O slavnim ličnostima najbolje govore njihove biografije. Priznanja, medalje, količina prodatih ploča, nagrađenih filmova, napisanih knjiga.
Izjave savremenika i kolega takođe mogu da pomognu u dobijanju potpunije slike. Reč publike, reč kritike.
Postoji bezbroj izvora koji mogu da doprinesu potpunom razumevanju nečijeg uspeha.
A ponekada, o samom kultu izgrađenom oko te slavne ličnosti, govore i neke stvari koje ne možemo da ubrojimo u egzaktne, proverene i definitivne.
U njima se, iako su lažne, uvek prepliću drama i tenzija, komedija i tragedija, usponi i padovi.
Nekada čak i urbane legende i mitovi govore o veličini ličnosti koja nas zanima ili kojom se iz bilo kakvih razloga bavimo.
Tako, na primer, postoji ta urbana legenda da su nekada davno, ranih šezdesetih godina 20. veka, u Sijetlu živeli najveći košarkaš, najveći gitarista i najveći borac svih vremena.
Najveći na celom svetu. I ne samo to, nego su čak išli i u istu srednju školu.
Iako se biografski podaci ovog trija samo u nekim detaljima poklapaju, sve ostalo je izmišljotina, ali - samo zamislite tu školu.
Zamislite veliki odmor. Zamislite to prijateljstvo.
Li Đun Fan, majstor borilačkih veština i košarkaš Ferdinand Luis Alsindor Junior su kasnije postali dobri prijatelji i sasvim sigurno su rado slušali Džonija Alena na gitari, ali u školu ipak nisu išli zajedno.
Svejedno, kada vas smeštaju u ovakvo društvo - mora da ste zaista bili veliki.
Jer - ajde sad da kažemo nešto i na normalnom jeziku popularne kulture - Džimi Hendriks i Brus Li su zaista bili najveći u poslu kojim su se bavili.
A, prema mišljenju mnogih, tu kategoriju spada i ovaj mali Lu Alsindor Junior, u svetu poznatiji i kao Karim Abdul Džabar.
Kada se rodio, imao je 5,75 kila i 57 centimetara.
Sa devet godina je već bio visok 173 centimetra, a u osmi razred je ušao kao dvometraš i već je mogao da zakuca.
To je bilo u Njujorku, u kojem je za školu dao 2.067 koševa.
Kao student na UCLA univerzitetu u Kaliforniji, u Los Anđelesu, nastavio je da raste, u svakom pogledu.
U tom trenutku bio je visok imao 2,16 metara, a u prvoj utakmici je dao 56 poena.
U januaru 1968. godine, odigrao je prvu od svojih legendarnih utakmica.
UCLA je igrala sa Hjustonom u prvom polufinalnom koledž meču koji je prenosila televizija.
Rožnjača njegovog levog oka je bila povređena (povreda koja će ga pratiti i zbog koje je veći deo svoje karijere nosi zaštitne naščare), pa je u prvoj utakmici imao skroman učinak - postigao je samo 15 poena, a Hjuston je dobio sa dva razlike.
U revanš meču, koji je bio nazvan ,,utakmicom veka", Alsindor je ušao oporavljen, a to nikako nije bila dobra vest za Hjuston.
Izgubili su sa 32 poena razlike.
Već sledeće godine, Alsindor je potpisao za Milvoki Bakse.
Bio je prvi na draftu NBA lige, a Milvoki je igrao tek svoju drugu sezonu u takmičenju i morao je da baca novčić sa Feniksom da bi bilo odlučeno gde će otići perspektivni centar.
U igri je bio i Njujork koji je računao da će mladić odabrati svoj rodni grad, ali 21-godišnjak je sve iznenadio i rekao da ne pristaje da se o njegovoj sudbini licitira.
„Licitiranje degradira igrače. Osećao bih se kao da u čestvujem u trgovini mesom, a o takvom nečemu ne želim ni da razmišljam", rekao je za list Njujork Tajms.
