Ko je Jevgenij, misteriozni "PUTINOV KUVAR" i zašto Srbija uporno odbija da mu UVEDE SANKCIJE?
Na deklarisane bezbednosne izazove, rizike i pretnje, Srbija će moći da odgovori ili da ih preventivno sprečava samo u okviru bliske saradnje sa zemljama sa kojima deli geografski prostor, a to su upravo EU i zemlje regiona.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
Iako rezolucija o Srbiji koju je nedavno usvojio Evropski parlament nije obavezujuća, treba je shvatiti kao ozbiljnu političku poruku sa sve eksplicitnijim diplomatski izraženim zahtevima. S obzirom na poslaničke predstavke, očigledno je da EU neće odustati od usklađivanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, koja će nam pre ili posle predstavljati suštinsku oblast reforme. Iako smo deklarativno definisali evrointegracije kao naš strateški cilj, stopa usklađenosti u ovoj oblasti ostaje najniža u regionu. To možda nije razlog za preveliku brigu ukoliko imamo jasno izraženu nameru Vlade i tendenciju integracijske retorike vodećih političara. Ali definitivno predstavlja razlog za uzbunu ukoliko analize pokazuju verbalnu anti-EU i prorusku odrednicu mnogih ministara u Vladi Republike Srbije.
Pojedini političari su očigledno u svojim verbalnim nastupima deklarisanu vojnu neutralnost konvertovali u spoljnopolitičku neutralnost koja zanemaruje nacionalne interese Republike Srbije, a posebno prenebregava društveni konsenzus u vezi sa EU integracijskim procesom. Ignorisanje poziva za pridruživanje sankcijama Rusiji zbog Ukrajine ili afere Skripalj moglo se tolerisati ekonomskim ili trenutnim spoljnopolitičkim interesima.
Ali kada se uvode sankcije pojedincima, a mi ne pružamo eksplicitnu podršku jedinstvenom stavu EU, onda se dovodi u pitanje posvećenost i strategijsko opredeljenje evropskim vrednostima. Nedavno je EU usaglasila nove sankcije protiv četvorice visokih zvaničnika ruske vlasti zbog tretmana opozicionara Alekseja Navaljnog. Iako je državni tužilac sa tri ostala zvaničnika formalno sankcionisan samo zabranom putovanja i zamrzavanjem računa u inostranstvu, Srbija se ne usuđuje da prati spoljnu politiku EU čak ni u takvim bezazlenim slučajevima za lica koja niti putuju u Srbiju, a verovatno nemaju ni bankovne račune u našoj zemlji.
Još drastičniji primer predstavlja nedavna odluka Saveta Evrope kojom je, ceneći dela kojima se ugrožavaju mir, stabilnost i bezbednost Libije i rezolucije Saveta bezbednosti UN, dopunio postojeće i uveo sankcije samo prema jednom licu – Jevgeniju Viktoroviču Prigozinu, znanom pod nadimkom Putinov kuvar. Treba naglasiti da se radi o licu koje nije zvaničnik ruske administracije, niti formalno ima bilo kakve veze sa procesom donošenja odluka.
Pročitajte još
Na eksplicitan upit EU da se i Srbija pridruži jedinstvenom pristupu, aktuelni ministar spoljnih poslova Srbije je to očigledno odbio i time indirektno stao na stranu promocije međunarodnog haosa i projektovane destrukcije. Iako Prigozin nikad nije bio u Srbiji, a verovatno ne vrši ni finansijske transakcije preko naše zemlje, naša diplomatija ne može zauzeti proevropski stav ni u slučaju kad se očigledno radi o pojedincu čiji uticaj destabilizuje Libiju i ceo region Bliskog istoka.
S obzirom na to da sopstvene, javno deklarisane, spoljnopolitičke prioritete podređujemo interesima jednog čoveka, sa pravom se možemo zapitati ko je u stvari Jevgenij Prigozin. Skijaška karijera mu je bila prekinuta kada je osuđen na 12 godina zatvora zbog pljačke, prevare i maloletničke prostitucije. Nakon neuspešnih studija, počeo je da razvija uspešan ugostiteljski posao otvarajući kafee, restorane i ketering. Sa državom je sklopio više ugovora o snabdevanju hranom, vrednim više od tri milijarde dolara.
Iako Prigozin demantuje da je osnivač Wagner Group koja se dokazano koristi za posredničko ratovanje Moskve u kriznim područjima širom sveta, novinari i obaveštajci ga demantuju. Deklarisani osnivač Wagner grupe je Dmitrij Valerijevič Utkin, koji je i generalni direktor Prigozinove kompanije za ketering i ugostiteljsvo. Paradoksalno je da kompanija Wagner Group nije nigde registrovana, te de jure ne postoji. Ali finansiranje i konekcije sa vrhom državne, vojne i obaveštajne strukture Rusije je nesporno. Wagner brigada je interesantna i srpskoj javnosti jer se veruje da je čini i jedinica sastavljena od Srba koji se kao plaćenici bore širom sveta.
Zanimljivo je da je Prigozin sankcionisan zamrzavanjem sve imovine i u SAD, uz zabranu američkim privrednim subjektima da sarađuju sa njegovim kompanijama. Optužen je za uticaj na političke stavove glasača tokom američkih predsedničkih izbora 2016. godine. Njegove kompanije su dale značajna finansijska sredstva Agenciji za internet istraživanja sa sedištem u Sankt Peterburgu, čija je osnovna delatnost vezana za širenje onlajn uticaja u interesu ruskih poslovnih i političkih krugova. Finansijska sredstva koja su Prigozinove kompanije uplaćivale Agenciji za internet istraživanja odnosno tzv. trol farmi u okviru projekta Lakhta premašuju 1.250.000 dolara na mesečnom nivou.
I kada mnogi novinari i obaveštajci istražuju ulogu i metodologiju rada informativnih centara koji projektuju uticaj trećih zemalja, ali preuzimaju ulogu i posredničkog hibridnog ratovanja, srpski ambasador u Ruskoj Federaciji je tokom svog boravka u Sankt Peterburgu najavio otvaranje njihovog informativnog centra i u Beogradu. Iako je vest od strane Ministarstva spoljnih poslova preneta bez dodatnih pojašnjenja, sama najava zaslužuje detaljno objašnjenje zvaničnika, ali i oprez bezbednosnih službi Srbije.
Jer partnerstvo treba da bude zasnovano na poverenju i transparentnosti, a ne na potencijalno opasnim biznis pokrivalicama obaveštajnog i hibridnog delovanja. Srbija niti sme, niti je u situaciji da preuzima bespotrebne bezbednosne rizike koje joj nude, a ponekad i nameću, moćne sile pod plaštom međunarodnog bratstva i ljubavi. Istorija je prepuna tragičnih priča sa viškom emocija i žrtvovanja malih za interese velikih.
I dalje ostaje velika enigma ta lakoća trgovine srpskim zabludama na globalnom geopolitičkom tržištu. Ako je nekad i zvučalo kao fraza da je bezbednost nedeljiva, danas je više nego jasno da je u uslovima globalizacije ta fraza postala činjenica. Na deklarisane bezbednosne izazove, rizike i pretnje, Srbija će moći da odgovori ili da ih preventivno sprečava samo u okviru bliske saradnje sa zemljama sa kojima deli geografski prostor, a to su upravo EU i zemlje regiona.
I umesto da shvatimo da svaka moćna zemlja sledi sopstvene interese, mi i dalje pohlepno tragamo za znakovima ljubavi u međunarodnim odnosima. Takvu nerazumnost istorija po pravilu uvek kažnjava. A to će se nažalost dešavati i u budućnosti. Zato u spoljnoj politici treba tragati za poverenjem ograđujući se od destabilizujuće retorike pojedinih ministara. Zavodljiva opijenost nacionalizmom i populizmom ne može biti, niti jeste, alternativa bezbednom regionu, pouzdanim odnosima, partnerstvima, a možda čak i savezništvu. Jer verujem Bajagi da je Balkan mirisni cvet totalno nerazumljiv za ceo svet.
AUTOR: Nikola Lunić, izvršni direktor Saveta za strateške politike