Служио сам само своме народу

Једног јутра средином осамдесетих година, деди сам украо метлу и ручном тестером пресекао на пола. Спојио сам ланцем две дршке и запасао оружје око струка. Од мајке сам кришом украо кармин и по целом телу нацртао цртице са траговима крви. У наш град дошао је чувени Кунг фу мајстор, ваљало га је испоштовати. Брус Ли, краљ змајевих вештина, плесао је по седам дана у нашем биоскопу.

Спаја је одавно распродао карте...

Сваког дана истоветно навијање, крикови, али кад мајстор запрепашћено погледа своју посекотину, полиже крв са прста и крене у "мајгери" онда настане право лудило, које се по завршетку филма пресели на хол биоскопа. Сви од реда кренемо да га опонашамо, Брус Ли покрети и урлици, севају нунчаке наше младости, све док се ствари не измакну контроли и док из позадине хола не чује тај препознатљиви дубоки глас, мало другачијег дијалекта:

- Ало, прекини са вриштањем, нисте у џунглу, ајд полако код куће, ово је институција, почиње нова проекција?!

Онда су на ред дошли други тајанствени јунаци, а ми смо усавршавали нову борилачку вештину, где сада ћутиш, носиш црну фантомку, тајанствен си и невидљив човек, облачиш се у црно, радиш разне акробатске потезе, а место чока користиш каме и шурикене. После завршетка филма поново у хол на "макљажу", само сада без "мајгерија" и урлика, све док ти сан о Америчком нинџи не прекине опет тај чувени баритон:

- Ало, прекидај, шта је ово, понашајте се мало нормално, налазите се у озбиљној установи културе!

Времена су пролазила, а ми смо почели све више да се мангупирамо. Доста је било кидисања, хладних оружја, почели смо да се бавимо лепшим стварима и усавршавамо специфичне плесне покрете.

Атрактивни захвати, ветрењаче, акробације на поду без физичког насиља за које требало имати посебну снагу и издржљивост. У наш драги биоскоп дошао је Брејкденс, плес који је рушио све баријере, а ми смо после филма опет лудовали у холу, где су моји школски другари ромске популације бриљирали у овој вештини и држали бесплатне часове Брејка.  И таман кад дође до плесног врхунца представе, претпостављате, опет се зачује тај незамењиви  продорни глас:

- Ало, нисмо у циркусу, ово је институција и установа културе.

Онда су на ред по епизодама дошли Рамбо, Роки, Командоси, Топ ган, Супермени, Истеривачи духова, Луде године, Жикине династије, Тесне коже, Лепе Брене , Лепа села лепо горе, Ратови звезда, а наш пријатељ је за све то време само служио народу.

Наслови ових филмова некима су постали крштена имена. Ја сам се уозбиљио, а кад будем добар дечко, добијао сам од чика Генета и Зорана плакат, постер од актуелног филма.

Имао је само шест година, када је као дечак шабачко-ваљевског порекла дошао у наш град. Судбина га је одмах спојила да буде први комшија са тадашњим Радничким универзитетом у чијем саставу се налазио биоскоп.

Каријеру кино оператера је почео са својих 12 година, а касније је допунио титулом мајстора светла. Радни век су му обележили безброј директора, транзиција, подела али он је увек остајао у својој кино кабини у првом борбеном реду за одбрану градске културе, на истом месту скоро шест деценија. Хиљаде позоришних представа, концерта, свечаних академија и то све под његовим светлосним ефектима.

А онда дође свему крај, време је да се полако спусти завеса, угаси рефлектор и заврши представа. Време је да се рукујемо, раздуже кључеви и поздравиш са својом кабином. Напушташ свој праг, своју кућу, а теби се не иде нигде.

Осећаш да губиш део себе, а и за себе остављаш људе који ни у машти нису сањали да ће једног дана бити на твом месту. Пруже ти се речи утехе, кажу ти да си легенда, увек си добродошао, скувају ти кафу испаћушу, а ти се надаш да ниси одиграо своју последњу животну улогу.

За старог мајстора ипак нема зиме, нашао је своје обојене ефекте на једном другом месту. Некад се играо светлосним бојама на даскама које живот значе, а сада те исте боје меша у Шорковој фарбари, улепшавајући поново суграђанима своје животне амбијенте.

Признаћете, недостајаће нам увек легендарни чувар "задњег реда" нашег драгог биоскопа.

Знам, ти си само служио своме народу, обрнуо си целу животну игрицу и спреман си за римејк!

Судбини се смејеш у фацу, имаш ли још коју карту на продају?

- Спаја је одавно све карте распродао...

А да, шта урадео Партизан за викенд?

Наставиће се...

ПС

Причу "Служио сам само своме народу" посвећујем свом дугогодишњем сараднику Предрагу Трифуновицу - Педи, поводом одласка у заслужену пензију. Такође ово је мали омаж осталим члановима кино кабине који нажалост нису више са нама, Спаји, Драгославу Генету Марковићу и Зорану Драгићу.

Данас је дошло друго време, по културним установама широм Србије (како каже Педа) се запошљавају људи који ни у најлуђим сновима нису сањали да ће бити културни радници. Они други људи културе се налазе са стране и сањају своје пусте снове. Појам институције центра за културу у Србији више не постоји.

- Нунчаке су традиционално оружје из сета кобудо оружја, које се састоји од два штапа чији су крајеви повезани кратким ужетом или ланцем

- Шурикени мали метални кругови или звездице оштрих рубова намењени бацању на противника

- Кама оружје налик српу с кратком дршком

- Мајгери завршни ударац.