I tako je ovaj mladić prihvatio duplo manju ponudu Milvoki Baksa.
U profesionalni sport je ušao kao sunitski musliman po imenu Karim Abdul Džabar.
Džabar je u košarci postigao sve. Sa UCLA-om je bio šampion tri puta, a poseduje i čak šest NBA prstena - jedan sa Baksima i pet sa Lejkersima.
U NBA je šest puta je bio i najkorisniji igrač lige. Po mnogima, on je najbolji centar svih vremena.
Ipak, jedan trofej mu nedostaje, i to onaj koji imaju i Majkl Džordan i Lebron Džejms i Bil Rasel - zlatna olimpijska medalja.
Mnogo godina pre igrača američkog fudbala Kolina Kapernika koji je u znak protesta zbog policijske brutalnosti klekao tokom intoniranja američke himne i pokrenuo lavinu protesta, Karim Abdul je na svoj način ustao protiv rasnih nejednakosti.
On je bojkotovao Olimpijske igre 1968. u znak protesta zbog nepravde koja se sprovodi prema Afroamerikancima.
U autobiografiji Trener Vuden i ja, objavljenoj 2017. godine, Džabar objašnjava razloge za takvu odluku:
„Moj razvoj kao igrača se odvijao paralelno sa mojim razvojem kao društvenog aktiviste.
Što sam bio samouvereniji na terenu, postajao sam takav i u vezi sa političkim ubeđenjima, a taj progres je kulminirao 1968, kada sam odbio da se pridružim olimpijskom košarkaškom timu".
To je izazvalo poplavu kriticizma, rasnih epiteta i pretnji smrću.
„Nisam lako došao do takve odluke. Zaista sam žarko želeo da budem deo tog tima, da igram protiv najboljih igrača na svetu sa svojim drugovima koji su bili najbolji igrači u zemlji".
„Plus, bila je tu i sama avantura odlaska u Meksiko i druženja sa najboljim sportistima na svetu", nastavio je Džabar.
Ali takva ideja mu je delovala sebično u svetlu rasnog nasilja sa kojim je zemlja bila suočena.
„Prethodnog leta smo imali dve velike pobune - ona u Njuarku je trajala pet dana, a ona u Detroitu čak osam - a 4. aprila je bio ubijen Martin Luter King".
Nije mogao da se otrgnem utisku da bih, eventualnom pobedom na turniru, doprineo zemlji koja je uskraćivala naša prava.
„To je bio isti onaj osećaj koji sam imao poslednje godine igranja za srednju školu na Menhetnu, kada mi je trener Donahju rekao da sam crnčuga".
Iste godine je objavljena i Autobiografija Malkolma Eksa.
„Nisam je ja samo pročitao, ja sam je progutao - svako poglavlje, svaku stranu, svaku reč…(Malkolm) je u reči stavio sve ono što se već nalazilo u mom srcu… Malkolm je bio mrtav. Dr King je bio mrtav".
Bilo je još nekoliko razloga zbog kojih se Karim Abdul odlučio na ovakav potez.
Poznato je njegovo neslaganje sa Averijem Brandidžem, predsednikom američkog olimpijskog komiteta koji je bio poznat i po tome što je tokom Olimpijade u Berlinu 1936, ostavio dvojicu trkača jevrejskog porekla van trke da ne bi obrukao Adolfa Hitlera, jer se radilo o favoritima za zlanu medalju.
Ni UCLA se nije mnogo trudila da promeni Džabarov stav.
Slavni centar je tek godinama kasnije shvatio da ćutanje njegovog trenera Vudija nije bilo samo odraz njegovog patriotizma, već da je učitelj poštovao njegovu odluku jer je znao sa čim se sve suočavaju njegovi crni igrači.
Prelazak u islam ili u bilo koju drugu religiju je, nema dileme, privatna stvar.
