Hoće li svet dobiti još jednu nuklearnu silu: Triler u Zalivu

Još nije jasno da li je najnovija sabotaža iranskog nuklearnog postrojenja Natanc miniranje ili pomoć nameri Džoa Bajdena da popravi ono što je porušio Donald Tramp

Piše: Milan Mišić

U svetu je danas pet zvanično priznatih nuklearnih sila i sve su sticajem okolnosti stalne članice Saveta bezbednosti koje imaju pravo veta na rezolucije ovog tela koje definišu pravila međunarodnih odnosa – šta se u svetu sme ili ne sme.

Sve članice ove petorke – SAD, Francuska, Velika Britanija, Rusija i Kina – potpisnice su NPT-a, Ugovora o neširenju nuklearnog oružja, koji, međutim, nije sprečio da nezvanični članovi nuklearnog kluba postanu i Indija i Pakistan, dve mnogoljudne (Indija 1,36 milijardi stanovnika, Pakistan 216,6 miliona) države s juga Azije koje se još nisu dogovorile gde im je međusobna granica.

Uljez u ovo elitno društvo postala je posle probe svoje prve atomske bombe u oktobru 2006. i Severna Koreja, koja je od tada uspela da proizvede i rakete koje nose nuklearne bojeve glave, preteći da njima može da dobaci i do Amerike.

Postoji još jedna posednica nuklearnog oružja koja tu činjenicu zvanično ne potvrđuje – Izrael. Nisu poznati detalji kako je do tog oružja došao, ali teško je zamisliti da je to moglo da se dogodi bez diskretnog blagoslova glavnog saveznika – Amerike.

Nuklearno oružje je pokazalo svoju razornu moć samo dva puta – njime su u završnici Drugog svetskog rata u leto 1945. bombardovani japanski gradovi Hirošima i Nagasaki i od tih eksplozija neposredno je poginulo oko 200.000 ljudi. Još se polemiše da li je to bio najveći ratni zločin u istoriji, ali baš zato što je pokazana njihova stravično razorna snaga, nuklearne bombe u ovom “atomskom dobu” ne postoje da bi bile upotrebljene nego samo kao “sredstvo odvraćanja” – svojevrsna “polisa osiguranja”.

Prema evidenciji Stokholmskog instituta za istraživanje mira (SIPRI), nuklearne sile u svojim arsenalima danas ukupno imaju 13.865 nuklearnih bojevih glava – dovoljno da se ova civilizacija nekoliko puta uništi.

MALA EKSPLOZIJA: Da li će svet dobiti još jednu nuklearnu silu – Iran? O tome se odlučuje baš ovih dana u Beču, gde su u toku “indirektni” pregovori između diplomata iz Vašingtona i Teherana o tome da li će se obnoviti u ovom momentu suspendovani nuklearni sporazum Irana i pet članica Saveta bezbednosti pojačanih Nemačkom i predstavnikom EU, postignut posle višegodišnjeg pregovaranja 2015.

Taj takozvani “Zajednički sveobuhvatni plan akcije” (originalni akronim je JCPOA), oročen na 25 godina, predvideo je formalno iransko odustajanje od razvoja nuklearnog oružja u zamenu za ukidanje međunarodnih sankcija i ekonomsku pomoć. Porušio ga je maju 2018. prethodnik Džoa Bajdena u Beloj kući Donald Tramp, sa obrazloženjem da je to “najgora jednostrana pogodba koja je ikad postignuta”, kao i da je taj sporazum “poklon Iranu”.

U momentu potpisivanja Teheran je bio samo nekoliko meseci do obogaćivanja dovoljne količine uranijuma i oko godinu dana do sklapanja sopstvene N-bombe mada je zvanično demantovao da je cilj tih nacionalnih napora oružje već da se uranijum u glavnom istraživačkom postrojenju Natanc u istoimenom gradu pokrajine Isfahan, oko 250 kilometara južno od Teherana, obogaćuje samo za civilnu primenu.

Najnoviji zaplet je počeo pošto je posredovano pregovaranje u Beču već bilo u toku. U Iranu je 10. aprila obeležen Dan nuklearne tehnologije, što je podrazumevalo i publicitet mašineriji koja je instalirana u Natancu, pokazivanje naciji da je obnovljen i znatno modernizovan deo postrojenja koji je uništen u eksploziji u julu 2020. (posle čega je u novembru u atentatu nepoznatih izvršilaca likvidiran i glavni arhitekta nacionalnog nuklearnog programa).

Dan posle pomenutog slavlja, 11. aprila, u Natancu se opet dogodilo nešto što nije do kraja objašnjeno – ceo kompleks je posle “male eksplozije” (za koju se naknadno saznalo da nije bila baš mala) ostao bez struje, nanevši štetu kako energetskom napajanju kompleksa tako i novom sistemu centrifuga za obogaćivanje uranijuma.

Kao vinovnik ove sabotaže koju je Ali Akbar Salehi, šef iranske Organizacije za atomsku energiju, opisao kao “nuklearni terorizam”, oglasio se Mosad, izraelska tajna služba. Kako je to izvedeno nije, naravno, izneto, ali je to u svakom slučaju bila nova demonstracija da Izrael ima načina da prodre do verovatno najčuvanijeg objekta na iranskom tlu. I da Iran nije u stanju da se odbrani.

ZAMKA PROVOKACIJE: Ovo je, naime, bila samo još jedna u seriji izraelskih diverzija iranskog nuklearnog programa, od kojih je najspektakularnija bila ona iz 2010. godine – uništenje sklopa od oko hiljadu centrifuga uz pomoć “stuksnet” kompjuterskog virusa koji je infiltriran u program za kontrolu celog sistema. Taj virus, inače zajedničko delo izraelskih i američkih hakera, potom je navodno greškom dospeo u sistem interneta i zarazio veliki broj kompjuterskih sistema širom sveta.

Danas su upravljački sistemi Natanca odvojeni od globalne računarske mreže, što podrazumeva da je najnovija sabotaža izvedena uz pomoć nekoga ko se infiltrirao u posadu Natanca. U Teheranu se tvrdi da su saboteri (bilo ih je, znači, više) identifikovani, ali da još nisu uhapšeni.

Pošto se u momentu kada je izvršena nova sabotaža u Tel Avivu u zvaničnoj poseti zatekao novi šef Pentagona Lojd Ostin, neizbežno se nametnulo pitanje da li je i novi napad Izraela na Iran izvršen u dosluhu s Vašingtonom. Zajedničko Izraelu i SAD je, naime, stav da Iran po svaku cenu treba sprečiti da dođe u posed nuklearnog oružja – Netanijahu je i ovim povodom ponovio argument da je cilj Irana uništenje Izraela – dok je Ostin ostao pri konstataciji da će se “napori ka miru nastaviti”.

Ceo zaplet se na neki način pretvorio u napeti geopolitički triler u Zalivu – Izraelu ne odgovara da se Iran vrati u okvir JCPOA, dok sličan stav, poduprt uverenjem da bi povratak sporazumu Irancima doneo ukidanje sankcija i s tim podrazumevajuće ekonomske benefite, a da ga zauzvrat neće zaustaviti na putu ka bombi, imaju i drugi američki saveznici u Zalivu, predvođeni Saudijskom Arabijom.

Sam Iran je bio prinuđen da reaguje i ta reakcija je bila odluka da se nivo obogaćivanja uranijuma sa dvadeset odsto, koliko je dovoljno za medicinske svrhe, podigne na šezdeset, što je nivo za nuklearni pogon podmornica. Za bombu je pak potrebno obogaćivanje od devedeset odsto.

To je nesumnjivo bio čin prkosa, ali je ostala dilema da li je to bila poslednja reč Irana. Da po svoj prilici nije, pokazala je potonja izjava predsednika Hasana Ruhanija da “Iran neće upasti u zamku izraelskih provokacija”.

U međuvremenu je u Teheranu nakratko boravio šef ruske diplomatije Sergej Lavrov na konsultacijama o ovoj temi sa iranskim kolegom Muhamedom Džavadom Zarifom. Rezultat tog susreta bila je takođe poruka da najnovija sabotaža Izraela “neće oslabiti iransku poziciju u bečkim pregovorima”.

Pregovarački voz, dakle, nije izraelskom akcijom izbačen iz koloseka, sa više teorija mogućeg raspleta, odnosno novog zapleta, pri čemu glavni problem ostaje to što glavni pregovarači, SAD i Iran, obnovu JCPOA nastoje da isposluju u skladu sa svojim interesima.

Iran tako insistira da se Amerika, pošto je posle Trampovog povlačenja izgubila status ugovorne strane, najpre vrati onome na šta se prvobitno obavezala – da ukine sankcije i pokaže da je odustala od doktrine “maksimalnog pritiska” koju je uveo Tramp. Slaba tačka iranske pozicije je da ekonomija teško podnosi teret sankcija.

Pregovarači iz Vašingtona pak smatraju da je Iran neispunjavanjem svih preuzetih obaveza takođe istupio iz sporazuma i da za početak treba da ispuni ono na šta je pristao 2015. Bajdenu se, međutim, žuri da iranski problem skine s vrata – u čemu se razlikuje od svog saveznika Izraela – da bi se bavio geopolitičkim problemima sa sve drčnijom Kinom.

A šta ako se JCPOA ne obnovi, odnosno dodatno uruši? Iran će svakako koristiti sve prečice da dođe do svog nuklearnog cilja, Izrael će zadržati pravo da svaki iranski iskorak sabotira, pa bi u tom slučaju sve eskaliralo u novu nuklearnu krizu koja Bajdenu ne bi bila dobrodošla. I koja bi potvrdila staro bliskoistočno pravilo da posle svakog koraka napred slede dva koraka nazad.