Ne pitajte zašto žrtve ćute, već zašto smo dozvolili da se plaše da prijave nasilnika

Ivana Milosavljević Đukić je, gostujući u Jutarnjem dnevniku RTS-a, navela da nam ovaj slučaj govori da deca obično poznaju svoje seksualne zlostavljače, da su to osobe u koje deca imaju poverenja i to su osobe iz njihovog okruženja.

"Ovde imamo da deca poznaju ljude koji su napastvovali, ali o tome jako dugo ćute i ne govore o onome što im se desilo", rekla je Milosavljević Đukićeva.

Navela je da istraživanja pokazuju da nekada prođe osam do 15 godina pre nego što se dete usudi da prijavi šta se desilo.

"To su osobe koje su iz njihove okoline, koji mogu biti njihovi nastavnici, komšije, rođaci, osobe u koje deca imaju poverenja i te osobe u stvari mame decu, vrlo dugo ulaze u neke dobre odnose sa njima, zloupotrebe dečje poverenje i nekada prete deci ukoliko žele da ih razotkriju", dodaje Milosavljević Đukićeva.

Istakla je da se deca nekada plaše da im drugi odrasli neće verovati ako to kažu.

"Što osoba ima veći ugled u društvu i više moći, teško je poverovati da neko kome smo mi poverili naše dete može i da ga zlostavlja", navodi Milosavljević Đukićeva.

Mnogo snage i hrabrosti potrebno da se nasilje prijavi

Naglasila je da je svako vreme dobro da se prijavi nasilnik i da je potrebno mnogo podrške, kao i da su devojke dobile veliku podršku i od institucija i javnosti.

"Mnogo snage i mnogo hrabrosti je potrebno da se nasilje prijavi. Seksualno zlostavljanje se dešava u četiri zida, retko kada imate materijalne dokaze. Obično imate reč deteta protiv reči zlostavljača – teško je tada u toj situaciji da prijavite zlostavljanje", kaže Milosavljević Đukićeva.

Vrlo je bitno da onaj ko prijavi seksualno zlostavljanje dobije podršku svoje okoline, svojih roditelja, ali i podršku sistema.

"To znači, da bi se zlostavljanje prekinulo, treba da se prijavi, i da bi se umanjile posledice zlostavljanja, takođe je bitno da deca prijave. Ali deca koja prijave seksualno zlostavljanje pre svega treba da dobiju podršku sistema i da, kada su prijavila nekoga, treba da ih ispituju samo jedanput, ne treba da daju iskaze više puta i da ponavaljaju svoje traumatično iskustvo, jer kada govore o tome, njima se ponovo javljaju one iste emocije koje su imali kada se desilo zlostavljanje", objasnila je Milosavljević Đukićeva.

Ukazala je da što ih više ispitujemo, deca će odustati od svega i neće želeti da o tome govore.

"Kada jednom dobro uzmete iskaz od deteta, onda nema potrebe da se dete ispituje u svakoj fazi postupka ponovo i bitno je da se deca osećaju sigurno i da imaju poverenja u osobe koje vode razgovor s njima i da mogu da veruju odraslim osobama", rekla je Milosavljević Đukićeva.

Naglasila je da kada se desi seksualno zlostavljanje, deca pored toga što se brinu da li će im odrasli verovati, osećaju strah i krivicu.

"Strah i krivica je iz tog razloga – da li sam mogao da sprečim seksualno zlostavljanje, da li sam ja kriv i odgovoran za sve ono što mi se desilo? Ukoliko osoba nije obučena da uzme iskaz od deteta, nekada i nehotice može da prebaci odgovornost na stranu deteta, a onda će to blokirati dete i neće dalje govoriti o svom traumatičnom iskustvu", rekla je Milosavljević Đukićeva.

Seksualno zlostavljanje prati veo tajnovitosti, a važno je razgovarati sa decom

Ključno pitanje je kako roditelji da prepoznaju problem i kako da dođe do toga da im se dete poveri, a Milosavljević Đukićeva ističe da je bitno da i roditelji i deca govore o tome.

"Seksualno zlostavljanje prati veo tajnovitosti i zato je bitno da o tome sa decom razgovaramo, da ne budemo i mi deo te tajnovitosti. Da budemo otvoreni i da kažemo deci šta sve može da im se desi – da niko ne sme da ih dodiruje, da dira njihove intimne delove tela", naglasila je ona.

Pored roditelja koji razgovaraju sa detetom o tome, kako kaže, važno je da o tome počnemo i sistemski da razgovaramo sa decom – od predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola.

"Da deca znaju šta je seksualno zlostavljanje i šta to podrazumeva, kome mogu da se obrate kada se nešto tako desi i koju će podršku i zaštitu dobiti", naglasila je Milosavljević Đukićeva.

Pored toga, dodaje, važna je i uloga medija.

"Ja radim u Prihvatilištu za urgentnu zaštitu zlostavljanje dece i znam kako se deca osećaju kada čitaju o sebi i onome što im se desilo. Bitno je da ostane anonimnost žrtve. Deca se osećaju socijalno obeleženo kada im se tako nešto desi, osećaju se da su izgubili vlast nad sopstvenim životom i teško im je onda da o tome govore", rekla je Milosavljević Đukićeva.

"Čini mi se da su u ovom poslednjem slučaju mediji pokazali da su mnogo toga naučili iz prethodnih godina i da su žrtve koje su želele da ostanu anonimne to i ostale i da ništa nije izašlo u javnost", zaključila je Milosavljević Đukićeva.