Kineska politika prebacivanja stotina hiljada Ujgura i drugih etničkih manjina iz pokrajine Šinđjang na nova radna mesta koja se često nalaze veoma daleko od njihove kuće dovodi do proređivanja njihove populacije, tvrdi kineska studija visokog nivoa u koju je BBC imao uvid.
Vlada negira da pokušava da promeni demografiju u oblasti na krajnjem zapadu i kaže da je cilj premeštanja na nove poslove podizanje visine prihoda i ublažavanje hronične ruralne nezaposlenosti i siromaštva.
Ali naši dokazi sugerišu da - uz kampove za reedukaciju podignute poslednjih godina - ova politika podrazumeva visok rizik od prinude i osmišljena je na sličan način kako bi asimilirala manjine menjajući njihov način života i razmišljanje.
Studija, koja je bila namenjena višim zvaničnicima ali se greškom pojavila na internetu, činila je deo BBC istrage zasnovane na propagandnim reportažama, intervjuima i posetama fabrikama širom Kine.
A postavljamo i pitanja oko mogućih veza između preseljenih ujugurskih radnika i dve velike zapadne robne marke, budući da se u svetu sve više izražava briga do koje je mere prisilni rad ušao u globalne lance snabdevanja.
U jednom selu u južnom Šinđjangu, na poljima se sakuplja seno a porodice postavljaju voće i tanak hleb na svoje supe, niske platforme oko kojih se tradicionalno odvija porodični život Ujgura.
Ali topli vetar koji duva preko pustinje Taklamakan sa sobom nosi brigu i promenu.
TV reportaža, koju je emitovao državni kanal pod kontrolom kineske Komunističke partije, prikazuje grupu zvaničnika u centru sela kako sedi ispod transparenta koji oglašava poslove u pokrajine Anhui 4.000 kilometara odatle.
Posle puna dva dana, kaže narator reportaže, nijedna osoba iz sela se nije prijavila i tako su zvaničnici krenuli lično od vrata do vrata.
Ono što sledi je jedan od najfascinantnijih materijala o kineskoj masovnoj kampanji da se presele Ujguri, Kazahstanci i druge manjine iz Šinđjanga na fabričke i manuelne poslove, često na značajnoj udaljenosti od njihovih domova.
Iako je emitovan 2017. godine, negde u vreme kad je ova politika počela pojačano da se primenjuje, snimak se nije pojavljivao u međunarodnim vestima sve do sada.
Zvaničnici razgovaraju sa jednim ocem koji je očigledno nespreman da pošalje ćerku Buzajnap na toliku udaljenost.
„Mora da postoji neko drugi ko bi voleo da ide", moli ih on.
„Mi možemo da sastavimo kraj s krajem ovde, dozvolite nam da živimo naš život ovako."
Oni se potom obraćaju direktno 19-godišnjoj Buzajnap, govoreći joj da će se, ako ostane, uskoro udati i nikad više neće moći da ode.
„Razmisli dobro, hoćeš li otići?", pitaju je oni.
Pod snažnim pritiskom vladinih zvaničnika i državnih televizijskih novinara, ona vrti glavom i odgovara: „Neću ići."
Ipak, taj pritisak se nastavlja, sve dok, na kraju, u suzama, ona ne pristane.
„Ako drugi idu, ići ću i ja", kaže ona.
Kratki film se završava oproštajem u suzama majki i ćerki, dok Buzajnap i drugi slično „mobilisani" regruti ostavljaju porodice i kulturu za sobom.
Profesorka Lora Marfi je ekspertkinja za ljudska prava i savremeno ropstvo sa britanskog Univerziteta u Šefild Halamu koja je živela u Šinđjangu između 2004. i 2005. i putovala tamo od tada.
„Ovaj video je izuzetan", rekla je ona za BBC.
„Kineska vlada uporno tvrdi da se ljudi sami javljaju da učestvuju u ovim programima, ali ovo apsolutno pokazuje da je to sistem prinude kom ljudi ne smeju da se odupru."
„Drugo što ovo pokazuje su zadnje namere", rekla je ona.
„Iako je zvanična verzija da žele da se ljudi izvuku iz siromaštva, cilj je da im se potpuno promene životi, da se razbiju porodice, da se razudi stanovništvo, da im se promeni jezik, njihova kultura, struktura njihove porodice, što je verovatnije da će povećati siromaštvo nego da će ga smanjiti."
Pogledajte video: Kako žive Ujguri u kineskim zatvorima
Naglašena promena u pristupu Kine vladavini nad Šinđjangom može da se veže za dva brutalna napada na pešake i putnike na posao - u Pekingu 2013. i Kanmingu 2014. - za koji je ona okrivila ujgurske islamiste i separatiste.
U suštini njene reakcije - i u kampovima, i u programima za preseljenje na nova radna mesta - jeste želja da se zamene „stare" ujgurske lojalnosti kulturi i islamskoj veri „savremenim" materijalističkim identitetom i prisilnom lojalnošću Komunističkoj partiji.
Ovaj sveobuhvatni cilj asimilacije Ujgura u Han kulturu većinske Kine postao je očigledan u iscrpnoj kineskoj studiji programa transfera na nova radna mesta u Šinđjangu, koji je poslat višim kineskim zvaničnicima i u koji je BBC imao uvid.
Zasnovan na terenskom radu sprovedenom u prefekturi Hotan u Šinđjangu u maju 2018, izveštaj je greškom postao javno dostupan na internetu u decembru 2019. i posle toga skinut nekoliko meseci kasnije.
Autori izveštaja su grupa akademika sa Univerziteta Nankai u kineskom gradu Tjanđinu i u njemu se zaključuje da su masovni radni transferi „važan metod za uticaj, mešanje i asimilaciju ujgurskih manjina" i dovođenje do „transformacije njihovog načina razmišljanja".
Kad se izvuku iz sopstvene sredine i premeste negde drugde u regionu ili u neku drugu kinesku pokrajinu, kaže se, „to smanjuju gustinu naseljenosti Ujgura".
Izveštaj je na internetu pronašao ujgurski istraživač iz inostranstva, a arhivirana verzija (na kineskom) sačuvana je pre nego što je univerzitet uvideo vlastitu grešku.
Doktor Adrijen Zenz, viši savetnik u vašingtonskoj Memorijalnoj fondaciji za žrtve komunizma, napisao je vlastitu analizu izveštaja koja sadrži i njen prevod na engleski.
„Ovo je do sada neviđeno, autoritativni izvor koji su napisali vodeći akademici i bivši vladini zvaničnici sa pristupom visokog ranga samom Šinđjangu", rekao je doktor Zenz u intervjuu za BBC.
„Višak populacije sa kojim nekako mora da se izađe na kraj i radna preseljenja kao način da se smanji koncentracija tih radnika u vlastitom rodnom kraju, po mom mišljenu, najšokantnije je priznanje ovog izveštaja."
Njegova analiza sadrži i pravno mišljenje Erin Farel Rozenberg, bivše više savetnice američkog Memorijalnog muzeja Holokausta, da izveštaj iz Nankaija pruža „realne osnove" za optužbu za zločine protiv čovečnosti koji se ogledaju u prisilnom preseljenju i progonu.
U pisanom saopštenju, kinesko Ministarstvo spoljnih poslova navodi:
„Izveštaj odražava samo autorov lični stav i veći deo njegovog sadržaja nije u skladu sa činjenicama."
„Nadamo se da će novinari koristiti zvanične informacije kineske vlade kao osnov za izveštavanje o Šinđjangu."
Autori izveštaja sa Nankaija oduševljeno govore o rezultatima borbe protiv siromaštva potcrtanim „garancijom dobrovoljnog prijavljivanja" na radna mesta, i sa fabrikama koje dopuštaju radnicima da „slobodno odlaze i vraćaju se".
Ali te tvrdnje nisu u skladu sa stepenom detalja o načinu na koji ova politika funkcioniše u praksi.
Postoje „kvote" koje moraju da se postignu, sa prefekturom Hotan koja je sama - u vreme sprovođenja studije - već izvezla 250.000 radnika, jednu petinu vlastitog ukupnog, radno sposobnog stanovništva.
Vrši se pritisak da se postignu kvote, a regrutne stanice otvaraju se „u svakom selu" dok zvaničnici imaju zadatak da „kolektivno mobilišu" i „lično posećuju domaćinstva", kao u slučaju 19-godišnje Buzajnap.
A postoje i znakovi kontrole na svakom koraku, gde se regruti sprovode kroz „edukaciju političke misli".
Zatim se prebacuju u fabrike u grupama - ponekad i po stotine njih u jednom navratu - „predvođeni i praćeni političkim kadrovima da bi se obezbedili sigurnost i upravljanje".
Poljoprivrednici koji ne žele da napuste zemlju ili stado podstiču se da ih prebace u centralizovani vladin program koji bi se o njima starao u njihovom odsustvu.
A jednom kad stignu na nove fabričke poslove, sami radnici stavljaju se pod „centralizovanu upravu" zvaničnika koji „jedu i žive" sa njima.
Ali izveštaj navodi i da temeljna diskriminacija koja se nalazi u srži ovog sistema ometa njegovo efikasno funkcionisanje.
Lokalne policijske snage u istočnoj Kini se često toliko uplaše dolaska vozova punih Ujgura da ih često vraćaju nazad.
Na nekim mestima se čak upozorava da je kineska politika u Šinđjangu možda čak ekstremna, na primer, navodeći da broj ljudi smešten u kampove za reedukaciju „daleko nadmašuje" one za koje se sumnja da imaju veze sa ekstremizmom.
„Ne sme se pretpostaviti da su svi Ujguri pobunjenici", piše u izveštaju.
Tekstilna kompanija Huafu locirana je na obodu sive industrijske zone u gradu Huabeju, u istočnoj kineskoj pokrajini Anhui.
U ovu fabriku poslata je Buzajnap, koja se pojavljuje u reportaži državne televizije.
Kad im je BBC stigao u posetu, odvojena petospratna spavaonica za Ujgure pokazivala je malo znakova naseljenosti, sem para cipela ostavljenog pored otvorenog prozora.
Na kapiji, čuvar je rekao da su se ujgurski radnici „vratili kućama", dodajući da se to dogodilo zbog mera protiv Kovida-19 u čitavoj zemlji.
U saopštenju uprave Huafua navedeno je da „kompanija trenutno ne upošljava radnike iz Šinđjanga".
BBC je uspeo da pronađe jastučnice napravljene od Huafuovog prediva na prodaji na sajtu britanskog Amazona, ali nije moguće potvrditi da li je proizvod povezan za konkretnom fabrikom koju smo posetili ili nekim od drugih pogona kompanije.
Amazon je u pisanom odgovoru na BBC pitanja saopštio da ne toleriše korišćenje prisilne radne snage i da kad god ustanovi da neki proizvode ne ispunjavaju njegove standarde lanca dobavljanja, uklanja ih iz ponude.
BBC je sarađivao sa grupom međunarodnih novinara iz Kine, zajednički posetivši ukupno šest fabrika.
U fabrici cipela Donguan Ludžou u pokrajini Gvangdžou, jedan radnik je rekao da su ujgurski radnici koristili odvojene spavaonice i vlastitu menzu, a jedan drugi meštanin novinarima je rekao da kompanija pravi cipele za Skečers.
Fabrika je i pre ovoga bila povezivana s ovom američkom kompanijom, uz nepotvrđene snimke sa društvenih mreža koji navodno prikazuju ujgurske radnike kako izrađuju proizvodne linije Skečersa.
Skečers je u saopštenju naveo da „apsolutno ne toleriše prisilan rad", ali nije odgovorio na pitanja da li koristi Donguan Ludžou kao dobavljača.
Donguan Ludžou nije odgovorio na zahtev za komentar.
Intervjui snimljeni na licu mesta sugerišu da su ujgurski radnici bili slobodni da napuštaju fabriku tokom slobodnog vremena, ali u drugim fabrikama posećenim za ovo istraživanje dokazi su bili oprečniji.
U najmanje dva slučaja, novinarima je rečeno da postoje ograničenja, a u jednom pogonu u gradu Vuhanu, radnik, pripadnik etničke kineske grupe Han, rekao je BBC-ju da se njegovim ujgurskim kolegama, kojih ima dvestotinak, uopšte ne dopušta da izlaze.
Tri meseca pošto je Buzajnap prikazana kako odlazi iz sela da bi započela obuku iz političke edukacije, ekipa kineske državne televizije srela ju je ponovo, ovaj put u tekstilnoj kompaniji Huafu u Anhuiju.
Tema asimilacije ponovo je bila u prvom planu u ovoj novinskoj reportaži.
U jednoj sceni Buzajnap je na ivici suza dok je prekorevaju zbog njenih grešaka, ali na kraju se kaže da njena transformacija ipak teče po planu.
„Pitoma devojka koja je samo ćutala i držala pognutu glavu", kaže se, „počinje da stiče autoritet na poslu."
„Načini života se menjaju i stavovi se menjaju."
Producent: Kejti Long
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
.jpg "Novi Sad rešava pitanje rugla u centru grada posle tri decenije")
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar