Zašto žene teško prijavljuju silovanje

Dugogodišnje lične borbe kriju se iza svakog "I ja sam žrtva". Ćutanje se javlja kao mehanizam preživljavanja, samoizlečenja. Ćuti se i zbog onog "A šta će reći ljudi", ali i zbog nepoverenja u one koji bi trebalo da im pomognu.

"Neprihvatanje okoline, neverovanje u ono što žrtva govori, umanjivanje njenog iskustva i na taj način dodatna stigmatizacija i retroumatizacija. Ljudi koji rade u institucijama su i dalje puni predrasuda, ne razumeju fenomen seksulanog nasilja i silovanja, i sama definicija silovanja u našem krivičnom zakoniku nam pokazuje da je zastarela", objašnjava Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.

Skoro 80 odsto mladih, prvenstveno devojaka, doživelo je neki oblik polnog uznemiravanja, pokazuju podaci Autonomnog ženskog centar s kraja 2018. Svaka treća ima iskustvo neželjenog dodirivanja. Nasilje ili seksualno uznemiravanje se gotovo po pravilu dešava u poznatom okruženju, u pitanju su bliske osobe, autoriteti, pa žrtve neretko krive sebe.

"Da bi žrtva seksualnog nasilja progovorila pre svega je važno da njihova najbliža okolina bude podržavajuća, da njihova najbliža okolina ne postavlja dodatna pitanja, da prosto ima poverenja u ono što govori. Naravno pored toga važno je da je cela društvena klima takva da se vidi da druge žene kojima se to desilo nisu naišle na osudu već da su naišle na podršku. To je ono što njima može da pruži osećaj sigurnosti koje će onda doprineti tome da one to prijave ne samo okolini već i institucijama", navodi Pavlovićeva.

A kako reaguje okolina? Mnogi komentari ispod ovakvih vesti ne samo da dodatno povređuju žrtvu, već i obeshrabruju druge da prijave nasilnike. Oni koji podržavaju žrtve poručuju nisi sama.  Pokret Ja takođe" (#MeToo) smenjivao je napasnike sa funkcija, slao u zatvor, podučavao i menjao zakone. kod nas haštag #Nisisama treba tek da pokaže svoju snagu.