Deset godina nakon nuklearne nesreće u Fukušimi – da li se svet zaista promenio

Jedanaestog marta 2011. strahoviti zemljotres magnitude od čak devet jedinica Rihterove skale podigao je dno Tihog okeana na 70 kilometara od japanske obale, i izazvao veliki cunami, visok četrdesetak metara, koji je zapljusnuo severoistočni deo najvećeg japanskog ostrva Honšu. 

Talas je prodro desetak kilometara unutar kopna, odnevši oko osamnaest i po hiljada života. Pritom je pogodio i tri nuklearne centrale: "Fukušima 1", "Fukušima 2" i "Onagava", izgrađene na obali, u području Japana poznatom kao region Tohoku.

I dok su reaktori u ovoj poslednjoj bezbedno ugašeni i ohlađeni, u prva dva postrojenja, kojim je upravljala Tokijska elektroprivreda (TEPKO), usled gubitka napajanja električnom strujom  došlo je do prekida hlađenje reaktora.

To je u, sada zloglasnoj, "Fukušimi 1" prouzrokovalo katastrofalno pregrevanje i eksplozije u reaktorima, te izlivanje radijacije zbog koje je oko 150.000 ljudi bilo prisiljeno da napusti svoj dom.

Kasnije se ispostavilo da su uzroci katastrofe bili to što je kompanija htela da prištedi novac, pa je umesto preporučenog zaštitnog zida za odbranu od cunamija visine 13 metara, podigla samo pet metara; to što su generatori namenjeni za napajanje sistema za hlađenje reaktora u slučaju oštećenja prenosne mreže ostavljeni u prizemlju, zbog čega ih je voda uništila, kao i to što osoblje centrale nije u dovoljnoj meri poznavalo strukturu sistema ventila za ispuštanje vrele pare, zbog čega nije uspelo da umanji opasnost od eksplozije u reaktorima.

Ukratko, nesreća je mogla da bude izbegnuta da se više novca i pažnje uložilo u odbranu od elementarnih nepogoda.

Srećom, sličan incident je izbegnut u centrali "Fukušima 2", zahvaljujući nadljudskim naporima radnika, koji su postavili devet kilometara kablova kako bi doveli struju do sistema za upumpavanje vode za hlađenje reaktora.

Opstanak nuklearne industrije u Japanu uprkos šoku

U trenutku kada je udario veliki cunami Japan je imao čak 54 funkcionalna nuklearna reaktora, koji su proizvodili oko 30 odsto električne energije u zemlji. Vlada u Tokiju je imala plan da do 2017. dalje uveća udeo nuklearne energije na 40 procenata.

Međutim, posle 11. marta, potreba da se preispitaju protokoli za bezbednost i postupanje u slučaju elementarnih nepogoda u svetlu mogućnosti da bi katastrofalni zemljotres od devet stepeni ponovo mogao da se desi (što je podrazumevalo i ispitivanje zemljišta pod centralama), skupa sa velikim pritiskom javnosti, postupno je zaustavljala reaktore širom zemlje.

Japan je pokrenuo svoje stare centrale na ugalj i povećao uvoz tečnog gasa kako bi nadoknadio energetski gubitak. Planovi za dalju izgradnju nuklearnih postrojenja morali su da budu zamrznuti ili napušteni.

No, vlada premijera Šinzoa Abea iz Liberalno-demokratske partije (LDP), ustoličena u decembru 2012, zauzela je drugačiji kurs od svog prethodnika i političkog protivnika Demokratske stranke, koja je bila na vlasti u vreme krize u Fukušimi, tvrdeći da je potpuno napuštanje nuklearne energije u Japanu nerealno, i najavila ponovno uključivanje nuklearnih reaktora.

Ona je iznela plan da se do 2030. učešće nuklearne energije u snabdevanju strujom u Japanu vrati do nivoa od 20 posto i čak krenula u realizaciju ideje da domaće kompanije koje projektuju nuklearne centrale i proizvode opremu za njih, Tošibu i Hitači, spase sa ivice provalije tako što će pojačati napore da japanske reaktore proda u inostranstvu.

Naročito važne mete te ekonomske "nuklearne diplomatije" Tokija u godinama posle incidenta u Fukušimi bile su zemlje istočne Evrope, poput Bugarske, Mađarske, Poljske i Litvanije. One su potraživale moćnije izvore za snabdevanje svojih rastućih privreda i, usled svog strateškog političkog prestrojavanja posle pada Berlinskog zida, razmatrale zamenu za rusku nuklearnu tehnologiju u svojim zastarelim centralama.

Argumenti japanske vlade su bili da su reaktori u "Fukušimi 1" bili stari oko 40 godina, da je tehnologija primenjena u njima bila američka, iz sredine šezdesetih, da je problem bio u visini zaštitnog zida a ne u samim instalacijama i, naročito, to da su novi reaktori japanskih konstruktora daleko pouzdaniji i bezbedniji.

Čovečanstvo nije htelo, ili nije moglo, da napravi energetski zaokret?

Neposredno nakon katastrofe u Fukušimi govorilo se o potrebi da čovečanstvo napravi odlučan i velik zaokret i prestane da se pouzdaje u nuklearnu energiju. U industrijski razvijenim zemljama očekivala su se obimna ulaganja u druge izvore energije, naročito one obnovljive.

Nemačka vlada preduzela je konkretne korake u tom pravcu objavivši ambiciozan plan za postepeno zatvaranje nuklearnih centrala do 2022. godine. Istim putem krenula je i Švajcarska.

Pouke koje (nisu) izvučene

Nuklearna nesreća u Fukušimi pokazala je da se "nezamislivo" ipak može desiti, odnosno da je ideja o tome da su nuklearne centrale sigurne u slučaju zemljotrese, jer se tada njihov rad automatski i bezbedno prekida, mit.

Ona je takođe ukazala na još jednu bitnu činjenicu, koja se ipak zanemaruje u mnogo kapitalističkih zemalja, a to je da upravljanje tako opasnim i za državu važnim objektima kakve su nuklearne centrale ne treba i ne sme da bude prepušteno privatnim kompanijama, jer će se one, velika je verovatnoća, rukovoditi profitom a ne bezbednošću građana.

Još jedna pouka je to da, mada produkcija struje u nuklearnim centralama jeste jeftina i reaktori jesu vrlo isplativi dok rade, njihovo zatvaranje nakon isteka roka za eksploataciju i, naročito, ublažavanje i uklanjanje posledica nuklearne nesreće traju mnogo godina i koštaju basnoslovne svote novca – u Fukušimi će za to biti potrebno bar 40 godina i nekoliko stotina milijardi dolara.

Najveća lekcija je to da, mada su teške nesreće retke, kada se dese, one prouzrokuju katastrofalnu i dugoročnu štetu po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Realno gledano, ove pouke, osim možda prve, mogle su biti izvučene i na primeru Černobilja iz 1986. Štaviše, one su se mogle izvesti i bez nesreća.

Uprkos tome i uprkos lošem iskustvu iz Fukušime one, sudeći po trendovima u izgradnji nuklearnih reaktora, nisu uvažene. Razmišljanje je, čini se, i dalje da su ljudske greške kakve su počinjene u Černobilju i Fukušimi nesvakidašnje i neponovljive, te da će nova tehnologija u budućnosti sprečiti slične propuste.

Takođe, čini se i da u političkim krugovima u mnogim zemljama ipak preovladava uverenje da je, zbog mana drugih izvora energije, kao što su zagađenje vazduha i doprinos globalnom zagrevanju u slučaju uglja, odnosno, nestabilno i nedovoljno snabdevanje kada je reč o suncu i vetru, nuklearna energija najbolje sredstvo za spas životne sredine jer smanjuje emisiju ugljen-dioksida.