Ali kada ste slavna osoba, onda sve to prerasta u javni spektakl, pa je tako bilo i sa Džabarom kada je javno objavio:
„Rođen sam kao Lu Alsindor. Sada sam Karim Abdul Džabar".
Ova tranzicija nije bila samo puko menjanje imena iz komercijalnih ili bilo kojih drugih razloga.
Nije to bilo kao kada je Šon Kombs postao Paf Dedi ili Pi Didi, već je bila transformacija koja se odigrala u srcu, kazao je Džabar.
Sa islamom se prvi put susreo na fakultetu.
Džabara je slava, koja je već počela da se pomalja, nervirala i on je uporno pokušavao da razdvoji privatno od javnog.
Svejedno je, iako mlad, bio nervozan zbog svega toga.
„Shvatio sam da Lu Alsindor kojem su svi klicali, nije ona osoba kakvom su je smatrali - oni su želeli da ja budem klasičan primer rasne jednakosti".
„Primer da bilo ko, iz bilo kakvog okruženja, bez obzira na rasu, religiju ili ekonomski status, može da ostvari američki san. Za njih sam ja bio dokaz da je rasizam mit".
Karim Abdul je bio izuzetan student, uspešan i vredan, tako da je, kada je želeo da što više sazna o islamu, brzo pronašao učitelja - Hamasa Abdula Kalisa i njegovo učenje je za mladog košarkaša predstavljalo otkrovenje.
Godine 1971, kada je napunio 24, prešao je u islam i promenio ime u Karim Abdul Džabar (plemeniti, sluga Svevišnjeg).
Ovakav potez nije naišao na opšte odobravanje (uključujući i njegove roditelje), pa je Džabar prozvan i za veze sa Nacijom islama.
Međutim, njega su više zanimala duhovna pitanja od političkog aspekta, tako da nikada nije pristupio ovoj organizaciji bez obzira na simpatije koje je gajio prema njihovom vođi, Malkolmu Eksu.
„Nisam više hteo da nosim ime francuskog veleposednika sa Kariba koji je posedovao moje pretke. Moji preci dolaze iz Joruba naroda, iz Nigerije"
Istakao je da je apsolutno posvećen islamu i da nikada zbog te odluke nije.
„Žabac Kermit iz Mapetovaca ima onu čuvenu opasku da je teško biti zelen. Probaj da budeš crni musliman u Americi"
Navodno su Harlem Globtrotersi ponudili Džabaru milion dolara da zaigra za njih, ali je on to odbio, pa je završio kao prvi pik na draftu 1969. godine, izabran od strane Milvoki Baksa.
Već prve sezone, tim sa američkog Midvesta je stigao do drugog mesta na Istoku.
Bio je instantna zvezda, naročito nakon 51 poena koje je ubafio Supersoniksima.
Rezultat svega je bila titula najboljeg novajlije u ligi.
Sledeće sezone, Baksi su potpisali beka Oskara Robertsona i time je sve valjda bilo rešeno.
Stigla je titula, stiglo je MVP priznanje. Džabar je bio i MVP finala u čišćenju Baltimor Bulitsa sa 4:0.
Dan kasnije, objavio je promenu imena.
I u narednim godinama, Džabar je ostao dominantna figura u Baksima.
U sledećih pet godina, on je tri puta proglašen za najboljeg igrača lige, ali Milvoki nije uspevao da ponovi onu prvu titulu.
Iako je uvek pričao sa poštovanjem i ljubavlju o danima u Milvokiju, kao i o samom klubu, u oktobru 1974. je zbog toga što u Viskonsinu nije mogao da ispuni kulturološke potrebe, zatražio trejd u Njujork ili Los Anđeles.
Svi znamo kuda ga ga je odvela ta odluka.
U svojoj prvoj sezoni u Lejkersima, Džabar je dominirao sa prosečnih 27,7 poena po utakmici.
