ZAŠTO TAKO, NAOPAKO?!
I moj kolega okupi sve te pesnike, među njima je i onaj o kom je reč, sve poznata imena, pa im održi pretputno slovo…
Nisam ni luk jeo, ni luk mirisao, a stidim se!… Stid me – zbog tuđe sramote!… A, uopšte, čoveka ne poznajem!… I ne znam kako od tog da se izlečim iako nije bolest već, samo, stid, sramota, sram… što je, to, bilo, tako… kako je bilo…
Radi se o jednom našem pesniku, dosta poznatom… ne mogu vam reći ko je, to… A priča je stvarna, ispričao mi je drug s kojim sam godinama radio… ne mogu vam reći njegovo ime…
Čekaj: ne možeš ovo… ne možeš ono!… A šta možeš?!
Polako: mogu ono što hoću! A to što neću da kažem imena, ni onog pesnika, ni onog svog kolege koji mi je to ispričao… to je, samo, u njihovom interesu! Neću da ih povredim! Da onog prvog, pesnika, ocrnim… a onog drugog, kolegu, predstavim kao nekog ko panjka, ismejava, olajava! Samo, to…
Pa dobro, koja i kakva je, to, tako krupna stvar u pitanju?! – reći ćete.
Uopšte nije krupna. Sitna je, čak. Možda i smešna, nekom, meni jest… A da li će biti smešna i vama, e, to, zavisi od vas… da li ste golicljivi, da li ste podložni smehu, možete li mu se, kad je nešto smešno, odupreti ili ne… Ja ne mogu. Ja se, brate, kad je nešto smešno, smejem! Moram da se smejem. Razvalim usta i kidam se od smeha!… A kad me taj smeh, kao zarazan, prođe… taj smešan smeh – o, bože! – meni se srce stegne, i plače mi se! Takav sam ja, Boba(n) Mihić, nekakav i nikakav, ovakav i onakav, kakvog sebe, ponekad, vidim… pardon!… počeo sam da vas gnjavim…
A taj moj kolega koji mi je to ispričao, o onom pesniku, radio je, kao i ja… radili smo sto-do-stola… e, to ne mogu da vam kažem… to, gde smo radili… stop!… STANI, MALO, OD MOSTARA, BOBO!… pa, dobro: reći ću – NIJE TAJNA!… U DEČJIM NOVINAMA, u filijali, u Beogradu!…
Aha!… Počinje da se odmotava!…
Da, radili smo, tad, on i ja, u DEČJIM NOVINAMA, u Beogradu, u Ulici Generala Ždanova 28, peti sprat… Sad je to Resavska ulica… Ždanov, više, nije zaslužan!!!… I on mi priča…
Odredio ga tadašnji glavni i odgovorni urednik (nažalost, sad pokojni) gospodin Srećko Jovanović da bude vođa puta grupi pesnika iz Srbije i Beograda u Pariz. Neko nagradno, promotivno putovanje. Pare odobrene, maršruta osmišljena, ostaće, u Parizu toliko i toliko dana, čini mi se pet, sve plaćeno, ma, divota! DEČJE NOVINE, najveći izdavač, nekad, u celoj Jugoslaviji, voleo je i cenio svoje saradnike-pisce, pogotovu pesnike…
I moj kolega okupi sve te pesnike, među njima je i onaj o kom je reč, sve poznata imena, pa im održi pretputno slovo. Znate, šta, kaže im on, morate me slušati, određen sam za vođu puta, ovo vam je kao neka kratka ekskurzija, u Grad svetlosti, vaše je da razgledate Pariz i da mu se divite, a moje je da vas čuvam i brinem o vašem boravku, jelu, piću, posetama muzejima, galerijama… Da lepo pođemo, budemo tamo koliko nam je odobreno, i lepo se vratimo u Srbiju. Slažete li se?
Oni se, svi, slože…
Složi se i onaj pesnik o kom je reč… ali: ne potpuno!… u sebi, ćuti… čeka, on, svoje vreme… ima, on, svoj predlog… predlog koji se, samo, njega tiče… ima pravo na to… tako on, u potaji, razmišlja…
I kad su stigli u Pariz, on, odmah, sa svojim predlogom na sredu:
– Saša – kaže, on…
(Evo, odadoh se! Taj moj kolega se, znači, zvao Saša… a baš sam mislio da mu prećutim ime!… Ali, ne vredi, izlete mi! Taman posla da dodam i njegovo prezime Smiljanić, znali biste o kom se radi, ali neću, dosta je što sam otkrio i njegovo ime!)…
– Saša – kaže, on – imam molbu što se tiče mog smeštaja… Ja ću, samo, jesti s vama u hotelu, a spavaću kod svoje babe. Imam babu u Parizu. Ti daj meni moje pare za spavanje, pripadaju mi, a spavaću, kako rekoh, kod babe…
Uzalud ga je taj moj kolega čije ime ne mogu da otkrijem, molio da se ne izdvaja od drugih, od društva svojih kolega po peru, srpskih pesnika/prozaista, na šta to liči, svi spavaju zajedno, samo on ne… ne vredi!… Hoće, on, svoje pare, i kvit! Njegove su, njemu pripadaju… on će spavati gde hoće a ne gde mu je odredio Radnički savet DEČJIH NOVINA!…
Pa, reklo bi se, da je čovek u… ali!
– Bobo, hteo sam da puknem od muke! – priča on. – Remeti mi ekskurziju, unosi nemir, nepotrebno se odvaja… i kakva je, to, baba kod koje će, on, samo, spavati, a ne jesti?! Gde će se brijati, tuširati?! Kod babe ili u hotelu?!… A možda mu baba radi u Luvru, pa će ući besplatno, a ja da mu refundiram ulaznicu?! Budi Bog s nama!…
Ne vredi!
Pesnik traži svoje pare, ne odstupa!
Njegove su, pripadaju mu! Traži svoje pare za spavanje, onoliko koliko će hotel da naplati, to da mu dam… a on će spavati kod svoje babe!…
– Pa šta si uradio? – pitam. – Jesi li mu dao njegove pare?
– Dao sam mu, navalio k’o nezdrav!… Mi, uveče, u hotel – a on ode kod babe da spava…
– Pa šta?… Priča je gotova!
– Nije… Nije našao babu… Poljubio vrata!…
– I?!
– Došao u hotel, i spavao u fioci!…
– Ne razumem… U kakvoj fioci?!
– U fioci od ormana… Pošto je uzeo pare za spavanje, spavao je u fioci, iako mu je krevet… njegov hotelski krevet… pod nosom! Neće da ga koristi jer neće da ga plati!…
– Ne mogu da verujem!…
– Ne moraš. Ali, bilo je tako… Taj naš pesnik, dosta poznat, pet dana je spavao u fioci da uštedi pare za spavanje!…