NEĆE DOBRO BITI
Čika Lazo uzdahnu i reče: „Boga ti, Stanko, neće dobro biti“. Čika Stanko mu uzvrati uzdahom i tegobnim pogledom.
Podnevnu tišinu vrelog julskog dana prekinuli su prigušeni glasovi dvojice staraca pod mojim otvorenim prozorom.
Bili su to dugogodišnji prijatelji i komšije, čika Lazo i čika Stevo. I zaista, kada sam prišao zavesi, video sam ih kako su zastali, čika Stevo je uobičajeno gurao bicikl na koji se oslanjao. Obojica zemljaci, na jug Banata stigli u vreme kada se sedamdesetih godina u njihovom rodnom vinkovačkom kraju zloslutno nagoveštavala preživljena strahota šahovnice. Odrastao sam uz njih i njihovu decu, kao i većinu sebi ravnih poreklom iz raznih krajeva u kojima nikada nisam ni bio.
Sunce je žarilo, a njih dvojica su stajali i ćutali. Na licima im je bio neki do neba teški, mučni odraz duše. Čika Lazo uzdahnu i reče: „Boga ti, Stanko, neće dobro biti“. Čika Stanko mu uzvrati uzdahom i tegobnim pogledom.
Već odavno ih nema među nama, ali ta olovna ćutnja i jedna rečenica ostali su mi zauvek u sećanju. Bili su u pravu, nije dobro bilo, bila je to 1990. godina. Dolazeća apokalipsa se naslućivala. Njih dvojica su tu neman preživeli i osećali njenu nadolazeću blizinu. Uskoro je stigla i po nas.