U samoj ligi je bio prvi po broju uhvaćenih lopti, blokadama i minutima provedenim u igri.
Postao je po četvrti put MVP, ali je takođe po drugi put uzastopno ostao bez plejofa.
Već od prve sezone u Lejkersima, počeo je da nosi one svoje čuvene naočare.
U početku je to bilo zbog rožnjače sa kojom je imao problema, ali i kada je zalečio povredu, nastavio je (slično Peteru Čehu, golmanu Čelzija koji je koristio zaštitnu kapu osle povrede, ali i oporavka) da je nosi iz predostrožnosti i navike.
U narednim sezonama je nastavio da obara sve moguće košarkaške rekorde, ali i da osvaja trofeje.
Četiri godine nakon Džabara, Lejkersi su potpisali još jednog momka koji je obećavao - u Kaliforniju je stigao Irvin Medžik Džonson.
Bio je to početak vladavine slavne dinastije koja je postala apsolutno dominantna tokom 80-tih godina.
Iako sam Džabar više nije bio toliko superioran u odnosu na mlađe centre, svejedno je osvojio još jednu, rekordnu, šestu MVP titulu i još četiri plasmana u najbolju petorku prvenstva.
Godine 1984. je pretekao čak i do tada nedodirljivog Vilta Čemberlena u ukupnom broju poena u karijeri.
Tih godina se upoznao i sa jogom.
Ona mu je pomogla da se u poznim igračkim godinama lakše izbori sa svojim telom i izazovima koje je donosila zahtevna profesionalna košarka.
„Nema šanse da bih uspeo da igram ovoliko dugo da nije bilo joge", rekao je jednom prilikom kada su ga upitali kako uspeva da se održi tako dugo u vrhu.
U junu mesecu 1989, u 42. godini, Džabar je objavio da odlazi u penziju nakon 20 godina provedenih u NBA ligi.
Tokom te oproštajne sezone, na svim gostujućim terenima je doživljavao gromoglasne ovacije, ali je dobijao i brojne poklone.
Jedna od njih je bila i jahta po imenu Kapetan nebeska udica (po njegovom neodbranjivom trejdmark horog šutu).
U trenutku povlačenja, Abdul Džabar je držao rekord u odigranim mečevima (kasnije će taj rekord srušiti Robert Periš, centar Boston Seltiksa).
Držao je i rekord svih vremena u postignutim poenima (38.387) i minutama provedenim u igri (57.446).
Nikola Jokić, srpski centar i član Denver Nagetsa, hteo ne hteo, posle ovako blistavog starta NBA karijere, mora da juri baš ovakve rekorde.
Iako to izgleda kao najzhtevniji i najnemogućiji zadatak na svetu, Nikola Jokić polako počinje da krcka neke od Džabarovih rekorda.
Pravo poređenje je, svakao, i dalje besmisleno iz prostog razloga što naspram Džabarovih šest, stoje Jokićevih nula titula, 20 sezona naspram Nikolinih šest i 19 Ol Star utakmica u odnosu na tri kod srpskog centra.
Džabar je šest puta bio MVP, dok se Jokić nada da će to postati po prvi put za nekoliko nedelja.
Ali u nekim statističkim kategorijama Jokić je sve bliži, u pojedinim i bolji.
U proseku, u karijeri je Džabar postizao 24,6 poena, dok je Jokić u ovom trenutku na 18,1.
U uhvaćenim loptama je ta razlika još manja (11,2 prema 9,8), dok je u asistencijama Nikola već bolji - 5,9 prema 3,6.
Naš centar vodi i u ukradenim loptama (1,2 naspram 0,9), ali ne i u blokadama (2,6:0,7).
U procentima šuta igrači su jako blizu (55,9 odsto Džabar i 53,2 odsto Jokić), dok u trojkama Jokić apsolutno dominira (35 odsto prema 5,6 odsto, uz napomenu da se trojke računaju tek od 1979. godine).
