusku luku Brest, gde su se Amerikanci najmasovnije iskrcavali.

Generalno, širenje španske groznice trajalo je od proleća 1918. do 1920, ali je ona pandemijski karakter imala nepunih godinu dana – od početka proleća 1918. do pred kraj zime 1919. Bolest se širila u tri talasa. Prvi, prolećno-letnji bio je relativno blag, sa manjim smrtnim posledicama. Drugi, jesenji talas skoro svuda je bio poguban. Treći talas, koji se širio na samom kraju 1918. i početkom 1919. je bio manje poguban, s tim što je veće posledice ostavio tamo gde drugi talas nije naišao u svojoj punoj mortalnoj snazi, gde je oboleo relativno manji broj stanovnika, tako da se nije stekao kolektivni imunitet usled masovnog prokuživanja. Njega je dodatno podstakao povratak vojnika svojim kućama. Posle zime 1919. bolest je izgubila pandemijski karakter. Pojavljivala se periodično, u određenim “džepovima”, kao “epidemijski rep”, i tokom 1919. i 1920, a prema nekim autorima ponegde je uočavana i 1921, uglavnom sa mnogo manjim letalnim posledicama nego tokom 1918.

Budući da uzročnik bolesti tada nije bio identifikovan, nije bilo moguće da se napravi vakcina. Njen smrtonosni pohod završen je na prirodan način – delom sticanjem kolektivnog imuniteta usled masovnog obolevanja, a delom daljom mutacijom virusa. Pretpostavlja se da je njegov genetski kod ostao “upisan” u virusima kasnijih, manje letalnih pandemija, a pandemija svinjskog gripa iz 2009. bila je izazvana virusom istog osnovnog tipa: A (H1N1).

POSLEDICE U SVETU: Pandemija se završila prirodnim putem, bez vakcine, sticanjem kolektivnog imuniteta, ali po koju cenu? U celom svetu španska groznica je odnela znatno više života nego sva ratna dejstva Velikog rata. Smatra se da je obolelo više od 500 miliona ljudi, odnosno više od trećina svetske populacije tog vremena, da je umrlo više od 50 miliona, što je činilo više od tri odsto svetskog stanovništva.

U razvijenim državama, ali i bogatijim oblastima iste države smrtnost je bila manja nego u nerazvijenim zemljama i krajevima. Što se tiče Evrope, procenjuje se da je španski grip odneo 2.640.000 života, što je bilo 1,1 odsto evropske populacije u to vreme. U Sjedinjenim Američkim Državama umrlo oko 0,5 odsto populacije – 550.000 ljudi, s tim što je u pojedinim selima na Aljasci umrlo i 70 odsto stanovnika. U Južnoj Americi su neka sela zatrta, a u meksičkoj državi Čiapas umrlo je 10 deset odsto stanovništva. Slično je bilo i u Africi, gde su pojedina sela potpuno ugašena, ali u urbanoj sredini, u Kejptaunu umrlo je “samo” četiri odsto žitelja. U Indiji je smrtnost stanovništva nižih klasa bila veća od šest odsto, a viših klasa i Evropljana ispod jedan odsto.

U državama u kojima je postojala razvijena svest o neophodnosti sprovođenja mera zaštite posledice su bile znatno manje nego tamo gde se te mere nisu sprovodile. Danas su sačuvane brojne fotografije iz tog vremena koje ukazuju da su u zemljama zapadne Evrope, SAD, u Australiji i Japanu stanovnici masovno koristili platnene maske. U američkim gradovima koji su odustajali od organizovanja velikih manifestacija povodom završetka Velikog rata i svečanog dočeka vojnika sa fronta, bolest je bila manje zastupljena. Karantini, sa zabranom rada svih institucija koje zahtevaju veća okupljanja, primenjivani su skoro svuda. Dok je, kako je već naglašeno, u pojedinim selima na Aljasci umrlo i 70% življa, susedna sela, koja su organizovala oružane straže na prilazima naselju, bila su pošteđena. Oružane straže, sa zabranom kretanja sprečile su da se epidemija proširi Islandom, van Rejkjavika, gde se pojavila. Na američkom delu Samoanskih ostrva zahvaljujući uvođenju strogog karantina nije zabeležen nijedan smrtni slučaj, dok je na delu Samoanskih ostrva pod protektoratom Novog Zelanda preminulo 22% stanovnika. A sam Novi Zeland je pošteđen zbog strogog karantina.

NA SOLUNSKOM FRONTU: Zahvaljujući stalnim brodskim komunikacijama između francuskih i grčkih luka zbog dopremanja ljudstva i materijala, španska groznica je do srpskih vojnika na Solunskom frontu stigla veoma brzo po svojoj pojavi u Francuskoj, možda i pre nego do Španije. Već sredinom proleća 1918. zabeleženo je masovno obolevanje vojnika pekarske čete sa Krfa, koji su prethodno bili u kontaktima s pekarima sa jednog francuskog broda, a početkom leta uočeno je i masovno razbolevanje na kopnu, u neposrednoj pozadini Solunskog fronta. Epidemija je među vojnicima i civilima trajala i tokom juna i jula, a bilo je i smrtnih ishoda, uglavnom usled komplikacija na plućima.

