Svako može da postane žrtva nasilja – kako prepoznati skrivene znake preživljene torture

Kako prepoznati žrtve nasilja, ohrabriti ih i pomoći im da prevaziđu probleme, tema je kojom se već godinama bave psiholozi, socijalni radnici, mediji. Očigledno da nismo sasvim uspeli u tome jer žrtve, po svemu sudeći, nemaju poverenja u okolinu pa se ćutanje nastavlja, često po nekoliko godina, ponekad 50 ili više. Odgovor na pitanje zašto ćutanje traje tako dugo, najbolje daju same žrtve.

"Prvi razlog je strah, žrtve se plaše osvete nasilnika, njegove okoline. Žrtva je kod nas sramota, to je veliki problem. I ovo što se ne prijavljuje dugo je veliki problem", kaže Vesna Stanojević iz Sigurne kuće. 

Iako su deca i mladi najranjivija kategorija, žrtva može postati svako. To nema veze sa nivoom obrazovanja, inteligencijom, uzrastom.

Socijalnim ustanovama, savetovalištima i ženskim centrima, stigla je upravo ovih dana potresna ispovest žene koja je nasilje doživela pre više od pola veka.

"Žene koje su bile silovane u Drugom svetskom ratu tek pre nekoliko godina su progovorile o tome. To je ilustracija koliko je to strašno i koliko se to drži u sebi", dodaje Stanojevićeva.

Kada žrtva dovoljno ojača, psihički, emotivno dobije snagu da ponovo razmišlja o onome što je nakada davno potisnula iz glave, javi se potreba za prijavom nasilnika.

Ono što možemo da uradimo za žrtve nasilja jeste da razgovaramo sa njima, ukoliko su nam se već poverile i pružimo im maksimalnu podršku. Tako ćemo doći do teških tema, i zajednički doći do najboljih zaključaka koja će uticati na smanjenje ovakvih krivičnih dela.

Znaci koji ukazuju da je preživljeno nasilje 

Žrtve obično pokazuju znake neraspoloženja, tuge, često se izoluju od okoline, ali to nije nešto što se ne može primetiti. Prvi koji bi mogli da reaguju ako su u pitanju maloletne osobe su roditelji, ali oni sve ređe ulaze u komunikaciju koja zadire u intimu jer ljudi često nemaju vremena za to.

"Nemaju vremena uopšte da brinu jedni o drugima i da misle šta se događa sa njihovom starom majkom ili decom tinejdžerima, jer je srednja generacija pretrpana obavezama i poslovima da zarade, kao da ne vide šta se sa njihovom decom dešava... Ili i oni kriju od drugoga i ne žele da priznaju da njihova deca imaju problem i da im treba pomoć", napominje socijalni radnik Nada Satarić.

Iako je nova godina tek počela, već tri strije žene ubijene su u nasilju, sve u seoskim područjima. O starijim osobama i njihovim problemima najmanje se priča. Najčešće su žrtve sopstvene dece, unuka... nekoga iz porodice.

Problem retko prijavljuju i zbog sramote se ne obraćaju nikome, a kada zlostavljanje i prijave, što je retkost, budu smeštene u neki strački dom, bez pokušaja da se poprave njihovi odnosi sa decom. Ovo je trenutno najugroženija kategorija žena kod kojih pomoć okruženja skoro da ne postoji.

To bi moralo da se promeni jer kada se stvori pritisak na sve one koji bi trebalo da savesno obavljaju svoje dužnosti i kada se svest javnosti podigne na još viši nivo, mreže predatora izgubiće na snazi.

Žrtvama je potrebno ovo duboko razumevanje i podrška, jer oslabljene retko kada mogu problem da reše same.