Rušeni gradovi tačno znaju gde su im rane – plac 2023, ožiljak na licu Beograda

Srećni su oni gradovi koji nikad nisu rušeni. Njihova uža gradska jezgra su homogena, planirana u jedno vreme i trasirana nizovima zgrada starih po sto ili dvesta godina.

Nerušeni gradovi liče na staru gospodu, koja znaju zašto se luksuzno odevaju.

Rušeni gradovi nalik su večno mladim, ali neiskusnim urbanističkim nadama. Kad knjiga izgori ne možemo je vratiti natrag. Isto je i sa zgradom. Gotovo niko nikad na istom mestu nije sazidao kopiju srušene zgrade. Rupa ostane da zjapi. Potrebne su godine da se pokupe ostaci cigle i maltera, a onda sa te parcele još decenijama džikljaju ambrozija i trava.

Dođu potom malo srećnija vremena, te plac "koji obećava" ugleda novu zgradu. U boljem slučaju ona podseća na okolni niz, u gorem ni to.

Rušeni gradovi stalno traže svoj urbanistički identitet, a prazni placevi prete travuljinom i dubokom senkama.

Nije tako samo sa Beogradom, tako je sa Briselom, čak i sa Berlinom. To koliko se nemačka prestonica borila sa praznim mestima srušenim u poslednjim godinama Drugog svetskog rata, graniči se sa epskom borbom sa prazninama.

I danas se, nedaleko od muzeja "Čekpoint Čarli", na velikom prostoru između Vilijamove i Kohove ulice nalazi plac veći od jednog hektara, koji nije urbanizovan. Sa njega se turisti balonom penju uvis da bi videli Berlin, a nedaleko odatle mogu iznajmiti "trabant" i provozati ga neki krug, ali trava koja dominira ovde, opominje da čak i berlinske vlasti, ni sedamdeset pet godina nakon rušenja nisu uspele da popune svaki deo srušenog Berlina.

S druge strane, kada posetilac ode u Madrid, odmah vidi da ožiljaka na njegovom licu nema. Gran via, arhitektonski ponos grada, izgleda isto kao na početku 20. veka, a sve zgrade na broju podsećaju na decu koja nikad nisu osetila prerani gubitak roditelja.

U Valensiji, na primer, onaj koji poseti njihov čuveni Sajam, videće ploču koja kaže da je staro zdanje Sajma počelo da se zida 1914, a dovršeno je 1916. Potpuno neverovatan podatak za sve nas koji živimo u "rušenim gradovima".

Svi mi imamo sasvim drukčiju psihologiju. Pogledajmo samo Beograd. Broj praznina u gradskom jezgru donedavno je bio toliki da smo još jedan Beograd mogli sazidati kraj onog starog. Mnogo travuljine i danas preti, iako je broj obnovljenih trgova veći nego ikad u poslednje vreme.

Jedan prazni plac ne prestaje da boli najviše – onaj na Kosančićevom vencu. Za razliku od onog berlinskog, njegova površina pola hektara. Ali ta polovina hektara, krije duboke ožiljke, a temelji Narodne biblioteke koji su zaostali, spuštaju posetioca na pet metara dubine kao da bi ga kroz neka nevidljiva vrata odatle poveli pravo u pakao izgorelih knjiga.

Zašto do sada tu nešto nismo sazidali? Pre skoro deset godina bavio sam se ovom temom i tada sam video koliko je mračnih i nejasnih slučajnosti spleteno na placu broj 2023. Čiji je? Ko je upisan kao titular? Da li je jedan deo crkvena imovina?

Ovo su pitanja od kojih su neka našla odgovor, ali mnoga i danas traže rešenje.

A sveža trava raste na placu 2023 i podseća nas i ovog proleća koliko je Beograd rušen grad. Mogu sada, kao v. d. upravnika Narodne biblioteke uskliknuti da je sada vreme da se na ovom placu nešto sazida, ali bojim se da će on još dugo ostati prazan, jer ima delova Beograda koji kao da neće da budu popunjeni i ne dozvoljavaju da se na njima nešto zida – zato što su groblje po kojem ne treba hoditi, niti broditi.

Ako me događaji opovrgnu – što bih najviše želeo – biću prvi koji će posetiti novo zdanje Narodne biblioteke Srbije i osetiti da sam bar malo svojim nastojanjima doprineo tome.