Ako, nekim slučajem, ne možete da se setite kad ste pročitali knjigu koja vas je duboko uzdrmala, za koju ste, još držeći je u rukama, bili sigurni da ostavlja i da će ostaviti trajan pečat u vama – nemojte propustiti zbirku pripovedaka Pertu Edine Svoren.
Ovo uzbudljivo štivo nedavno je objavio ekspanzivni Heliks, u okviru programa Kreativna Evropa, u prevodu s mađarskog Sandre Buljanović Simonović.
„Ono što pojedeš samo je tvoje, ali bolje da niko ne vidi šta sve pojedeš. Ono što dospe u tebe, to se isprlja – a ako se prlja, znači da je bilo čisto. Predmeti, radnje, misli, nevini su, ti si prljava“, čitamo u priči Devojke iz Balholma.
„Ne možeš imati tajne, baš ono što ni sa kim ne deliš, što izostavljaš iz dnevnika i zbog čega ćeš pred kraj prvog meseca prestati da pišeš dnevnik, nakon nekog vremena polako postaje vidljivo. Ostavlja trag na tebi“.
Velika je radost za čitaoca što je ova vanserijska proza poverena na prevod Sandri Buljanović Simonović, koja je zablistala dočaravajući nam moć i raskoš mađarskog originala.
U mnogim pripovetkama čitalac će osećati ushićenost izazvanu utiskom da prati skladan nastup ženskog veslačkog dvojca, te nema sumnje da bi Edina mogla biti samo prezadovoljna saborkinjom koju je u Sandri dobila.
Tatica i Mamica, ili Mamama i Oćeh, ili, jednostavno, mama i tata, otac i majka – glavni su sporedni likovi u ovim pripovetkama.
Često beskompromisno opisani, nipošto pošteđeni, ali, opet, ne i okaljani. Dok „tatica misli da virovi mogu da napadnu i u stajaćoj vodi“ (Ica), s mamicom stvari, kako bi se i dalo naslutiti, bivaju bar malčice komplikovanije: „Nadala se da se i ja, poput nje, plašim promena, jer joj je, kao i svakoj majci, najveća želja bila da nikad ne porastem i da zauvek ostanem biće koje se nalazi među poluživotinjama“ (Sahrana).
Nežne i nemilosrdne, razigrane i okrutno ozbiljne, pripovetke sabrane u zbirci Pertu (naslovna priča, bravura napisana u imperativu, tako da se čitalac neprestano oduševljava, šokira, plaši i prosvetljuje) liče na skalpele u rukama predanog vivisektora koji duboko zaseca u tkivo društva, porodice i same ličnosti.
U prozi Edine Svoren nema ni krivih ni pravih, ni velikih ni malih: sve je važno i svi su važni, sve boli i sve oslobađa.
Čak i čudo ima dva lica, o čemu autorka piše u pripoveci I nekoliko nedostataka: „Ako je čudo ono za šta ne postoji naučno objašnjenje, onda je umreti od nepoznate bolesti isto toliko čudesno kao i izlečiti se od nje.“
Dobitnica Nagrade EU za književnost, Edina Svoren očito nije od onih pisaca koji se, u času kad ih sustignu priznanja, instinktivno opredeljuju za konformizam pa dozvole da im po jeziku izrastu dlake.
Kad je 2015. primila ovu prestižnu nagradu, mediji su preneli njenu izjavu: „Od pisaca iz južnog i istočnog dela Evrope očekuje se da više pišu o političkim temama i nedavnoj prošlosti nego o univerzalnim temama, što ih stavlja u neravnopravan položaj s kolegama iz zapadnih zemalja.“
Edina Svoren rođena je 1974. u Budimpešti, gde je završila muzičku akademiju Franc List.
Muzika je, zapravo, njen primarni poziv: predaje muzičku teoriju u srednjoj muzičkoj školi Bela Bartok. Pisanjem je aktivno počela da se bavi relativno kasno, već kročivši u četvrtu deceniju, ali je svojim delima privukla pažnju i publike i kritike. Osim zbirke pripovedaka Pertu, objavila je još tri knjige, i za njih dobila nekoliko uglednih nagrada u Mađarskoj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
