Ko daje platu javnom sektoru

Plate su veće, a posao sigurniji.

I kako vreme prolazi, sve je bolje. Samo u poslednjih godinu dana zarade ljudi koji rade za državu porasle su za 13 odsto, a svih ostalih za 10,6. A za narednu se najavljuju nove povišice.

U isto vreme, u privatnom sektoru se očekuju otkazi, čega će radnici u javnom sektoru takođe biti pošteđeni, dok će plate onih koji budu zadržali radna mesta rasti „u skladu s produktivnošću“. Čitaj: Minimalno.

Uz ovakvu postavku nije ni čudo što se u javnosti pojačava animozitet prema zaposlenima u javnom sektoru, iako je ovakav, homogenizujući pogled pogrešan, jer – javni sektor su opštinski službenici i sekretarice u EPS-u, ali i lekari u kovid bolnicama i učiteljice po školama.

Ipak, može li se opravdati povećanje plata u državnoj službi u vreme kad privredu lomi pandemija, prihodi su u padu i radna mesta, a ne samo plate radnika u privredi, ugrožena? Konačno, taj javni sektor sve svoje plate i dobija iz prihoda koje napravi privatni.

Ovu poslednju tvrdnju u javnom sektoru najžustrije osporavaju, ali u svakom praktičnom smislu, ona je tačna. Naime, ako se pod privatnim i javnim sektorom podrazumevaju privreda i vanprivreda (ako javna preduzeća ne računamo u javni sektor), onda je jasno da svu materijalnu vrednost iliti novac zarađuje privreda. Privreda stvara proizvode i usluge koje prodaje na tržištu, a koje zatim država oporezuje i iz tog poreza puni budžet. Radnici u vanprivredi, tojest javnom sektoru, svoje plate dobijaju iz tog budžeta, dakle od novca koji je uzet od privrede u vidu poreza. Prigovor da se porezi skupljaju i od građana, tojest radnika, uključujući i radnike u javnom sektoru otpada jer je u slučaju radnika javnom sektoru u pitanju sistem spojenih sudova: privatni sektor (i radnici u privatnom sektoru) plati porez u budžet, iz tog poreza se isplate zarade radnicima u javnom sektoru koji onda deo tog novca koji su dobili iz budžeta, odnosno iz privatnog sektora, u vidu svojih poreza vrate nazad u budžet, odakle im se sledećeg meseca taj novac opet isplati, pa opet vrati nazad i tako u krug.

Kada bismo danas hipotetički ukinuli svu privredu, radnici u javnom sektoru ne bi imali odakle da prime platu, jer sav njihov rad ne bi stvorio ni jedan jedini dinar. Kada bismo ukinuli svu vanprivredu, radnici u privatnom sektoru bi uredno dobili svoje plate. Upravo zbog ovoga ideja da će radnici u javnom sektoru dobiti povišice u trenutku u kom radnici u privatnom sektoru dobijaju otkaze i ni ne pomišljaju na deblji novčanik, u ovom drugom taboru izaziva toliku konsternaciju.

Međutim, ovde se zaboravlja da bi u našem idealnom slučaju u kom bi javni sektor prestao da postoji, došlo do jedne male neželjene posledice: čitavo društvo bi se raspalo. Ne bi bilo policajaca da ih pozovemo kad nas neko opljačka, lekara da nas leči od ovog kovida ili polomljene noge, sudije da odluči gde je međa u komšijskom sporu i nastavnika da nam decu nauče da čitaju i pišu. Ne bi postojali ni vatrogasci, a ni vojska, što bi moglo biti dosta nezgodno za sve nas. Dugoročno gledano, čitava privreda bi se ugasila, jer bez javnog sektora više ne bismo imali nijednog obrazovanog radnika, nijednog inženjera, metalostrugara i pekara. Ne bismo više imali ni nove lekare i medicinske sestre pa bismo uskoro ostali bez zdravstvene nege, čak i ako bismo imali novca da je platimo (da sad ne ulazimo u mogućnosti privatizacije kompletnog zdravstva i školstva). Dakle, javni sektor u smislu vanprivrednih delatnosti je u jednom društvu jednako bitan kao privatni sektor. Javni sektor ne čine paraziti nego produktivni, ključni deo funkcionalnog sistema države, bez kog privreda ne bi mogla da postoji. Dakle, dugoročno posmatrano, i oni stvaraju materijalnu vrednost ili preciznije stvaraju podlogu na kojoj će privreda moći da proizvede materijalna dobra. Samim tim, ni njihove plate nisu poklon privatnog sektora, nego zaslužena zarada.

Javni sektor, u teoriji, nije na grbači privatnog. U praksi je, međutim, malo drugačije. Jer, ako su oba sektora međusobno povezani, onda je teško opravdati rast zarada u jednom u vreme pada zarada u drugom. Naročito onda kad privatni sektor koji stvara „živ novac“ posrće. To se naravno ne odnosi na lekare u vreme pandemije, ali lekari ne smeju biti štit za one koje ova bolest ničim nije poslovno opteretila.

A mi upravo sada, i ne samo sada, imamo upravo tu situaciju da u poslednje vreme javni sektor redovno dobija veće povišice od privatnog. Da li je javni sektor zaista toliko napredovao u pružanju usluga građanima Srbije da zasluži takve povišice? Da li je to javni sektor „najproduktivniji“ deo našeg društva, dok privreda „sedi na lovorikama“?

Evo brojki. Pre deset godina plate u javnom sektoru su bile za 33 odsto veće nego u privatnom, a danas su za 20 odsto veće, što bi trebalo da ukaže na to da su u poslednjoj deceniji zarade u javnom sektoru zapravo rasle sporije nego u privatnom, tojest sve suprotno onome o čemu se govori. I to i jeste tačno. Ali, ta statistika maskira činjenicu da smo u prvim postkriznim godinama zaista imali stegu u javnom sektoru, ali da u poslednjih pet godina plate u javnom sektoru praktično galopiraju.

Pogledajmo 2015-u godinu. Tada su plate u javnom sektoru bile „samo“ 11 odsto veće nego u privatnom, a danas, u septembru 2020. razlika je 20 odsto u korist javnog. To znači da već bar pet godina radnici u javnom sektoru dobijaju veće povišice, koje se, da podsetimo isplaćuju iz poreza koji nastaje u privredi.

I ako u tom rastu možemo da uočimo i jedan izrazito pozitivan trend, a to je petogodišnji rast plata u zdravstvu i prosveti za 62 i 52 odsto nominalno, kako opravdati to što je državna administracija recimo, praktično sama sebi podigla plate za 42 procenta, dok su plate radnika u privredi porasle za samo 35 odsto?

U vreme kada je naša sposobnost da zarađujemo novac iz kog ćemo puniti budžet ovako silovito smanjena, ne može biti nikakvog razloga da se bilo kome, sem medicinarima toliko opterećenim ovim virusom, iz tog budžeta deli više novca. To je ne samo nerazumno. To je nepravedno.