Roman je tu da bude lep i nenadmašan, zašto ga mnogi i danas svode na zastavu i slugu stvarnosti

Nestalo je, dakle, epa, nestalo je simfonije, ali roman traje. Zašto je to tako, odgovor je jednostavan: roman je u direktnoj vezi sa stvarnošću. Tu, međutim, dolazimo do prve raskrsnice na kojoj se ne zna tačno ko ima prednost, kao ni da li je raskrsnica kružna ili krstastog oblika. Da li stvarnost samo prolazi kroz roman, ili svojim stalnim promenama diktira i promene romana. Biću kao romanopisac sa iskustvom, sasvim jasan: iako bez stvarnosti ne može, stvarnost u romanu ne predstavlja ništa. Kada kažem ništa, mislim doslovno ništa. Naime sve ono što čitalac doživljava kao "stvarno" ili "svakodnevno", ili "realistično", ili "naturalističko" je zapravo prošlo kroz ruke pisca i njegova imaginacija dala mu je romaneskno mesto. Zato govoriti o tome da je roman "zanemario stvarnost" ili se "vratio stvarnosti" jeste besmisleno i otkriva diletantizam laika u književnosti. Roman nikada nije ni odlazio od stvarnosti i svakodnevne realnosti, a ona, realnost, nikada u romanu zapravo nije bila stvarnost, kao u nekom sudskom spisu koji se sastoji od iskaza svedoka i odbrane optuženog. Zašto se onda danas, naročito mladim piscima, podmeće kukavičije jaje i kaže im se da moraju biti "aktivni", ili "opredeljeni" pišući roman? Neko negde očigledno još misli da roman treba da završi poslove za koje nije pozvan. Roman ne može biti jedna od aktivnosti neke nevladine organizacije za borbu za veća prava čoveka i pojedinca; on ne može da zameni dnevne novine koje treba prve da otkriju strašnu istinu o zlostavljanju maloletnika na časovima na kojima treba da postanu umetnici. Roman je u tom pogledu, gotovo potpuno nemoćan. Na pitanje zašto je to tako, nije teško dati odgovor: roman je ono što držite u rukama. On je orijaški moćan među svojim koricama, i u vašim glavama, a nemoćan izvan njih kao neki albatros na suvom. On je upravo superioran kada treba da probudi ljudskost u svojim čitaocima, a sasvim nesposoban da na umetnički kvalitetan način otkrije i najmanju krađu na šalteru neke opštinske službe. I zašto se onda ponovo od romana očekuje da bude nekakva "savest"? Roman uopšte nema savesti. Roman zbog toga nije nesavestan, on je pre sve-savestan. Nalikuje u tom pogledu na nekog boga: lep je, nedokučiv i vrlo nezainteresovan za havarije efemernih dana. Najbolji romani napravili su, kaže se, ogroman uticaj u svojoj generaciji, u svim generacijama. Recimo, Kafkin "Proces", kaže se. Ali, kakav je zapravo uticaj načinio "Proces"? Naučio vas je da budete promućurniji i ne nasedate na prevare na internetu? Naučio vas je kako bolje da investirate novac koji ste dobili od iznenadnog nasledstva? Naučio vas je kako da pobedite stid i progovorite u društvu? Da smislimo još nešto praktično? Ne, roman nije dobar za savetodavca u praktičnim stvarima ni koliko trećerazredna komšinica sa pozamašnim hodničkim iskustvom. Roman je nešto iznad svega toga. Nenadmašan je u učenju ljudskosti. Nenadoknadiv je u formiranju krunskog etičkog kanona koji nije uvek, ili je retko kad primenljiv u stvarnosti na primerima običnih ljudskih pravdi i nepravdi. Roman je tu da pre svega bude lep, da bude nenadmašan, da bude nezaboravan. Zašto ga mnogi i danas svode na krpu, zašto ga svode na zastavu, pa makar kakve da su slobodarske boje na njoj, zašto ga svode na zver koja svojim oštrim zubima treba da ubije protivnika, zašto ga svode na slugu stvarnosti, kad njoj služe svi ljudi koji ne čitaju nijednu knjigu? Ne znam odgovor, ali molim sve da ne vređaju roman. Barem ne danas. Ili bilo kog drugog dana. A prelamače ovog teksta molim da ga ostave ovakvog – u jednom pasusu.