PREOBLAČENJE FOTOGRAFISANOG BELEGA
Svi smo mi dežurna Vojska Biosfere, i kad ne vidimo u prolazu lice iza zida, emitujemo njegove izraze. Da uprostim, kad majka pred decom zakolje kokoš, telo odskače obezglavljeno i ne prima impulse moždanih talasa.
Eksperimentišem. Narodski ‒ selfujem. Na koga ti ličim ‒ ogledalce!
Nisam gušter, ne menjam boje, ptica što mitarenjem menja perja, zmija košuljicu… Kako ja, mali bespomoćni sisar, opstajem na putanji Mlečnog Puta, od mlečnih zuba do mačjeg oka.
Slike su odgovori. Ni na jednoj od njih ne ličim na sebe.
U borbi za opstanak oponašamo jedni druge i druga živa bića i koja vidimo i koja ne vidimo. Zagrljeni na slici liče k’o jaje jajetu, ali samo dok se ne odmaknu na pristojnu udaljenost.
Prilikom dodirivanja biosfernih kola i aura, dolazi do nesvesnog prepoznavanja ‒ poprimiš izraz lica zagrljenika a on tvoje, izmešali se moždani talasi, otud mozak ne odbacuje ljudski organ srodne osobe jer je došlo do prepoznavanja.
Šahista Korčnoj je u pravu. Ometaju misli telepatijom…
Svi smo mi dežurna Vojska Biosfere, i kad ne vidimo u prolazu lice iza zida, emitujemo njegove izraze.
Da uprostim, kad majka pred decom zakolje kokoš, telo odskače obezglavljeno i ne prima impulse moždanih talasa. I majka pred isprepadanom decom trči za kokoškom bez glave dok je ne poklapi ‒ lavorom!