Bio je to udar onog prvog, benignijeg talasa, a drugi, jesenji, letalniji, počeo je da se razvija upravo u vreme odsudnih priprema za proboj Solunskog fronta. Zabeleženo je da su u to vreme čitave čete 122. divizije francuskih trupa došle na Solunski front sa gripom. Potom, po proboju Solunskog fronta (15. septembar) poljske bolnice i divizijska previjališta su, umesto da prate svoje jedinice u napredovanje, ostajale u oslobođenim mestima kao rezervne bolnice, manje za ranjene, više za obolele. Prve su formirane desetak dana po proboju fronta u Velesu i Štipu. Obilazeći ih, dr Roman Sondermajer je u svakoj od njih zatekao veliki broj bolesnika. U Mitrovici je 23. oktobra 1918. registrovao 350 obolelih od gripa, od kojih 150 sa zapaljenjem pluća; umrlo je više od 50 vojnika, sedam u poslednja 24 časa. Flora Sends je zabeležila da su u bolnici u Ćupriji svakog dana umirala dva do tri obolela. Iz Niške bolnice je poslat izveštaj da imaju 1.400 obolelih, a da pristižu i novi.

EPIDEMIJA U OKUPIRANOJ SRBIJI: Prvi, benigniji talas zahvatio je tokom leta 1918. i stanovništvo u okupiranoj Srbiji. Beogradske novine su 11. jula informisale čitaoce da se bolest koja je zahvatila celu Evropu pojavila i u Beogradu. Šest dana kasnije Beograđanka Natalija Aranđelović u svoj dnevnik upisuje: “Danas se nikako ne osećam dobro. Groznica me lomi, ispod grudi me boli već 4-5 dana.” 

Sećajući se tih dana Valjevka Perka Spasenić je zabeležila: “Počela je u leto i oni koji su je prvi dobili prolazili su bolje jer su jeli lubenice i prali glavu hladnom vodom.”

Po svemu sudeći, ovaj letnji talas nije imao velike mortalne posledice, na šta ukazuju i analize knjiga umrlih, u kojima se ne uočava povećani mortalitet, mada bi pojedine smrti, za koje je kao uzrok upisano zapaljenje pluća ili eventualno veliki kašalj, mogle da se pripišu pandemiji. Zato je jesenji talas iza sebe ostavio pustoš.

Drugi, jesenji talas je u severne delove Srbije stigao sa svakodnevnim vojnim i civilnim komunikacijama sa teritorije Austrougarske, verovatno preko Zemuna u Beograd, a odatle se širio dalje. Natalija Aranđelović je sredinom oktobra u svoj dnevnik upisala da “grdan svet umire od ove španske groznice”, a Valjevka Perka Spasenić se sećala: “Pre nego što su naši trebali da dođu zavladala je španska groznica u tolikoj meri da je po troje – četvoro u kući umiralo od nje, pa i cela porodica”. U južne krajeve epidemija je stigla sa oslobodiocima sa Solunskog fronta, a kako su oni napredovali, došlo je do situacije da su bolesni oslobađali obolele. Flora Send se sećala: “Čitav grad je izašao na ulicu; svi su klicali i pljeskali, stavljali su cveće na vratove konja”. Takvi svakodnevni masovni dočeci vojske i proslave zbog oslobođenja samo su doprinosili da se koncentracija virusa poveća i da, kako je iz Kragujevca vojvoda Bojović izvestio Vrhovnu komandu, oboli cela armija i stanovništvo.

KRAJ EPIDEMIJE: Epidemija s punim mortalnim udarom u Srbiji je trajala kratko, od kraja septembra – početka oktobra, kako gde, pa do pred kraj 1918. Masovna okupljanja i neorganizovanje protivepidemijskih mera doprineli su da se vrlo brzo, još pre kraja 1918, “sabije epidemijska krivulja”. Zbog toga treći talas iz 1919. nije bio izražen, bar ne u svojoj mortalnoj snazi. Njegova pojava se u Srbiji ne sme negirati, ali po svemu sudeći mortalne posledice se ne mogu ni približno uporediti s posledicama drugog talasa, verovatno, zbog stečenog kolektivnog imuniteta. U pojedinačnim slučajevima, u izolovanim epidemijskim “džepovima”, “repovi” bolesti se pojavljuju i tokom 1919. i 1920, ali bez velikih posledica.

Očigledno, epidemija je u Srbiji okončana brzo, sticanjem kolektivnog imuniteta usled masovnog prokuživanja, ali po koju cenu. Prota Milan D. Smiljanić je u knjigu umrlih crkve u Sirogojnu upisao: “Ova je zaraza tako brzo uzela maha da su cele familije ležale bolesne, a da niko nije bio zdrav, da niko nije imao bolesnicima dodati vode ili podložiti peć. Umiralo je mnogo. Ponegde su mrtvi ležali sa bolesnima po 3-4 dana jer nije imao ko da ih sahrani. Često su žene same kopale rake i sahranjivale. U jednu raku dvoje, troje je zakopavano. Poneke su kuće sasvim opustele. Pošto ima mnogo mrtvih, a ova mi je knjiga mala, počeh ovako rubrike na dvoje razdvajati, da bi sve u ovaj protokol moglo stati.”

Kao i svaka poteškoća koja uzrokuje “veliki strah”, i pandemija španske groznice dovela je do proizvođenja različitih teorija zavere. Bilo je mišljenja da su bolest “doneli Nemci sa istoka”. Masovno umiranje stanovništva, upravo u vreme kada se rat završava, doprinelo je širenju glasina da okupatori u povlačenju na neki način truju bunare i hranu. Sa druge strane jedna austrougarska bolničarka u oslobođenom Vranju optužila je srpsko sanitetsko osoblje da truje zarobljene oficire i vojnike, ne obazirući se na činjenicu da bolest sve obara u postelju.

POSLEDICE EPIDEMIJE U SRBIJI: U literaturi se može pronaći mišljenje da su u Evropi najviše stradale balkanske zemlje, u kojima je umrla otprilike svaka trideseta osoba, a na osnovu statističkih obrazaca izneta je pretpostavka da je u Srbiji umrlo čak 4,2 odsto stanovništva. Da li je u smrtnost od španskog gripa zaista bila toliko velika, još nije moguće precizno utvrditi. Detaljna analiza knjiga umrlih iz različitih delova Srbije ukazuje i na različite stope smrtnosti. U ravničarskoj oblasti u Bačkoj, u Šajkaškoj, uz veliku razliku od sela do sela, umrlo je verovatno 0,3-0,4 odsto stanovništva. U dolinskim i kotlinskim delovima Zaječarskog i Aleksinačkog sreza umrlo je manje od jednog procenta žitelja, ali je u Valjevskom srezu, delom dolinskom, delom sa pobrđima, a delom brdsko-planinskom umrlo 2,37 odsto stanovništva, s tim što je broj stradalih u urbanizovanijim delovima bio znatno manji. U samom Valjevu je umrlo 0,8 odsto žitelja, dok je u pojedinim zabačenim planinskim selima broj umrlih dostigao i devet odsto.

Sa druge strane, u ruralnijem okruženju Trsteničkog sreza, sa dolinama, pobrđem i nižim brdsko-planinskim odlikama stradalo je 3,74 odsto žitelja, s tim što je broj žrtava u urbanim centrima sreza i tu bio znatno manji: u samom Trsteniku su umrle dve, a u Vrnjačkoj Banji jedna osoba. U brdsko-planinskom Kameničkom – Podgorskom srezu umrlo je oko četiri odsto stanovnika, ali je i tu u pojedinim selima umrlo i više od devet odsto žitelja. Na teritoriji izrazito brdsko-planinskog Zlatiborskog sreza umrlo je oko pet odsto žitelja, kao i u brdsko-planinskoj parohiji crkve u Krčmaru, ispod Divčibara, gde je umrlo 4,47 odsto stanovnika. Krčmar se nalazi u okviru Mioničkog sreza, gde je pretpostavljena ukupna smrtnost bila oko tri odsto. U Gvozdačkoj parohiji, severno od Bajine Bašte, umrlo je 6 odsto stanovnika. U samom Užicu je umrlo 0,5 odsto, a u užičkom selu Drežnik više od 10 odsto žitelja.

Znatno veća smrtnost u izrazito ruralnim nego u urbanim sredinama može se tumačiti sklopom više činjenica, od niže opšte, a time i zdravstvene kulture, za koju su vezane higijenske navike, preko teže dostupnosti lekarskoj nezi, slabijeg znanja samolečenja i manje prethodne prokuženosti kao imperativa za sticanje opšteg imuniteta, do načina života. Tu spada i kolektivni smeštaj uslovljen životom u porodičnim zadrugama, običaj obilaska bolesnika i nošenja ponuda, ali i svakodnevne obaveze na poljoprivrednom imanju koje su onemogućavale da se primeni jedno od glavnih lekarskih uputstava: dugo “čuvanje postelje”, ležanje, bez obavljanja bilo kakvih poslova ne samo tokom bolesti već i po prezdravljenju. A svemu tome treba dodati i iscrpljenost organizma usled višegodišnje nemaština, koja je naročito bila izražena u najzabitijim krajevima.

Po svemu sudeći, u Srbiji je od posledica španske groznice umrlo više od tri odsto stanovništva. Prethodno izneto mišljenje da je od nje stradalo 4,2 odsto žitelja približava se realnosti ako se posledicama pandemije pripišu i smrti od drugih morbidnih stanja (tuberkuloza, dizenterija i sl., ali i starost, slabost srca...) dodatno iskomplikovanih teškoćama simptoma španske groznice, kao i slične smrti iz kasnijih godina. Sve to ukazalo bi da je na teritoriji Srbije španski grip za nekoliko meseci odneo znatno više od 100.000 života.