Direktorka Dah teatra i profesorka Instituta za umetničku igru Dijana Milošević nominovana je među 27 žena iz celog sveta za Gilder/Coigny International Award Program, nagradu koja se dodeljuje vodećim svetskim pozorišnim umetnicama zbog umetničke izvrsnosti i društvenog angažmana. Ovu prestižnu nagradu najuticajnijim ženama teatra u svetu dodeljuje svake treće godine Liga profesionalnih žena u teatru (LPTW).
Kako je to biti među milionima žena koje se širom sveta bave pozorišnom umetnošću jedna od 27 najboljih?
Veoma sam srećna i ponosna pošto je to jedno stvarno fantastično društvo žena umetnica koje se bave teatrom iz celog sveta. Kriterijum za nominaciju, pored umetničke izvrsnosti, jeste i društveni angažman. Sve nominovane žene su umetnice koje su i angažovane u svojim zajednicama, čak i u neverovatnim uslovima, da bi se društvo transformisalo.
To je neka vrsta životne nagrade? I još, dodeljuje se svake treće godine.
Jeste, ali i sama nominacija je to. Mislim da je veoma važno da se govori o nevidljivosti žena u scenskim umetnostima i umetnosti uopšte, mi u Dah teatru smo se mnogo bavili tom temom. Situacija se polako menja, ali je daleko od onoga što bi moralo da bude i zato je važno da postoji ovakva nagrada.
U delu javnosti koji to želi da zna niste prepoznati samo po umetničkom radu nego i po društvenom angažmanu. Jeste li feministkinja i zbog čega?
Apsolutno jesam, zato što mislim da su ženska prava opet dovedena u pitanje. Vidimo šta se dešava u nekim zemljama, opet se dovodi u pitanje pravo žena da raspolažu svojim telom, pravo na abortus, širom sveta se devojčice ubijaju ili zatvaraju zato što žele da idu u školu. Vidimo stravičan porast nasilja nad ženama usled covida-19, tako da svi moramo biti feministi i feministkinje jer je to pitanje osnovnih ljudskih prava, pre svega. Mi u Dah teatru počeli smo da se borimo, prvo sa Mrežom žena u crnom u regionu, onda sa umetničkim kolektivima i drugim grupama koje su imale hrabrosti da otvoreno problematizuju mnoge pojave u našem društvu i po cenu nekad vrlo radikalnih pretnji smrću.
Pre mesec, dva, cela Srbija je brujala o slučaju učitelja glume Aleksića i zlostavljanju mladih glumica. Sad kao da se sve zaboravilo?
Nažalost, mediji plasiraju temu, jedno vreme je nešto na svim naslovnim stranama, programima i društvenim mrežama, a onda dođe druga “vruća” tema. To je problem dubljeg pristupa; jeste važno što je to izašlo u javnost zahvaljujući pre svega neverovatnoj hrabrosti devojaka i žena koje svedoče, ali nikad nije dovoljno priče o tom nasilju za koje mogu da kažem da je endemsko, dešava se svuda. Bila sam pre dve godine u Indiji na festivalu Ženske mreže u teatru, bio je performans o ženskom pravu na glas i usred performansa – a u publici je bilo nekih dvesta žena – glumica je pozvala sve žene koje su preživele neki oblik seksualnog nasilja da ustanu.
I?
Sve smo ustale.
Sa svih strana sveta?
Da. Jednostavno, ne zna se da je nasilje i dobacivanje i “šljapkanje”, da ne govorim o golom fizičkom nasilju, mizoginiji, lošijim uslovima za rad žena, manjem plaćanju... I zato mislim da mora stalno da se govori o toj temi sa ogromnom svešću da je put pred nama dug.
Na dan žrtava krivičnih zločina u ponedeljak, zahvaljujući tehničkoj donaciji sudstvu, žrtve nasilja neće više morati da ponavljaju svoje iskaze. Koliko je to važno i za žrtve i za društvo?
Krucijalno. Znamo da se retraumatizacija žena koje su doživele nasilje permanentno dešava tokom krivičnog postupka i pozdravljam ovo što se desilo; mislim da će to zaista olakšati procese i ohrabriti žene da svedoče jer ne moraju da se ponovo izlažu tom užasu ispitivanja. Pre nekoliko godina bila sam uzbuđena zbog inicijative Mreže žena u crnom i još nekih organizacija o ženskim sudovima, koja postoji u nekim delovima sveta, a nastala je zbog toga da žene koje su preživele zločine, često ratne, mogu da svedoče u potpuno drugačijim okolnostima. Da one budu u centru procesa, a ne nasilnici, da se ženi pruži dostojanstvo... Ti sudovi nemaju pravnu moć, ali mogu da daju preporuke i dragocene inicijative.
Inicijativa koju bi trebalo obnoviti, a sad idemo na Dah teatar; uskoro će trideseti rođendan. Pre pet godina za četvrt veka bili ste između puta u London i Dablin. Jeste li skoro putovali?
Samo do Loznice! Nije samo, bilo je divno, radili smo našu predstavu “Nevidljivi grad”, koju izvodimo u autobusima, ovog puta je bilo na sceni teatra. Nismo putovali, ali smo u kontaktu sa ljudima širom sveta, a projekte smo delimično prebacili na jezik filma. Skoro smo radili “Preobražaj teatra ka novoj budućnosti”, gde smo hteli da se poigramo s novom budućnošću, ali i da približimo publici predstave do kojih ne mogu da dođu. Veliki broj snimaka predstava nikada ne može da oslika šta je zaista pozorišno delo i umetnost, pa smo koristili jezik videa, fotografije, filma i snimali scene iz naše tri predstave koje se bave ovim našim temama,
Multimedijalni pristup?
Tako je, to smo postavljali na društvene mreže i Jutjub kanal, organizovali razgovore, zvali inostrane goste, naravno onlajn, i ispostavilo se da, uprkos mojoj velikoj strepnji, pošto je živi kontakt nezamenljiv u našoj umetnosti, određene forme mogu da funkcionišu i u virtuelnom prostoru.
Četvrt veka zvuči jače, ali uskoro će 30 godina Dah teatra. Šta je najveći problem?
To što nemamo svoj prostor. Mogu da spomenem anegdotu sa četvrt veka, koji zaista zvuče više nego trideset godina: tada smo se po tužbi, nažalost, Grada Beograda iseljavali iz škole u kojoj smo bili. Što je apsurdno, jedan Dah teatar je bio na sudu umesto mnogih koji bi trebalo da su pred sudom! Tog dana za 25 godina, ujutru smo bili pred sudom, posle podne je Ivana Koljenšić branila doktorat o Dah teatru na FDU, uveče smo imali promociju prve knjige o Dah teatru na engleskom jeziku i otvaranje Festivala. Jedan običan dan Dah teatra; sud, doktorat, knjiga i Festival. Zvuči simpatično, ali nedostatak prostora jeste veliki problem, ne samo Dah teatra nego kompletne nezavisne kulturne scene Srbije, koja se dovija gde da igra predstave. A nema napretka u kulturi ako se moderna umetnost i kultura ne podrže; ono što se kod nas još smatra eksperimentom ulazi u enciklopedije umetnosti širom sveta.
Uz, verujem, prvu rođendansku čestitku, šta planirate za jubilej?
Slogan tridesetogodišnjice “Spajajući vekove” osmislila je naša koleginica dramaturškinja Dubravka Knežević, koja živi u San Francisku – genijalna je što se tiče naslova predstava! I tačan je, osnovani smo u 20. veku, živimo i kroz 21, spajamo umetničke pravce, pokrete i ljude kroz dva veka. Sa druge strane, za teatar je ključna reč povezivanje, a sad smo odvojeni. Planiramo događaje od nekoliko dana, biće predstava, ali više će poslužiti da pričamo o nekim fenomenima u našoj kulturi i društvu.
J. J.
NAPOMENA
Tekst je deo projekta “Žene Srbije na raskršću prava i neprava”, koji se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Srbije. Stavovi izneti u medijskom sadržaju nužno ne podržavaju stavove organa koji sufinansira projekat.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR