Još uvek nisam siguran da li sam se složio sa sobom oko privremenog napuštanja rada na novom romanu, gubljenju vremena i uplitanju u nešto što ne razumem i nije mi blisko, jer ne verujem da može biti čitaocu zanimljiv osvrt i napad na nečiji rad i delo ako napadnuti obavlja svoj posao časno i pošteno.
Hoću reći da pisanje kolumni, beseda, sentenci, opaski u kojima kolumnista besni, napada ili brani, očajnički otima poslednju poštenjačinu iz ruku nekog tamo… što hoće da ga zavede, pritom peni ali to se u tekstu ne vidi, nije moja supstancija niti imam saosećajnosti prema toj vrsti besedništva.
Ipak, prevrćući po internetu naleteh na kolumnu mog dobrog prijatelja i saputnika iz nekih divnih, nezaboravnih dana kojih se i danas vrlo rado setim.
Nekih početaka, neobuzdanosti, divljih provoda bez novca, jer tada dobar provod nije neizostavno podrazumevao fiću punu para, ili tatin novčanik.
Njegova fotografija u prvom planu na kojoj jedino prepoznah volovski vrat, kako je umeo često da istakne i samozadovoljne, poštene oči što su krasile ovu dobričinu od čoveka.
Nerado odlučih da pročitam kolumnu Famozno sasvim siguran da mi nema ništa specijalno novo saopštiti, niti prstom na napredan svet ukazati ali u nadi da će me po ko zna koji put od srca nasmejati.
Svetislav Svele Basara je uspeo, iznenađenje je bilo potpuno!
Što sam sa tekstom dalje odmicao hvatao sam sebe da ne razumem njegove reči niti mogu da dokučim u kom pravcu ide „olajavanje“ žrtava kolumne, nagrđivanje i ismevanje tih nesrećnih ljudi neuhvatljivim, skeledžijskim rečnikom, što nikako ne ide uz jednog od najvećih i najdarovitijih pisaca našeg doba.
Ne, to nije bio on.
Otpadnik po struci, uvek je vladao situacijom, podignut gore iznad građanstva, razgoropađen lavitirao u prostoru, kao Džedaj, nekompromitovan, pre svega ljudskog držanja, siguran u svoj pesnički genije, odjednom je ovde bauljao, tumarao po sopstvenim mislima, sklon truljenju i samrtnom strahu, tražio izlaz iz lavirinta, očajno-jadan ili jadno-očajan, u nadi da će dobiti u govoru ono što je izgubio u vrlini.
Najednom shvatih da mu je teško, da se nalazi na žeravici što peče ali iz nekog razloga mora da drži dupe na vreloj ringli i trpi tu jaru.
Da piše nešto što realno ne želi ili čak o nečem na šta se u nekoj drugoj prilici ne bi ni osvrnuo niti trošio vreme, a kamoli pojavio u ulozi inkvizicije ili toreadora što pokušava da zada završni udarac.
Toliko labilan tekst odavno nisam pročitao.
Kao da ga je pisao neko sa pištoljem na čelu, već viđenog prosutog mozga, prenosio reči nalogodavca ali svojim veštinama i poštapalicama pokušavao da ublaži sadržaj kako se ne bi stekao utisak da i on tako misli.
Dubljom analizom došao sam do konačnog zaključka da on tako ne misli ili sam želeo da ga odbranim od sebe, da dokažem sebi kako je njegovo nebo i dalje blistavo i plavo, ali me ta oblačina terala da obučem pelerinu ili rasklopim bar kišobran.
Rasplinuo se u krkljanju i davljenju da sam se u jednom momentu zabrinuo da li je dobro.
Da li će ozdraviti i opet izaći na svetlo dana gde se i pored davljenja civilizacije i rase još uvek mogu sresti ljudi koji se stide.
Izroniti iz tame kojoj se neprimetno predao.
Još dugo bih slinio i balio nad sudbinom čoveka koji je, uzgred, u najužem izboru za našu najprestižniju književnu nagradu da nisam sasvim slučajno u vrhu stranice pročitao na čijem se internet sajtu nalazim.
Kurir i slične novine su od postojanja bile stecište netalentovanih priučenih novinara i otkud Basara i njegova kolumna u njemu?
Odbio sam da poverujem da je promenio dres i prešao kod njih, a onda povezao novine sa onim što sam pročitao.
Pojavio se znak jednakosti.
Jedino se Basarino ime i sijaset dobrih romana nisu uklapali u ovo blato.
Privremeno sužene svesti promumlao sam rečenicu koja se širila u okviru zaglavlja:
Grigorije, okani se ćorave politike, proći ćeš kao Bas po trnju!
Sad, da li je bos ili Bas, više nisam bio siguran.
Autor je pisac iz Užica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
