PRELAZZI: "Sada ćete nam poverovati"

Prošle sezone već se sve naziralo u novembru, kada je Liverpul ređao pobede i utakmice bez poraza. U decembru, pokoren je, ma pregažen je Lester, tada jedini tim koji je delovao da može da bude rival, nekoliko pobeda oko Nove godine već je spremilo i one najveće kaurine na neminovno osvajanje titule posle trideset godina.

No igriženi hroničnom želudačnom kiselinom, poliveni decenijskim hektolitrima hladnih voda, prepadnuti od najmračnijih i najsurovijih senki prošlosti, navijači Liverpula nikako nisu izgovarali tu rečenicu, nisu pevali tu pesmu.

Sve do jednog januarskog predvečerja.

Onda je Alison Beker, već je bila sudijska nadoknada i Junajted je krenuo na sve ili ništa, bacio jednu loptu daleko, a Salah je otresao Danijela Džejmsa i provukao je iza De Hee. Koji tren kasnije Egipćanin skida majicu, trči, počinje pandemonijum.

I kreće.

“Now you're gonna believe us

We're gonna win the league”

Sada ćete nam poverovati, osvojićemo titulu.

Salah postiže gol (©Reuters)

Jednu godinu, jednu pandemiju, jednu titulu kasnije, u utakmici koja će zauvek značiti najviše – i zbog Bezbija i Šenklija, i zbog Fergija i Ulijea, i zbog Vidića i Toresa, i Nevila i Karagera, i Ronalda i Džerarda – na praznom Enfildu, bez frtutme, bez “huple”, kako bi to rekli na Mersisajdu, deluje da su se stvari okrenule.

Nema veze što su trenutno Mančester Junajted i Liverpul prvi i drugi na tabeli, i da su sedmi i četrnaesti, a i to se umelo desiti, pitajte samo Roja Hodžsona, to bi i dalje bila najveća utakmica engleskog fudbala.

Da, cinici će reći, a Mozzart svojim kvotama za osvajanje prvenstva nagovestiti, da je u nedelju uveče ionako samo revijalni meč, za prestiž i glasnost, jer će Siti uzeti pehar, sa svih ovih 1:0 Gvardiolin tim previše podseća na pretprošlu sezonu – neće briljirati, neće nikoga oduševiti, imaće samo sigurnost najduže klupe. Najvećeg “rostera”, kako bi se to moglo uskoro govoriti i u fudbalu.

Ako je večerašnjem duelu uopšte potrebna dodatna specifična težina, obezbeđuje je čudesna i/ili bizarna sezona Junajteda, koja možda najpre podseća na onu Liverpulovu pod Brendanom Rodžersom. Krenuli su niotkuda, pa su negde stigli dok su svi drugi bili zauzeti nečim drugim, pa su se onda okrenuli oko sebe i kao da se pitaju:

“U, j..te, šta sad?”

Njihovi navijači su skeptični, kao što su bili Liverpulovi sve do prošle zime. Nisu sigurni šta se ovo dešava, otkud njihov tim na vrhu, ko je ovaj momak kojem na dresu piše Pogba, otkud ta sigurnost, odjednom, da će se one “male” utakmice dobiti, kao u nekoliko prethodnih kola. Kao nekad sa Fergusonom.

Gubili su kući od Palasa, poniženi su od Totenhema, nisu uspeli da nadigraju nikoga od “velikih”, a eto ih, spremni da večeras produže frustraciju Liverpula, koji već dugo – što ima veze samo sa povredama natrag, ali nema veze samo sa njima – deluje da je izgubio ritam, i da se hevi-metal pretvorio u neki dosadni prog-rok sa orguljama koje ne vode do refrena. Da oni ovog puta zaurlaju:

“Now you're gonna believe us...”

S te strane, i samo s te strane, pritisak je na Junajtedu. Oni bi, na papiru, bili vrlo zadovoljni sa dosadnih 0:0 na Enfildu – mada bi to, ponavljamo, najviše igralo Pepu i Sitiju – ali samo bi trijumf u stotoj utakmici na domaćem terenu Jirgena Klopa, koji skoro četiri godine ne zna za poraz u ligaškom meču, odjeknuo i vratio Mančester na pijedastal, onaj “perch” na koji ih je postavio veliki Škot.

Marsijal šutira (©Reuters)

Samo bi ispit karaktera za Rašforda i drugare položen s “desetkom” značio da oni nisu, jer je još prva polovina prvenstva, samo kratkotrajna zabava, tek da njihovim pristalicama bude teže kada u maju – nemojmo zaboraviti da u maju ima čak pet kola! – završe tamo na trećem-četvrtom mestu.

Pa još ako to bude iz penala, u devedesetom minutu, koji će uz poskok pospremiti Bruno Fernandeš, najbolje pojačanje Junajteda u deceniji za nama...

Ni najbolje generacije Aleksa Fergusona nisu se dobro osećale na Enfildu (ruku na srce, na punom Enfildu), nisu dolazile tu da dominiraju već da umire rivala i ubiju ga u pojam; Solskjerova ekipa ne može ni da sanja pretenduje da bude superiorna i da se nadigrava, oni će čekati svoje kontre i koristiti rupe koje će ostaviti Fabinjo i ko god bude s njim – Vilijams? Roviti Matip? Henderson? Nijedna opcija nije zadovoljavajuća – rupe zbog kojih će se pominjati gazde i njihova uža rodbina, i postavljati opet pitanja o ambicijama.

Liverpul mora da uradi nešto drugačije, da pronađe svoj “modžo”, a čini se da je jedini čovek koji je sposoban za takvu vrstu magije onaj koji će zapravo debitovati na Enfildu.

Tijago Alkantara je igrač kakvog stadion nije video još od Ćabija Alonsa; u ovo malo minuta koje je zbog povrede odigrao pokazao je koliki je šerif, koliko može da promeni ritam, jedan od onih fudbalera koji će vas uvek držati na ivici stolice.

Samo, previše se često događalo da heroj ne bude niko od izvikanih, da se pojavi neki Dani Marfi, Dirk Kajt ili Džon O'Šej, neki momak koji će biti heroj tog dana i možda nikad više, samo što to “nikad više”, u slučaju večnog duela dva najveća engleska kluba, mora da znači zauvek.

A svako to “zauvek”, o kojem ćemo pisati u godinama koje dolaze, počinje jednim potezom, jednom kontrom ili jednim trenutkom, a onda se pretvori u poklič koji odjekuje bez obzira na prazan stadion, upućen najvećem rivalu, onom protiv kojeg se porazi ne prebole, a noćne more ostaju da se množe:

“Sada ćete nam poverovati..."

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista Mozzart Sporta