„Izviđači i planinke velik nas je broj, protiv svega što ne valja idemo u boj - niz planine, reke, staze, izviđačke noge gaze, novi put i nove staze... Eto nas!"
Ovako je pevala je sedmogodišnja Aleksandra Nešić sa poletarcima i „pčelicama" dok su im stariji brđani davali muzičku podlogu akustičnim gitarama, a sa obližnje logorske vatre iskre letele u vis, sjajeći u tami.
„Izuzetno lepa sećanja me vezuju za taj pokret i za to vreme", uz širok osmeh na licu govori dvadesetosmogodišnja bivša izviđačica za BBC na srpskom.
Loženje vatre, podizanje šatora, snalaženje u šumi, vezivanje čvorova, učenje putnih znakova i signalizacije pomoću zastavica, morzeova azbuka i pružanje prve pomoći neke su od stvari koje se uče u izviđačkim odredima.
„Mi za nas obično kažemo da smo pokret koji je zabava sa svrhom", kaže za BBC na srpskom Marko Ivošević, načelnik Saveza izviđača Srbije, njihove krovne organizacije.
„Trudimo se da to bude što zabavnije, što prilagođenije jer smo najveći pokret neformalnog obrazovanja na svetu", navodi on
Izviđački pokret je nastao u Engleskoj 1907, a samo četiri godine kasnije je došao u Srbiju.
U svetu trenutno ima oko 55 miliona izviđača, dok je u Srbiji njihov broj 2020. godine bio nešto manji od 1.500.
Aleksandra Nešić se priključila izviđačima u prvom razredu osnovne škole, koju je pohađala u rodnom Velikom Selu u opštini Malo Crniće u istočnoj Srbiji.
Zasluga pripada njenoj najboljoj drugarici, sa kojom se družila vikendima kada je odlazila u posetu baki i deki u Petrovac, a koja se već priključila odredu u ovom gradu na Mlavi.
Uz dosta truda, Nešić je ubedila roditelje da je svake nedelje voze na sastanke u petnaestak kilometara udaljeni.
„I tako sam ja krenula, da bi što više vremena provodila sa Mikom i da bi se družila", kaže Nešić.
Najviše je volela, priseća se, letnji i zimski raspust kada dođe vreme za tabore - godišnje izviđačko okupljanje lokalnih odreda.
Zimi su išli u susedno Ždrelo, a leti u šumu Trest na Homoljskim planinama, gde je avantura bila zagarantovana.
Tamo je boravila dve nedelje pod šatorom sa još četvoro izviđača, spavajući na krevetu na rasklapanje, u vreći.
„Ujutru ustaneš i obučeš se, središ šator jer sve mora da bude cakum-pakum i onda dolaze stariji koji su nas vodili, na jutarnju smotru i da provere da li je sve spakovano i pod konac", govori Nešić.
Odeveni u prepoznatljivu izviđačku uniformu - maramu i košulju, pristupali su ceremonijalnom podizanju zastave i pevali himnu.
Posle doručka su se bavili raznim aktivnostima, između ostalog - planinarenjem i igrama bez granica, dok su uveče glumili, pevali, recitovali i družili se kraj logorske vatre uz zvuke gitare.
„Ja sam bila prvi razred kad sam bila dve nedelje sama u šumi bez mame i tate, i kad gledam iz ove perspektive shvatam da smo bili užasno samostalni i odgovorni."
Podrazumevalo se da se sami oblače, peru zube i vode računa o ličnoj higijeni - nekada manje, nekada više uspešno.
Jednom je morala, kad se vratila kući, da baci patike koje je nosila na taboru jer su bile potpuno blatnjave i nisu mogle da se operu.
Do toga je došlo jer su Aleksandra i njena najbolja drugarica dobile kaznu da očiste njihove gumene čizme.
Otišle su do potoka i pošto nisu znale kako se to radi, bućnule su ih cele u vodu.
„To se nije osušilo za dve nedelje i zbog toga su mi patike bile uništene, a devojka koja nas je vodila nije mogla da veruje šta smo uradile" osmehujući se prepričava Nešić.
Dogodovština je bilo mnogo, pa je tako jedne večeri kroz šator, koji su podigli na nekom uzvišenju, zbog kiše krenuo da se stvara potočić.
Kako je voda tekla pored kreveta, družina iz šatora je bacala je u nju grickalice u obliku ribice, „da deluje kao da prava riba pliva u potoku i odlazi negde".
„Ujutru kad smo došli na smotru, nismo mogli da počistimo i dobili smo minus jer smo napravili haos", priseća se Nešić, master hemijska inženjerka.
Boravak u izviđačima, pruža i druge mogućnosti, na primer razmenu robe, konkretno - kikiriki za čokoladu.
„Svakog dana je bilo dva sata za strogi odmor u šatoru, pa su svi uglavnom spavali jer te aktivnosti poprilično iscrpe, a moj drugar Dule i ja smo se provlačili između šatora i vršili trampu dobara."
Kaže da je odsustvo timskog duha i rada kod pojedinaca dovodilo do toga da grupa ispašta ili da dobije kaznu da očisti poljski toalet ili da opere sudove.
