Teatar: Cena karijere

MEFISTO Klausa Mana; reditelj Boris Liješević k.g; adaptacija i dramatizacija Fedor Šili k. g; muzika: David Klem k. g; scenografija Janja Valjarević k. G; kostim Drina Krlić k. g; tekstovi pesama Robert Lenard; produkcija Novosadsko pozorište / Újvidéki Színház, Novi Sad; igraju Aron Balaž k. g, Arpad Mesaroš, Bence Salai, Gabriela Crnković, Emina S. Elor, Blanka Dieneš k. g, Ištvan Kereši, Judit Laslo, Atila Nemet, Robert Ožvar, Livia Banka, Atila Giric

Piše: Dragoljub Selaković

Klaus Man (1906-1949) najstariji od šestoro dece znamenitog nemačkog nobelovca Tomasa Mana, kao mlad se odlučio da krene očevim stopama. Njegov, relativno kratak život, obeležen skandalima, bio je buran kao i vreme u kome je živeo. Stariji Man je smatrao da je netalentovan i često su se sukobljavali, otac ga se čak i odrekao kad se javno deklarisao kao homoseksualac. Klaus Man izjašnjavao se kao liberalni antifašista i kosmopolita ali nije bio komunista, ipak je zbog svojih stavova imao problema sa dobijanjem državljanstva tokom emigracije u SAD. Izvesno vreme je zvanično bio zaručen sa Pamelom Vedekind, najstarijom ćerkom Franka Vedekinda. Zapravo je to bila maska za prikrivenu vezu sa njegovom mlađom sestrom Erikom, sa kojom je Klaus čitav život bio nerazdvojan.

Najznačajnije delo, Mana juniora, jeste roman Mefisto, objavljen 1936. u Amsterdamu, koji je Ištvan Sabo ekranizovao (1981) i za njega dobio Oskara za najbolji strani film. Savremenici su utvrdili da je Klaus portretisao karijeru bivšeg zeta, Erikinog muža (Gustava Grindgensa), poznatog nemačkog glumca, zbog čega je roman bio sudski zabranjen u Zapadnoj Nemačkoj sve do 1981.

Ovo kompleksno štivo nadahnuto je dramatizovao Fedor Šili tako da je, ograničeni broj pozorišnih zaljubljenika, u nedelju 28. marta, na velikoj sceni Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színház, u propisanim uslovima, imao priliku da prisustvuje veoma intrigantnom pozorišnom činu.

O rediteljskom prosedeu Borisa Liješevića dosad je napisano puno toga ali nas je i ovog puta iznenadio veoma promišljenim pristupom iščitavanja ovog zahtevnog komada. Nakon gledanja ove predstave gledalac ostane zapitan kako je moguće da toliko malih isprepletanih biografija bude spakovano u jedni priču koja se istovremeno odvija na bezbroj različitih planova a pri tome je svedena na jedno mesto, jedno vreme, jednu osobu, jedan karakter... Kad tome dodamo precizno oslikavanje okruženja i burnog vremena, u kome se radnja odvija, koje direktno ili posredno utiču na priču onda shvatite svu kompleksnost sa kojom se reditelj impresivno izborio. U najavi možemo pročitati da se susrećemo sa “svojevrsnom analizom tridesetih godina prošlog veka, koju je autor, Klaus Man pisao u emigraciji, prikazana je kroz karijeru glumca Hendrika Hofgena, čiji se uspon odvija paralelno sa usponom fašističke države. Roman postavlja brojna pitanja, poput onih da li je Hofgen žrtva ili aktivni kreator nacističke ideologije, da li njegov lik odražava svest pojedinca ili kolektiva, koliko je svako od nas, kao individua, sposoban da doprinese razvoju različitih nasilnih, diktatorskih režima i državnih uređenja, u konkretnom slučaju fašizma...”

Naoko jednostavna scenografija Janje Valjarević u potpunoj sinergiji je sa rediteljskim rešenjima koje provocira glumački ansambl da do maksimuma iskaže svoja glumačka umeća. Ogoljena kabaretska pozornica u skladnom je dosluhu sa atmosferom međuratne nemačke stvarnosti, koja se polako zakuvava i neumitno vodi ka zastrašujućoj eksploziji, dok nas zadnji zid pokriven ogledalom nedvosmisleno upozorava da se recidivima tog najvećeg zločinačkog poduhvata u istoriji čovečanstva još uvek nismo izborili.

Kostimografska rešenja Drine Krlić u potpunosti su na fonu epohe ali pored svoje suštinske namene efikasno dopunjuju mizanscenska razigravanja pretvarajući, malim naznakama, prostor iz jedne funkcije u neku potpuno različitu što u ovom slučaju ima svoju posebnu draž i težinu.

Veoma zanimljiv pristup muzičkoj podlozi doneo je David Klem, neočekivano se bazirajući na mešavini prepoznatljivih, ideološki drastično suprotstavljenih notnih zapisa koje podvlači da svako zastranjivanje neizbežno dovodi do neumitnog zločina.

Ansambl Novosadskog pozorišta, predvođen Aronom Balažom nas je, po ko zna koji put, impresionirao posvećenošću, glumačkim umećem, hrabrošću i spremnošću da se upusti u izuzetno, provokativne, zahtevne i složene projekte. Mišljenja smo da samo jedan tako disciplinovan i fokusiran kolektiv može da se uhvati u koštac sa igrom na pola rečenice, sa ulascima iz scene u scenu, iz karaktera u karakter, iz prostora u prostor bez ikakvih naznaka ili dramskih pauza i to u kontinuitetu bez delića sekunde predaha. Još jednom smo imali priliku da se uverimo da Balaž suvereno, u svakom trenutku, vlada scenom svojim izbrušenim glumačkim darom. U momentu kad pomislite da je dosegao vrhunac kroz faustovsko poigravanje on iznedri dodatnu hamletovsku zapitanost koja vas ostavi u dilemi na koju nemate adekvatan odgovor.

Posebne pohvale zaslužuje ženski deo ansambla: Judit Laslo je vrlo dobra u prvom delu kao Dora Martin a izvanredna u drugom kao Lote Lindental; Emina S. Elor je odlična kao Barbara Brukner; kao i uvek na visokom nivou je Livia Banka, posebno kao priprosta majka Bela Hofgen; mlada Blanka Dieneš sa svakom novom predstavom izrasta u sve kvalitetniju glumicu; Gabriela Crnković svojim erotskim nabojem dodatno boji mračniji deo karaktera glavnog junaka.

Muški deo ansambla bio je na svom standardno visokom nivou, ali posebno podvlačimo odlične epizode mladoga Bence Salaija i Arpada Mesaroša, već dokazanog stuba Novosadskog pozorišta. Salai kao mladi, ortodoksni nacista besprekorno barata emocijama i svojom glumljenom naivnošću daje posebnu notu fanatizmu koji odlikuje većinu mladih zaslepljenih idolopoklonika.

Na kraju samo možemo da konstatujemo da na repertoaru Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színház, imamo još jednu izvanrednu predstavu čiju je premijeru, zbog dobro znanih razloga, imao priliku da vidi mali broj gledalaca koji se zdušno trudio da zasluženim, gromkim aplauzom nagradi autore i izvođače.