Istorijski zabavnik: Ozbiljno zabavne priče od Drave do Južne Morave

Osam godina na fejsbuk stranici Aleksandra Bogdanović okuplja ljubitelje istorije iz posebnog ugla kroz Istorijski zabavnik. Jedan od rezultata je nedavno objavljena knjiga u izdanju novosadskog Jež izdavaštva. Knjiga pokriva širi prostor od Srbije, a zanimljive priče ilustrovao je Aleksandar Stojšić. Uz predgovor Gorice Popović, pred mladim i starim čitaocima je zanimljiv način ulaska u istoriju. Uz kratak uvod, Novi magazin u ovom tekstu, po izboru autorke, daje nekoliko ilustrativnih biografija, koje su i pečat vremena

“Istorijski zabavnik “ danas je dobro znano ime većini ljubitelja istorije u Srbiji, ali i u regionu. U pitanju je portal, fejsbuk i instagram profil na kojima zaljubljenici u “učiteljicu života” čitaju priče o manje i više poznatim ličnostima i događajima iz prošlosti, dele porodične fotografije, razmenjuju mišljenja... Odnedavno je u prodaji i knjiga – “Istorijski zabavnik – ozbiljno zabavne priče od Drave do Južne Morave”.

Sve je počelo 2013, kada je otvorena fejsbuk stranica. Njena osnivačica novinarka Aleksandra Bogdanović želela je da na jednom mestu okupi ljubitelje istorije, ali i da nauku približi novim generacijama, koje i inače mnogo vremena provode na društvenim mrežama i već poslovično nemaju mnogo strpljenja.

“Istoriji se često pripisuje da je dosadna. Nebrojeno puta sam od ljudi različitih generacija čula kako im je to bio najgori predmet u školi i kako su ih nastavnici ‘ubijali u pojam’ godinama i nebitnim informacijama. Sa ‘Istorijskim zabavnikom’ sam želela da pokažem da to ne mora da bude tako! Da istorija može da bude uzbudljiva, napeta i prepuna događaja koji na momente izgledaju kao da su iskočili iz najboljeg akcionog filma”, kaže Aleksandra Bogdanović za Novi magazin.

Deo te njene opčinjenosti “crticama iz istorije” prepoznali su i čitaoci, pa “Istorijski zabavnik” danas broji bezmalo 200.000 pratilaca. Početkom 2019. otvoren je i instagram nalog, a nekoliko meseci kasnije i portal koji je za kratko vreme postao nezaobilazno mesto svim ljubiteljima istorije širom regiona. Po izboru magazina PC press, “Istorijski zabavnik” je 2020. svrstan u TOP50 najboljih internet mesta u Srbiji i bio je pobednik u kategoriji “Obrazovanje i kultura”.

“Istorijski zabavnik je namenjen i onima koji već znaju i vole istoriju, ali i onima koji bi tek da se upoznaju s njom. Meni je najveća čast kad mi se jave profesori istorije da kažu kako misle da radim dobar posao i da svoje đake upućuju na moj sajt”, kaže autorka, koja smatra da je kao logičan sled događaja i naredni korak u razvoju došla i knjiga “Istorijski zabavnik – ozbiljno zabavne priče od Drave do Južne Morave”: “U njoj su sabrane priče o genijalnim, originalnim i neverovatnim ljudima od Drave do Južne Morave, koje smo uspeli da gurnemo u zapećak sećanja, a koji to nikako nisu zaslužili. Koliko god to bilo skromno, poželela sam da ih otrgnem od zaborava, nekako sačuvam i sa drugima podelim svoje oduševljenje njihovim životima i dostignućima. Ima tu zaboravljenih heroja, krunisanih glava, ali i velikih naučnika, avanturista, glumaca i pronalazača čiji su životi bili uzbudljivi, a dela umnogome oblikovala svet u kojem živimo.”

Knjigu je objavila novosadska kuća JEŽ IZDAVAŠTVO, ilustrovao Aleksandar Stojšić, a predgovor je napisala Gorica Popović. Knjigu možete naručiti preko sajta izdavača (https://www.jez.rs/) , a očekuje se uskoro prodaja i u svim većim knjižarama širom Srbije.

Aleksandra Bogdanović je novinarka i komunikološkinja, a trenutno živi i radi u Beogradu.

IVICA BEK: fudbaler u borbi protiv nacista

Ivica Bek… Bilo je to ime koje je znao svaki ljubitelj fudbala u Evropi tridesetih godina 20. veka. Ono se izgovaralo svečano, sa dubokim poštovanjem i skoro bogobojažljivo, od Beograda, preko Pariza, pa sve do dalekog Montevidea. Jer, u vreme kada je najvažnija sporedna stvar na svetu tek počinjala da postaje ozbiljan sport, Ivica Bek bio je među prvim pravim fudbalskim zvezdama. A onda je pokazao da je i nešto više od momka spretnog sa loptom.

NI IVICA NI SRBIN: Iako se pod tim imenom proslavio i učestvovao na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu u Montevideu sa reprezentacijom Jugoslavije, sastavljenom isključivo od srpskih igrača, Ivica Bek niti je bio Srbin, niti se tako zvao!

Pravo ime proslavljenog fudbalera zapravo je bilo Ivan, ali je kao dete bio jako sitan, pa je majka počela da ga zove Ivica. To tepanje prihvatili su i drugi, pa je to nadimak koji je nosio čitavog života, čak i kada je izrastao u pravu gromadu od čoveka. Kao odrastao, bio je visok 196 centimetara!

Otac Ivana Beka bio je Nemac, a majka Čehinja, ali je on rođen na Čuburi u Beogradu i odgajan kao Srbin. Njegovo otac Vili želeo je da mu sin bude Srbin, pa se u kući Bekovih govorio samo srpski jezik, a porodica je prihvatila i sve pravoslavne običaje. Kada je izbio Prvi svetski rat ovaj Nemac spremno se odazvao mobilizaciji i poginuo na Kajmakčalanu boreći se za svoju novu otadžbinu.

NAJPLAĆENIJI FUDBALER FRANCUSKE: Odrastajući faktički bez oca, koga se slabo i sećao, Ivica Bek je počeo da igra za BSK kada mu je bilo samo šesnaest godina. Mladić raskošnog fudbalskog talenta, brzo se istakao, a neke njegove statistike danas izgledaju skoro nestvarno. Do devetnaestog rođendana za tim plavih odigrao je 50 zvaničnih utakmica i postigao 51 gol!

Kako se u Jugoslaviji tada još uvek nije igrao profesionalni fudbal i kako fudbaleri nisu mogli ni mnogo da zarade ni da žive od svog zanata, Bek je sa devetnaest godina spakovao kofer i otišao u daleku Francusku. Zaigrao je za Set i već aprila 1930. sa tom ekipom osvojio Kup Francuske, postigavši dva gola u produžetku, što je i tamošnje gledaoce i tadašnju štampu dovelo do ekstaze.

Bek je postao glavna tema svih sportskih rubrika u zemlji, novinari su mu pisali hvalospeve, a kritičari proglašavali najboljim igračem u čitavoj Francuskoj.

Iste godine, stigao je i poziv od reprezentacije Jugoslavije da se priključi timu koji će u Montevideu učestvovati na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu. Ta ekipa, sastavljena isključivo od igrača iz Srbije, u Urugvaju je ispisala istoriju osvojivši treće mesto. Bek je igrao na svim utakmicama Jugoslavije na prvenstvu i to u napadu, zajedno sa Blagojem – Mošom Marjanovićem i Aleksandrom Tirnanićem i sa tri gola bio je najbolji strelac svog tima u Montevideu.

Bek je poslednju utakmicu za Jugoslaviju odigrao 1931. godine, a kasnije je uzeo francusko državljanstvo, pa je nastupao i za Trikolore. Ipak, više od mečeva reprezentacije, slavu su mu donela klupska takmičenja. Dok je igrao za Set, važio je za najplaćenijeg igrača Francuske, osvojivši 1934. duplu krunu – prvenstvo i kup Francuske.

U tim trenucima za gorostasnog napadača sa Čubure samo nebo činilo se kao mala granica – bio je mlad, megapopularan i strašno bogat… šta je moglo da pođe po zlu?!

LOPTU ZAMENIO PUŠKOM: Bekovu blistavu karijeru prekinuo je početak Drugog svetskog rata. Okupacija Francuske sredinom 1940. godine zatekla ga je u timu Nima. Bila su to opasna vremena… da je slučajno odbio da igra, rizikovao bi zatvor ili streljanje, pa je Bek nastavio da igra za klub sve do 1942.

Javno je igrao fudbal, a tajno rušio naciste! Borben po prirodi, još tokom 1941. priključio se francuskom Pokretu otpora i uskoro postao komandant jednog odreda. Tokom čitavog rata organizovao je manje i veće diverzije, sabotaže i spašavanja, a mesto u istoriji borbe protiv nacista obezbedio mu je napad na tvrđavu Sisteron u Alpima 21. jula 1944. kada je, predvodeći odred dobrovoljaca, oslobodio ogroman broj zarobljenika, pre svega Jevreja, komunista i članova Pokreta otpora.

Decenijama kasnije, ova akcija Beka i njegovih saboraca bila je inspiracija za holivudski hit U orlovskom gnezdu (Where Eagles Dare) sa Ričardom Bartonom i Klintom Istvudom u glavnim ulogama.

NESLAVAN KRAJ SLAVNOG FUDBALERA: Kraj rata Ivica Bek dočekao je ovenčan slavom, ali bez novca i bilo kakvih životnih primanja. Imao je 36 godina, bio je prestar da nastavi da igra fudbal, a celo bogatstvo koje je zaradio u slavnim danima karijere, potrošio je tokom ratnih godina.

Pokušao je da se posveti trenerskoj karijeri, ali nije bio mnogo uspešan u tome. Selio se od grada do grada, menjajući klubove, nigde se ne zadržavajući previše, a onda je počeo da radi i druge poslove – sve što bi donosilo bilo kakav novac.

Pedesetih godina Ivica Bek oprobao se i u ugostiteljstvu. Na samoj obali mora u Setu je otvorio mali restoran. Kažu da se zvao Tobdžija i da je Bek sve što mu je ostalo uložio u njega.

Nažalost, posao je propao, a nekada slavni fudbaler ostao je bez ičega.

Poslednje godine života proveo je radeći u luci i to teške fizičke poslove kako bi zaradio za hranu i krov nad glavom. U liku ogrubelog i ostarelog dokera teško da bi iko i mogao da prepozna fudbalera o čijoj su slavi brujali svetski mediji.

Ivica Bek umro je od srčanog udara 2. juna 1963. Smrt ga je zadesila na ulici. Samog i zaboravljenog, sahranili su ga na lokalnom groblju bez pompe, suza i cveća. Ako je ta vest ikada i stigla do Jugoslavije, za nju je tada retko ko mario.

MIHAJLO PEJIĆ: naš zemljak Dži Aj Džo

Koliko je poznato, Mičel Pejdž nikada nije posetio Srbiju, zemlju svojih predaka. Nikada nogom nije kročio ni u Hercegovinu, odakle su njegovih roditelji, bežeći od teškog života, krenuli put daleke Amerike. Vreme nije provodio družeći se sa drugim doseljenicima, niti slušajući priče o rodnom kraju. Pa ipak, Mičel Pejdž sudbinski je do kraja života ostao vezan za Balkan. Za početak, svojim pravim imenom – Mičel Pejdž zapravo je bio Mihajlo Pejić.

MARINAC IZ NAŠEG SOKAKA: Mičel Pejdž je rođen 1918. u Pensilvaniji, u porodici srpskih doseljenika, koji su početkom 20. veka iz tadašnje Austrougarske otišli u potrazi za boljim uslovima za život. Sećajući se detinjstva, Mičel je decenijama kasnije govorio da je porodica Pejić, što je Amerikancima uvek zvučalo kao Pejdž, živela jednim sasvim običnim životom doseljenika. Radili su i trudili da se uklope, a u najživljem sećanju su mu ostale majčine lekcije, u kojima je uvek isticala da i on i njegov brat moraju dati sve od sebe da budu ponosni Amerikanci.

Pa ipak, kada bi pala noć, uspavljivala bi ih pričama o Kosovskoj bici, knezu Lazaru, Milošu Obiliću i starim junacima, palim za slobodu i čast naroda. Nakon toga, snovi bi im bili ispunjeni zveckanjem mačeva, veličanstvenim bitkama i sjajnim oklopima moćnih vitezova, a u svesti dečaka formirala se slika hrabrih i neustrašivih ratnika koji brane domovinu ne žaleći da daju i svoj život.

Zato nikoga nije začudilo kada je, tek što je napunio osamnaest godina, Mičel izrazio želju da se prijavi u marince.

Završio je osnovnu obuku i nakon toga učestvovao u vežbama i vojnim operacijama širom Amerike, ali i sveta, stigavši čak do Filipina i Kine.

A onda je počeo Drugi svetski rat...

HEROJ SA GVADALKANALA: Japanski napad na Perl Harbor decembra 1941. Mičel Pejdž je dočekao sa činom vodnika. Prvo je raspoređen na Britansku Samou, ali je septembra 1942. prebačen na Gvadalkanal, jedno od Solomonovih ostrva u Pacifiku.

Akcija, u kojoj su američki vojnici preoteli Gvadalkanal, bila je prva velika Saveznička kampanja protiv Japanaca u Drugom svetskom ratu. Ostrvo je bilo važno jer je sa njega bilo moguće presecati američku liniju snabdevanja. Ko je kontrolisao Gvadalkanal, kontrolisao je protok dobara između SAD, Australije i Novog Zelanda. Zato Japanci nisu hteli da ga se tako lako odreknu...

Skoro istog trenutka od kada je Pejdž sa pripadnicima još dve jedinice stigao na ostrvo, neprijatelji su konstantno napadali sa kopna, mora i iz vazduha. Američke snage trpele su velike gubitke i bile daleko malobrojnije, ali su ipak, iz dana u dan, izdržavale pritisak.

Naređenje je bilo jasno – ni po koju cenu ne dozvoliti Japancima da zauzmu aerodrom Henderson!

Baš na putu između aerodroma i japanskih vojnika, na jednom uzvišenju, 25. oktobra 1942. našla se Pejdžova jedinica. Iako ih je iz trenutka u trenutak bilo sve manje, branioci su pucali bez prestanka, ne dozvoljavajući neprijatelju da se primakne. Pucao je i Mičel, vičući i hrabreći svoje drugove. Sve dok jednog trenutka nije shvatio da mu više niko ne odgovara...

Mičel Pejdž je ostao potpuno sam.

Od 33 člana svoje jedinice, samo je on još bio na nogama. I, poput kosovskih junaka, iz priča njegove majke, nije imao nameru da se preda!

Čitavu noć Mičel je trčao od jednog do drugog mitraljeza pucajući naizmenično, kako bi Japanci mislili da je stiglo pojačanje. Iz sata u sat, iznova i iznova, u potpunom mraku, pucao je, i pucao, i pucao... Iz sveg glasa je dozivao svoje mrtve drugove i izdavao naređenja kako neprijatelj ne bi otkrio da je zapravo sam.

U jednom trenutku, zahvaćen adrenalinom, u ruke je zgrabio mitraljez težak dvadeset kilograma, iskočio iz rova i zapucao po Japancima. Mora da je izgledao strašno, kao ratnik iz drevnih priča koji juriša na neprijatelje, jer su se pred njim povlačili kud god bi okrenuo svoje smrtonosno oružje.

Kada je svanulo, Pejdža je pristiglo pojačanje zateklo u rovu, okruženog telima američkih i japanskih vojnika, kako potpuno iscrpljen čeka neprijatelja da ga konačno dotuče.

Ipak, narednik Pejdž imao je snage za još jedan napad. Sa pristiglim marincima krenuo je u ofanzivu i konačno naterao Japance da odustanu od napada na aerodrom.

MARINAC ZVANI MIČ: Skoro čudesno, ali Mičel je iz okršaja, koji će u istoriji ostati zapisan kao Bitka za Gvadalkanal, izašao nepovređen. Odmah je unapređen u čin potporučnika, a za neverovatan podvig odlikovan je i Medaljom časti.

Bio je aktivan sve do kraja Drugog svetskog rata, a kasnije je učestvovao i u Korejskom ratu. Penzionisan je 1959. u činu pukovnika, nakon što su mu na grudi prikačili mnogobrojne medalje, pa i samo Purpurno srce, najstariji američki orden.

Mičel se kući vratio ovenčan slavom, a, čak i u penziji, našao je načina da pomogne domovini. Jedno vreme radio je na razotkrivanju lažnih nosilaca Medalje časti ili onih koji su je prodavali.

I skoro po pravilu kada su u pitanju takvi ljudi, Mičel je privatno bio jako skroman čovek. Nije voleo da priča o svojim dogodovštinama za vreme rata kako neko ne bi pomislio da se hvali. Zato je tek posle dugog niza godina i ubeđivanja prijatelja pristao da napiše svoje memoare. Knjiga Marinac zvani Mič objavljena je 1975. i tek tada je šira javnost saznala za podvig koji je Mičel izveo tokom Bitke za Gvadalkanal.

Najoriginalnija počast, koju je Mič ikada dobio, stigla je 1998. godine kada je kompanija igračaka Hasbro po njegovom liku napravila akcionu figuru Dži Aj Džo. Nakon što je globalizacija učinila svoje, više nije bilo dečaka širom sveta koji nije želeo ovu lutku i Mičel Pejdž/Mihajlo Pejić je umro 2003. u 85. godini slavan, kao junak iz Drugog svetskog rata koji je postao uzor novim generacijama.

DRAGA LJOČIĆ: prva srpska lekarka i još mnogo više od toga

Bio je lep, sunčan dan u Šapcu u drugoj polovini 19. veka. Većina stanovnika uživala je u popodnevnoj dremci ili polako privodila svoje dnevne poslove kraju kada su se gradom razlegla glasna i pomalo sablasna crkvenih zvona.

Zvuk je uznemirio Šapčane. Zvona su slutila na smrt, a zlu slutnju dodatno je podgrejao crkvenjak. Kada je upitan ko je umro, rekao je da ne zna ništa, ali da mu je novac za zvonjenje dao trgovac Dima.

Ugledni lokalni trgovac Dima Ljočić, poreklom cincar iz Makedonije, u Šapcu je već godinama živeo sa suprugom Marijom i petoro dece. Bio je poznat kao pošten, iako pomalo tvrdoglav čovek, koji teško oprašta i, naročito kada je u pravu, nikada ne popušta. Baš nedavno, svi u Šapcu su čuli da je sav novac izgubio u sudskom sporu oko nekog imanja sa jednom istaknutom gradskom porodicom. Pričalo se da je on zapravo bio u pravu, ali da je tas pravde na kraju ipak prevagnuo na stranu uglednije (i svakako bogatije) stranke u sporu.

Zato vest da je baš on, dajući poslednji dinar, tražio od crkvenjaka da zvoni, nije slutila na dobro.

Sugrađani su pohitali ka domu Ljočića i tamo zatekli Dimu. Kada su ga upitali ko je umro, pa se oglašavaju crkvena zvona, prkosni trgovac je odgovorio: “Umrla je pravda! Nju danas sahranjujem!”

Većini je vidno laknulo. Nekolicina se i iskreno nasmejala i laka srca krenula kući. Samo poslovično neduhovitoj vlasti ništa u ovoj situaciji nije bilo smešno. Od načelnika suda, zbog nepoštovanja i dizanja lažne uzbune, Dima Ljočić dobio je 25 po turu.

Gledajući oca dok dobija vaspitne batine, njegova sedmogodišnja ćerka Draginja – Draga naučila je važnu lekciju – isterivanje pravde ume mnogo da košta, ali tako se ulazi u istoriju!

PRVA SRPSKA LEKARKA: Po svim kriterijumima, Draginja Draga Ljočić bila je izuzetna žena. Uporna, pametna i darovita, bila je prva Srpkinja koja je završila medicinu i postala lekar, i to u vreme kada je pismenih žena u Srbiji bilo svega sedam posto! Na medicinskom fakultetu u Cirihu diplomirala je sa navršene 23 godine 1879. i tako postala jedna od tek desetak žena u Evropi kojima je to pošlo za rukom.

Čak i pre sticanja titule doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, Draga je pokazala znanje, spretnost i to da neće biti samo ženskinja koja pada u nesvest na prvi znak krvi. Tokom 1876. na vest da u domovini bukti Srpsko-turski rat, prekinula je studije i kao dobrovoljna bolničarka otišla pravo na front. Radila je tako gde je bilo najpotrebnije i najkrvavije, a iz sukoba je izašla ovenčana slavom i kao prva žena u srpskoj istoriji sa činom poručnika.

Vratila se na studije, diplomirala i puna elana došla nazad u Srbiju kako bi nastavila da pomaže domovini, ovoga puta kao lekar u nekoj od državnih bolnica…. Došla i, naišla na zid mizoginije i nerazumevanja!

DOKTORKA KOJU NIKO NEĆE: Ni diploma ciriškog fakulteta ni ratno odlikovanje nisu mnogo značili birokratama kada je Draga Ljočić pokušala da se zaposli. U vreme kada su se doktori u čitavoj Srbiji mogli popisati na jedan veoma kratak spisak, raznorazni službenici, ćate i državni sekretari smatrali su da ovoj ženi jednostavno nije mesto u bolnici. Tek na lično zalaganje kraljice Natalije Obrenović, komisija je proverila znanje i kvalifikacije doktorke Ljočić i bilo joj je dozvoljeno da otvori privatnu praksu, ali čak i nakon toga, vrata državnih službi ostala su zatvorena i za nju nedostupna.

Tek 1881. uspela je da se zaposli u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu kao lekarska pomoćnica da bi za vreme Srpsko-bugarskog rata 1885. u kome je opet pokazala veliku požrtvovanost i snagu, unapređena na poziciju sekundarnog lekara – sa nižom platom, bez prava na penziju i mogućnosti da napreduje.

Draga je bila neumorna. Pisala je dopise, zahteve i molbe svima – od ministarstava do samog kralja, zalažući se da se ženama na osnovu stečenog obrazovanja moraju dozvoliti ista prava kao muškarcima, zaposlenje i napredovanje u karijeri.

Negde u to vreme se i udala, i u godinama koje su usledile rodila čak petoro dece, ali to je nije sprečilo da i dalje radi i u državnoj bolnici i privatnoj ordinaciji i ostane društveno angažovana, boreći se, ne samo za svoja, već i prava svih žena Srbije.

A ako su se poneki zluradi Beograđani i pitali ko će se oženiti ženom tako dugačkog jezika, odgovor je bio – neko ko će znati koliko ona vredi. Draga Ljočić udala se za radikala Rašu Miloševića, a brak je ostao upamćen i po tome što je doktorka Ljočić postala prva Srpkinja koja je posle venčanja zadržala svoje prezime i nakon toga se potpisivala kao Draga Ljočić Milošević.

ŽENA KOJA MENJA ZAKONE I PRKOSI OBIČAJIMA: Ako joj se borba koju je vodila, u suštini donkihotovska, ikada i učinila uzaludnom, Draga Ljočić to nije pokazala, a nije posustala čak ni onda kada je zbog nje stradala. Kao nagradu za godine verne i naporne službe u kojoj je spašavala živote, ali i ukazivala na sve ono što je u srpskom društvu moralo da se menja, 1889. godine uručen joj je otkaz iz državne službe.

Još i više je Dragu zabolela pisana opaska načelnika saniteta, koji je na njen zahtev da se lekarima zakonom moraju dati ista prava, bez obzira na pol, odgovorio osporavajući njene profesionalne sposobnosti, javno pitajući: “Da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar... Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti”.

Čak ni tada Draga se nije predala! Nastavila je sa privatnom praksom i svejedno imala pune ruke posle, jer se do tada već proslavila kao izuzetan lekar. Beograđani su znali da mogu da veruju toj neobičnoj, ali dragoj ženi koja nikoga ne odbija, leči sve bez obzira na stalež i bogatstvo, i naročito je pažljiva prema deci.

Upravo deca davala s naročitu snagu doktorki Ljočić. Tokom 1904, na njeno zalaganje, osnovano je Materinsko udruženje koje je vodilo brigu o napuštenoj deci. I još jednom, javnost je bila skandalizovana! Zar će državni novac da ide na širenje nemorala i negu dečurlije, uglavnom potekle iz vanbračnih i nedozvoljenih zajednica? I još jednom, Draga nije marila za mišljenje čaršije, već je nastavila da pritiska i gnjavi državne birokrate sve dok, naredne godine, udruženju nisu obezbedili i zgradu koja je postala Dom za nahočad.

Doktorka Ljočić radila je u svojoj ordinaciji dugi niz godina, prekidajući samo da bi se priključila medicinskim jedinicama na frontu. Učestvovala u svim ratovima koji su potresali trusno (nestabilno) balkansko područje početkom dvadesetog veka. Ironično, državni aparat tada bi se setio njene stručnosti i zvao je da pomogne, a ona je svaki put, bez zlobe i zluradosti, odgovarala i išla tamo gde je bila najpotrebnija. Samo u ratu, bila je jednaka sa muškarcima!

Pobeda!

Kraj Prvog svetskog rata doneo je i dašak promena na Balkan. U novoformiranoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca ustaljene i zastarele norme počele su polako da gube bitku sa modernim i 1919. godine, nakon četrdeset godina rada i četiri rata, Dragi Ljočić konačno je priznat status lekara!

Bila je to pobeda koju je Draga izvojevala za sve svoje buduće koleginice, uključujući i njenu ćerku Radmilu, koja je takođe postala lekarka. Pet godina kasnije priznato joj je pravo na penziju i, nakon navršenih sedamdeset godina života i četiri decenije rata, bilo je vreme da se doktorka Ljočić odmori.

Nažalost, ova izuzetna dama u zasluženoj penziji nije mnogo uživala. Draga Ljočić, prva srpska lekarka, feministkinja, sufražetkinja i žena čije ime danas nosi Dom zdravlja u njenom rodnom Šapcu, umrla je 5. novembra 1926. u porodičnoj kući na Topčiderskom brdu.

Oplakala ju je njena velika porodica, prijatelji, pacijenti, mnogobrojna deca kojoj je pomagala, ali i sve žene Beograda. Svi oni, okupljeni na sahrani doktorke Ljočić na Novom groblju u Beogradu, znali su da na večni počinak ispraćaju veliku ženu. Ženu koja je mogla sve – osim da ravnopravno sa muškarcima radi u državnoj službi!

NIKOLA ZRINSKI: hrvatski Leonida
(deo priče)

Sredinom 16. veka Osmansko carstvo bilo je na vrhuncu moći. Vojska predvođena sultanom Sulejmanom Veličanstvenim 1521. zauzela je Beograd, 1526. nanela je katastrofalan poraz Ugarima u Mohačkoj bici, zauzela Budim i 1529. godine stigla pod zidine Beča. Zima i iznurenost turskih trupa tada su spasle habzburšku prestonicu, a upravo ovaj grad postao je kost u grlu Turcima.

Vojska je još nekoliko puta bezuspešno kretala put Beča i zato je 1566. sultan Sulejman rešio da, iako već zagazio u 72. godinu, jednom za svagda pod svoju čizmu stavi kapiju Evrope. Pokrenuo je novi pohod i sa ogromnom vojskom pošao da osvoji Beč.

Na tom putu stajalo mu je samo malo utvrđenje Siget... i njegov branitelj, hrvatski ban Nikola Zrinski.

JUNAK PO PROFESIJI: Da je Nikola Šubić Zrinski junak, čulo se još od njegove rane mladosti. Nikola je detinjstvo proveo na očevom posedu na samoj granici sa Osmanskim carstvom i protiv Turaka je ratovao otkad je znao za sebe. Kao hrabar i odvažan ratnik, naročito se istakao prilikom Sulejmanove prve opsade Beča 1529, a potom i kod odbrane Pešte 1542. Kako je već bio slavljen kao junak među hrvatskim i mađarskim življem, kralj Ferdinand I ga je iste godine izabrao za hrvatskog bana.

Od tada je na Nikolu položeno breme otpora. Očekivalo se da ratuje i pokuša da zaštiti što veći deo kraljevstva od turske najezde. Za zasluge je od cara dobio Međimurje i ono je ostalo u posedu njegove porodice vekovima nakon Nikoline smrti.

Savremenici su zabeležili da je Nikola bio neustrašiv ratnik, ali prek i strog gospodar – pravi čovek svog vremena. Vladao je gvozdenom rukom, podređujući i svoj, ali živote svojih ratnika, odbrani od neprijatelja.

Decenije su mu prolazile u ratovanju, stradanju i bitkama, iz kojih je, uz veće ili manje gubitke, uvek izlazio kao pobednik.

Ipak, istorija ga najviše pamti po jednom boju – neverovatnoj odbrani prilikom opsade Sigeta 1566. godine.

ITA RINA: lepotica iz ukrštenih reči
(deo priče)

Čak i oni koji nisu ljubitelji ukrštenih reči na našim prostorima, znaju da je odgovor na pitanje: naša najveća filmska zvezda između dva rata, sa tri slova u imenu i četiri u prezimenu, samo jedan – Ita Rina. Ipak, krajnje ironično, ni bolji poznavaoci filmske umetnosti kod nas neće mnogo toga moći da vam kažu o ovoj dami, jer o njoj, osim redovnog mesta u ukrštenici, nema mnogo pomena u javnosti. A šteta je...

Ita Rina nije rođena pod tim imenom, niti je sa njim umrla. Ipak, dok ga je nosila, od Balkana do dalekog Holivuda, nije bilo ljubitelja pokretnih slika koji nije čuo za nju. Reditelji, menadžeri, scenaristi, ali i obožavatelji, otimali su se za njenu naklonost, priliku da je vide ili upoznaju, a ona je ostala suzdržana, daleka i – nestvarna. Na sceni divlja i strastvena, van platna je bila povučena, skoro stidljiva, a sve što je ikada želela, bilo je da privatni život skloni od očiju kamera. A onda je i to prošlo...