Nikola je prestigao Džabara i u procentu uspešnosti sa linije za slobodna bacanja - 83,1 odsto u odnosu na Džabarovih 72,1 odsto.
U februaru ove godine, Jokić je u još jednoj kategoriji stigao do Džabarovih visina - posle 46 godina, postao je prvi centar koji je stigao njegov učinak od 50 ili više poena i 10 ili više asistencija postignutih na jednoj utakmici.
A po tripl-dabl učinku, Jokić je trenutno samo iza Vilta Čemberlena, još jednog legendarnog centra LA Lejkersa.
On u ovoj neverovatnoj kategoriji ima veći broj upisanih tripl-dablova nego Džabar, Robinson i Bil Rasel zajedno.
Čini se da je jasno ko sad nosi ovu baklju koja označava najboljeg centra na svetu.
Tribl dabl učinak je kada igrač u tri različite statističke kategorije ima dvocifren učinak.
Pogledajte video o tome kako su saigrači usrećili košarkaša Mladosti iz Zemuna
Iako je sve izgledalo kao da će Džabar i u svojoj karijeri nakon aktivnog igranja košarke imati vanzemaljske uspehe, a i on sam je izrazio želju da preuzme neki tim, to se nije odigralo onako kako su se svi nadali.
Džabar je za sobom vukao i reputaciju introvertnog i namrgođenog tipa.
Nije voleo da komunicira sa medijima i novinarima se činilo da njih posebno ne podnosi.
Nikako nije voleo kada ga novinari tapšu po ramenima i pokušavaju da se rukuju sa njim.
Smatra se da su ovakve stvari udaljile Džabara od velike trenerske karijere.
Ipak, on je bio asistent trenera u Klipersima i Supersoniksima, kao i glavni trener u nekim manjim klubovima van NBA sistema.
Radio je i kao skaut za Njujork Nikse, a u Lejkerse se vratio kao specijalni asistent Fila Džeksona.
Tamo je ostao šest sezona.
Probao je i da glumi.
Debitovao je u filmu Igra smrti u kojem se njegov lik (Hakim) bori sa Brusom Lijem.
Igrao je u Ima li pilota u avionu 1980, a u nastavku te svoje glumačke karijere je često igrao i samog sebe.
Bio je čak i duh iz boce u Pričama sa mračne strane.
Džabar je poznat i kao pisac i kritičar.
Napisao je 15-ak knjiga i veliki broj sportskih eseja.
Jedan od poslednjih podviga iz njegove spisateljske karijere je i scenario za strip.
On je 2015. prvo napisao roman o Majkroftu Holmsu, Šerlokovom bratu, koji je privukao pažnju izdavačke kuće Titan Komiks koja mu je ponudila da napravi strip serijal o ovom junaku.
Majkroft Holms i Priručnik za apokalipsu je bio vrlo uspešan i hvaljen strip.
Pogledajte video o jednom od najnižih košarkaša na svetu
Rođen pre 74 godine, Karim Abdul Džabar je imao neverovatnu karijeru kroz koju je zabeležio nestvarne rezultate i rekorde.
Kao kapiten tima, svoje saigrače je motivisao isključivo svojim ličnim primerom - uvek je bio fizički spreman i bio je fantastičan timski igrač. Nikada nije ,,sagoreo", pa je igrao do 42. godine.
Uziman je za ozbiljno i kada je bio istoričar i pisac, glumac i scenarista.
Ima petoro dece, a pobedio je i leukemiju.
Odlikovao ga je i predsednik Barak Obama.
„Znam da ću biti zapamćen kao igrač i kao neko ko je najviše postigao na košarkaškom terenu.
Ali se nadam i da će ljudi uvideti da sam, sa svojim filmovima i knjigama, multidimenzionalan - nadam se da ću biti poštovan i zbog tih stvari".
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Gradska vlast osniva još osam predškolskih ustanova, više mesta za direktore")
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar