"Mladi danas pate od pada PSIHOLOŠKOG IMUNITETA" Tamara Dragičević o predstavi "Sin"
Ne mirim se sa tim da rešenja nema, kaže popularna glumica Tamara Dragičević.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
U subotu, 27. marta, u Ateljeu 212 je premijera predstave "Sin", koju je po delu Florijana Zelera režirala Ana Tomović.
Reč je o komadu koji je deo trilogije "Otac", "Majka", "Sin", a u kome se kroz priču o porodici, odnosu između oca koji je zaplovio u drugi brak i sina, anksioznog tinejdžera, otvaraju neka od akutnih pitanja današnjice.
Pomenimo, po komadu „Otac“ Florijana Zeleraje snimljen je film sa Entoniem Hopkinsom, nominovan za Oskara u nekoliko kategorija, a u Ateljeovoj predstavi Tamara igra interesantnu, intrigantnu ulogu Sofije, druge žene.
Pročitajte još
Razgovor je rađen u četvrtak u ranim popodnevnim satima pod svodom pozorišta. Tačnije, na proscenijumu, nedaleko od dekora, u srdačnoj atmosferi posle duge i, kako se moglo čuti, uspešne probe, što je nametnulo i prvo pitanje...
Jeste li umorni?
- Zadovoljni smo, ispunjeni, poneseni... Rasporedili smo snagu. Komad je takav da se mora piti sto posto u tome da bi publika osetila, da bismo preneli na gledaoce ono što predstava donosi... Nije lako, a jeste lepo, tih sat i pedeset koliko oživljavamo tu priču. Mirno, studiozno smo radili. Istraživali. Predstava se zapravo desila, ako hoćete, sklopila na prvoj generalnoj. Nema puno mizanscena, ključan je taj odnos između nas, tj. između likova koji ne možeš da znaš dok se sve ne ukomponuje.
Nije li jedna od ključnih niti odnos roditelj - dete, konkretno otac, odnosno pitanje koliko roditelj ima pravo na svoje lične izbore, a da ne ugrozi dete?
- Komad preispituje i koliko i kako su roditelji odgovorni za stanje deteta, za njegovu anksioznost i depresiju, koje su postale među mladima gotovo opšte mesto. Starije generacije ponekad komentarišu da toga u njihovo vreme nije bilo, bar ne u toj meri i na taj način. Današnji način života je to doneo sa sobom. U komadu sin koji se bori sa takvim problemima krivi roditelje i iz te perspektive se otvara pitanje koliko roditelj ima slobodu na svoje izbore, promenu partnera, razvod, da zavoli drugu osobu...
A ko je i kakva je vaša Sofija?
- Ona je nova, druga tatina žena. Imaju dete. Sofija nosi posebnu liniju u predstavi, koja se prelama kroz njeno suočavanje sa situacijom da živi sa anksioznim tinejdžerom i, sa jedne strane, pitanjem sopstvene (ne)odgovornosti za to a sa druge, dilemom - šta sad.
Šta je to u modernom vremenu donelo čoveku, posebno mladom, taj stepen anksioznosti, depresivnosti...?
- Krupno pitanje. Između ostalog, verovatno - pad psihološkog imuniteta. Nedavno je, nažalost, preminuo divni glumac Vlasta. Čovek je preživeo i rat i glad i robiju i šta sve ne, a uvek je bio pun životne radosti koju je nesebično širio. Neko to ima, neko ne. To je pitanje ličnog karaktera, ali i pitanje društvenog konteksta koji čoveka formira. Nije retko da sretnete ljude koji imaju sasvim solidne uslove, pa i više od toga, a stalno su namrgođeni, negativni... Problem današnjih i novih generacija, između ostalog, ima veze sa vrednosnim sistemom i stilom života. Novi mediji, nove tehnologije, socijalne mreže, smart telefoni... to uglavnom ruinira život. Ima nekih dobrobiti od tih novih medija i društvenih mreža, ali mislim da je to znatno manje od ozbiljnih problema koje donosi. Ljudi stalno imaju utisak da je bolje tamo negde, da im to bolje neće i ne može pripasti. Propagiran je naopaki egoizam, moraš biti najzadovoljniji, najlepši... Sve je instant. Ako se distancira od medija, kao da ga nema, a čim se u njih upusti, zaspe ga overdouz suštinski nebitnih informacija. Zatrpa mozak, zamori, a beskorisno. Logično, sledi nezadovoljstvo. I tako ukrug, vrzino kolo.
Pročitajte još
Šta je još aktuelno u vašem profesionalnom životu?
- Najaktuelnija je premijera. Dugo nisam imala premijeru, ova pandemija je ozbiljno uticala na pozorišni život. Snimanje filma/serije "Toma" je bilo lepo i uzbudljivo. Srećna sam zbog uloge Silvane. Nikada ranije nisam igrala autentičnu ličnost. Interesantna uloga, inspirativna. Film je o Tomi koji je, bez sumnje, poseban čovek. Oboje nose i neki duh vremena. Imala je Silvana svojevrsnu životnu radost, ali nije imala lagodan ni srećan život. Međutim, to nije prenosila na publiku. Oni koje je osvajala muzikom nisu znali kakav teret je tišti. Umela je to da nosi ne opterećujući. Zavolela sam je i više nego što to traži glumački zadatak.
Gde je u tome roditeljstvo i vas i supruga Petra Benčine, dakle mamu i tatu deca gledaju na televiziji i kako reaguju?
- Staša je sad već velika, sve razume, razgovaramo, družimo se... Ona raste s tim da su ne samo mama i tata već i drugi ljudi s kojima se družimo, odnosno koje poznaje, na TV-u. To je, pretpostavljam, za nju normalno. A željno čekam da još malo poraste da je odvedem u pozorište i čujem kritiku za neku svoju ulogu.
Često se pitam zašto ćutim
Za kraj, kratak osvrt na aktuelni društveni, politički trenutak?
- Medijski mrak i kal... Servira se šta treba da znamo, da mislimo, uglavnom na banalan, ponižavajući, problematičan način. Meni to smeta. Verujem da svako, naravno na pristojan način, ima pravo da kaže šta misli i da za to ne bude kažnjen. Nema potrebe nekom kalemiti i naturati nešto loše samo zato što misli drugačije. Ne mogu to da shvatim. Često se pitam zašto ćutim, zašto mnogi oko mene za koje znam šta misle takođe ćute. Uplašim se kada shvatim da ništa neće pomoći ako i kažemo nešto, a vrlo lako to može zadesiti čudo i onda pomislim - kako je moguće da nam neće pomoći i kako je moguće da nema rešenja, da nema mogućnosti da nešto promenimo.
U predstavi “Sin” igraju: Svetozar Cvetković, Isidora Minić, Tamara Dragičević, Bane Zeremski, Relja Janković, Luka Grbić. Scenograf je Jasmina Holbus, a kostimograf Momirka Bailović.