„Uče te da budeš odgovoran, disciplinovan i da vodiš računa o ljudima oko sebe. To je jedan od razloga što sada nikad ne kasnim."
Nešić je prestala da bude izviđačica, odnosno pčelica - starosna kategorija kojoj je pripadala, kada je pošla u peti razred jer je, između ostalog, njena najbolja drugarica odustala.
„I dalje je tamo bilo super ljudi ali je meni draže kad dođem u Petrovac da bude sa Mikom nego da idem na izviđače, a nju da ne vidim."
Odmah po otvaranju odreda u rodnom Golupcu u istočnoj Srbiji, početkom dvehiljaditih, izviđačima se pridružila Dušanka Popara.
„Bio je to lep i zanimljiv period, kada sam svašta naučila", kaže za BBC na srpskom 34-godišnja Popara.
Izviđački odred „Poreč" osnovali su njeni nastavnici koji su sastanke držali dva do tri puta nedeljno.
Pošto se priključila u šestom razredu osnovne škole, ubrzo je postala mentor mlađima i počela da im prenosi prethodno stečeno znanje.
Iako je odred bio relativno mlad, došlo je vreme za prvo takmičenje povodom Đurđevdanskih susreta koji su se održali u odmaralištu Savača pored Bora.
Njena ekipa se takmičila u orijentacionom višeboju koji je počinjao u šumi, a završavao se u gradu.
Neprilike su nastale odmah na početku jer su promašili drugu kontrolnu tačku, uprkos karti i kompasu koji su imali u rukama.
„Nismo znali ni gde smo ni šta smo, džaba karta, džaba busola, uhvatila nas panika", priseća se Popara.
Tih godina su, kaže, buknuli požari u okolini Bora, pa su se u jednom trenutku našli do kolena u pepelu.
Bauljajući po šumi, najednom se ukazala koliba.
„Usput smo naravno popili svu vodu, pojeli lanč pakete i prava je sreća što smo nabasali na tu kućicu u sred šume gde je bila neka žena sa unukom", opisuje Popara gotovo filmsku scenu.
Seća se da im je baka dala vodu i kiflice sa džemom i pokazala kako da se domognu pruge, odakle će lako pomoću karte pronaći put dalje.
Iako je prošlo pola dana, uspeli su nekako da se domognu grada gde ih je čekao starešina.
„Ja sam kosu počupao, nisam znao gde ste", smejući se prepričava susret sa starijim izviđačem, podsećajući da je tada retko ko imao mobilni telefon u ekipi.
Izviđačku karijeru morala da prekine kada je upisala srednju školu i preselila se u Beograd.
Ipak, sačuvala je znanje koje joj je kasnije pomoglo na Geografskom fakultetu koji je upisala, posebno na predmetima - kartografija i speleologija.
„Kad sam videla busolu, orijentaciju karte i određivanje azimuta na kartografiji, sve mi je bilo poznato sa izviđača, a u drugoj godini na speleologiji, znala sam da vežem svaki čvor koji je trebalo", kaže Popara.
Izviđački pokret je 1907. godine osnovao britanski oficir Robert Baden Pauel.
On je početkom avgusta te godine organizovao kamp za dečake na ostrvu Braunsi, na jugu Engleske, gde je testirao ideje koje će detaljnije izložiti u knjizi Izviđaštvo za dečake (Scouting for Boys).
Dečaci različitih društvenih statusa od 1. do 8. aprila učestvovali su u različitim aktivnostima od kampovanja, osmatranja i zanatstva, do viteštva, spasavanja i patriotizma.
Knjiga koju je Pauel objavio 1908, iste godine dolazi u ruke lekara Miloša Đ. Popovića, dok je službovao u Nemačkoj.
Početkom 20. veka, pošto je završio studije medicine u Beču, a vodeći se idejom o suzbijanju alkoholizma kod mladih, Popović osniva Savez trezvene mladeži, koji je na neki način bio preteča izviđačima.
„On je zaključio šta su najveći problemi tadašnje mladeži - nemarnost, loša higijena, zapuštenost, nedostatak odgovornosti i poroci, odnosno odavanje alkoholu", kaže Ivošević.
Ipak, prvi odred lekar formira u Beogradu na 6. maja 1911, zbog čega izviđači Srbije taj datum slave kao rođendan.
Popović ubrzo potom osniva Savez izvidnika i planinki, koji je nekoliko puta menjao nazive.
Ime koje nosi i danas - Savez izviđača Srbije, dobija 1959. godine.
Izviđači u Srbiji u period od 22. do 27. februara obeležavaju nedelju sećanja na Roberta Badena Pauela i Miloša Đ. popovića osnivača srpskog ogranka izviđača.
Izviđači se širom sveta pozdravljaju na isti način - palac naslone na mali prst, dok kažiprst, srednji i domali prst stoje uspravno.
Ova tri spojena prsta simbolizuju „tri osnovne dužnosti" - prema sebi, prema drugima i prema „duhovnoj realnosti", kaže Ivošević.
„Prema sebi - da budu zdravi, odgovorni, da žele da napreduju i uče ceo život, da se kreću i budu aktivni.
„Dužnost prema drugima - međuljudski odnosi, odnos prema okolini i svetu, zemlji u kojoj živiš", dodaje 34-godišnji master inženjer pejzažne arhitekture.
Duhovna realnost kod izviđača u Srbiji nije povezana sa religijom, jer ovdašnji pokret čine skauti različitih veroispovesti, ali se odnosi na to „da budeš u ravnoteži sa sobom, trezven, hrabar, da misliš pozitivno i imaš vedar duh".
Pored pozdrava, univerzalan način raspoznavanja širom sveta predstavljaju i neki delovi garderobe, ali pre svega marame.
„Dešavalo mi se da kada u nekoj stranoj zemlji vidim nekog sa maramom, da mu priđem i pozdravim ga izviđačkim pozdravom.
„Tako se prepoznamo i ja automatski mogu da ih pitam za bilo koju pomoć ako mi zatreba i to je prava lepota našeg pokreta", dodaje Ivošević.
Svaki odred ima jedinstvene boje na marami, koje bira po sopstvenom nahođenju.
Kada izviđači iz Srbije idu na neku smotru u inostranstvo, svi nose iste ljubičaste marame koje na rubovima imaju trobojku i na jednom delu grb Republike Srbije.
Izviđačima se najviše priključuju deca i mladi.
Njima je, kaže Ivošević, najzanimljivije kada sami seku drva, lože vatru, podižu šator, kopaju rupe i drugo.
Takođe, noć u šumi, u šatoru, kako ga izviđači zovu - hotelu sa milion zvezdica, uz čist vazduh i zvukove prirode ostavlja jak utisak na njih.
„Učimo i reagovanje u vanrednim situacijama - prva pomoć, problem sa strujom, vatra u objektu, korišćenje protivpožarnog aparata, kako se daje veštačko disanje, šta se radi u slučaju zemljotresa i taj spektar veština im je koristan kasnije u životu", dodaje Ivošević.
Mnogi smatraju da se izviđači bave aktivnostima isključivo vezanim za prirodu, ali njihova polja delovanja su daleko šira i mlade uče kako da se snađu u različitim situacijama.
„Kako kod kuće da napraviš sendvič, zameniš sijalicu, izbegneš nasilje u školi, onda kako naučiti da učiš da se izboriš sa emocijom, pa onda i kako se snaći u prirodi, kako podići šator i ostalo", nabraja Ivošević.
Navodi i da su izviđački ciljevi takođe usmereni i na lokalnu zajednicu.
Tako su izviđači u Nišu tokom karantina pomagali ljudima raznoseći pakete, u Obrenovcu su zajedno sa migrantima čistili lokalnu deponiju, dok su u Novom Pazaru su pošumljavali golet nadomak grada koja je umalo postala klizište.
Novosadski izviđači su pošumljavali Frušku Goru, a u Bogatiću i Beloj Crkvi organizovali humanitarne akcije.
„Mi se trudimo da imamo praktične primere onoga što se uči u školi, pa smo mi na neki način mikro-dopuna formalnom obrazovanju, iako smo neformalno obrazovanje", smatra Ivošević.
Kakve su smotre?
Izviđači se redovno okupljaju na smotrama u Srbiji i inostranstvu.
Poslednja velika smotra održana je u Sjedinjenim Američkim Državama gde je, kaže Ivošević, bilo oko 30.000 ljudi.
Sedmoro izviđača iz Srbije je otišlo na smotru, dok je prethodnu, u Japanu, posetilo njih oko 70.
Na inostranim skupovima se takođe pevaju himne, a zbog jezičke barijere, dešava se da zapevaju neku na izmišljenom jeziku koja „ima melodiju i reči, ali nema značenje".
Znanje koje ostaje
Mnogi govore da znanja koja su stekli na izviđačima tokom osnovne, pa i srednje škole, i danas umnogome koriste.
„Jesenas sam bila na Fruškoj gori i bilo je brdo znakova po šumi i svi su mi bili poznati - znak za opasnost, loš put, dobar put, dobri ljudi, loši ljudi.
„I orijentacija mi je poprilično dobra iz razloga što sam pamtila puteve i staze, vežbala memoriju, kako da ideš kroz šumu i da se vratiš posle", kaže Aleksandra Nešić.
Snalaženje i orijentisanost u prostoru, naučeni na izviđačima, koriste i Dušanki Popari danas.
„U Beograd kad sam došla, sama sam špartala po gradu - cimerke su se plašile, ja nisam. A u glavi mi stoji, zlu ne trebalo, i prva pomoć", dodaje Popara.
Ivošević kaže da je čitav skup veština stekao na izviđačima, ali ipak izdvaja dve stvari.
„Smirenost u rešavanju izazova koji su preda mnom i odnos sa ljudima, timski rad", zaključuje načelnik Saveza izviđača Srbije.
Pogledajte vide o mrkom medvedu sa planine Tare
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Komentari 1
Y
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar