IZ UGLA EKONOMSKOG STRUČNJAKA

Kolumna „Izgubljeni raj“ Nebojše Katića data za Politiku tiče se fatalnog preokreta koji se u srpskoj politici desio 2012. i dolaskom SNS na vlast.

 

Katićevu kolumnu pod naslovom „Izgubljeni raj“ prenosimo u celosti.

izgubljeni raj

Ako je verovati onom najaktivnijem i najangažovanijem delu srpske intelektualne elite, dolaskom SNS-a na vlast nastupio je period nepodnošljive regresije i diskontinuiteta u svim sferama života. Silina kritike je takva da bi se mogao steći utisak kako je do 2012. Srbija bila normalna i uspešna država, a da se dolaskom naprednjaka sve dramatično promenilo. Tako gledano, 2012. bi mogla biti i godina izgubljenog raja.

Za razliku od današnje situacije, do 2012. država nije bila organizovana na principu partijskih feuda. Korupcije gotovo da nije bilo, a javne nabavke i privatizacija obavljale su se po najvišim standardima transparentnosti. Država nije u bescenje rasprodavala sve što je imalo kupca, niti su javna dobra i resursi masovno prelazili u ruke stranaca i partijskih tajkuna. Javni sektor je bio popunjen nepartijskim ličnostima – čestitim, vrhunskim menadžerima. Stranci i uticajni poslovni ljudi nisu krojili zakone, nisu određivali ekonomsku politiku, niti je državni aparat bio njihov privatni servis. Zdravstvo je, za razliku od današnjeg, bilo u izvanrednom stanju, a u urbanizmu su, na primer, poštovani najviši standardi struke.

Ljudi nisu masovno gubili posao, ekonomija je cvetala, država se ubrzano uređivala. Regulatorne institucije i pravosudni sistem funkcionisali su tako, da nije bilo potrebe da ih neko podseća šta im je posao. Srpska emigracija se ubrzano vraćala u zemlju, iz koje više niko nije želeo da ode. Ako je i bilo problema, to nije bilo zbog nesposobne i korumpirane vlasti, već zato što su nereformisane službe bezbednosti i nelustrirani ostaci Miloševićevog režima prisiljavali taj novi, fini svet da radi ponešto i protiv svoje volje.

I tako do fatalnog preokreta 2012. A tada, naivni narod, ne shvatajući koliko dobro živi i kako kvalitetnu i prosvećenu vlast ima, najednom odlučuje da otvori vrata pakla i prođe kroz njih … nekoliko puta.

Možda je prethodna ironija prejaka, ali to ne menja ključnu činjenicu – sve ono što se danas događa na srpskoj sceni nije ništa novo. Ovo je samo brži, vulgarniji i brutalniji nastavak loših procesa iz prethodnog perioda. U medijskoj sferi ima razlike i ondašnji ambijent je svakako bio mekši i otvoreniji od današnjeg. Može biti da je prethodna vlast zaista bila tolerantnija, ali može biti i da je elita koja je uvek potencijalni kritičar vlasti, tada bila zadovoljna i tiha, pa nije bilo ni potrebe da vlast grubo interveniše.

Brutalnost današnje tehnike vladanja je dovela do toga da se deo intelektualne elite sada oglašava oštrinom kakva nije viđena u poslednjih dvadeset godina. To bi moglo da znači da Srbija konačno dobija beskompromisni kritički ambijent kakav demokratsko društvo mora da ima. Ali… Čini se da današnja kritika vlasti dolazi sa onih strana i iz onih krugova koji su uglavnom zadovoljno ćutali u prvoj deceniji novog milenijuma. Ako se poneko i oglasio, to je bilo ili prekasno, ili neproporcionalno onome što se na društvenoj, a posebno ekonomskoj sceni događalo. To decenijsko saučesničko ćutanje velikim je delom dovelo do sadašnjeg stanja.

Današnja kritika vlasti nije deo evolutivnog procesa u kojem se konačno stvara kritički ambijent – reč je o procesu produbljivanja podela na nas i na njih, na naše i njihove. Njih i njihove ćemo uvek kritikovati, nas i naše uvek braniti, kršeći pri tome elementarne etičke principe i standarde. Sve to radićemo kroz naše medije, koji će uvek i u svemu držati našu stranu. Dakle, ovde je u pravilu reč o kritici koja je žestoko obojena – partijski, interesno, ideološki ili klanovski. Metod opozicione kritike je danas takav da sve više liči na metod vlasti. Ako to nekoga teši, nije sporno da vlast, po logici političke moći, a pogotovo političkog stila, i dalje nosi šnjur.

Iako je i ovaj tip pristrasne kritike svakako bolji od ćutanja, on, nažalost ne budi nadu da bi se domaći politički prostor mogao uljuditi i da bi se u njemu mogli uspostaviti civilizovani debatni standardi. U takvom ambijentu nemoguće je pokrenuti kompleksne političke, socijalne i ekonomske teme. Sve se svodi samo na jedno pitanje i dilemu: ko više krade ili je više krao – naši ili njihovi?

Srbiji nedostaje kritička, objektivna i neostrašćena javnost, ona koja dobronamerno analizira stvarnost i koja to ne radi s pozicija interesa. Tragedija Srbije je što je takva elita malobrojna i što ni tako malobrojna ne može da prođe kroz strogo kontrolisana medijska vrata – jedna ili druga. Ona ostaje u zapećku, jer na polarizovanoj sceni nije dobra ni jednima ni drugima. Neostrašćeni građani i mladi ljudi koji tek formiraju svoj pogled na svet danas nemaju kome da veruju.

Izvor: Politika.rs   izgubljeni raj