Kad se ljubav stavi na papir

U kući se činilo da peć uopšte ne širi toplotu, pa on, ustavši od pisaćeg stola, sede na peć.

Kako je bilo lepo! To je, konačno, bio život.

Albert posegnu rukom za još jednom jabukom. Daleko, u Beču, Bolcman je nagoveštavao nove definicije atoma.

Još dalje, u Berlinu, Maks Plank je u Annalen der Physiku objavljivao novosti u teorijskoj fizici.

U jednoj zemlji koju nisam mogla ni zamisliti kako izgleda, Holandiji, Lorenc je gradio svoje ime. Volela bih, jednog dana, da odem na studije i kod njega.

Albert je pisao, čitao, a zatim me molio da se vratim u krevet. Bile su to njegove sad već ustaljene navike.

A od pre nekog vremena našao je i novu zanimaciju: zvao ih je misaoni ogledi. Radilo se o ogledima koji su bili izvodljivi samo u moždanoj laboratoriji.

Udubljivao se u te maštovite konstrukcije tražeći moju pomoć čim bi mu nešto izmaklo iz ruke. Ja sam pazila na brojeve, beležila formule, a on je tako putovao umom.

Smirenost, nezavisnost, ambicija

Kod mene su mu se sviđale tri stvari, uvek mi ih je ponavljao istim redosledom, prema njegovoj posebnoj klasifikaciji stvari koje su mu se sviđale kod mene: smirenost, nezavisnost, ambicija. Meni se kod njega sve dopadalo.

Bio je prelep, Albert Ajnštajn.

S vremena na vreme dolazio nam je Mikele Beso, s njim smo pravili večere koje su počinjale u šest i završavale se u ponoć.

Kod Mikelea se Albertu sviđao produktivni diletantizam.

Poslednji put sa sobom je doveo jednog prijatelja, Gustava Mejera, kog je i Albert bio upoznao tokom njihovih poseta kući Vinteler u Arauu.

Gustav je takođe priređivao večere i bankete u svom domu, a Albert je svaki put išao.

Onda se vraćao kući i naširoko mi prepričavao svaki dijalog, sve o čemu se diskutovalo u tom salonu.

Gotovo uvek se radilo o uzbudljivim pričama, ili ih je bar on tako prenosio.

Jednog jutra na Politehnici čula sam Maksa fon Lauea kako razgovara s nekim kolegom koji je trebalo da se sastane s Albertom.

Opisao ga je ovim rečima: „Pazi da te ne ubije pričom, vid… obožava da priča!“

Baš to je bio Albert Ajnštajn.

Voleo je da razgovara sa svima, da zastane i malo proćaska, odgodi povratak kući kako bi ostao s nekim koga je upoznao na ulici da porazgovara o nekom pitanju za koje je bez sumnje smatrao da je od životne važnosti.

Drugi put sam o njemu čula manje prijatne stvari: „Nije on fizičar, on je samo podrugljiv filozof, obdaren briljantnim sarkazmom, sve samo poziranje i taština“.

Tu sam definiciju uistinu smatrala nepravednom. Ali nisam mogla prigovoriti, nisam se mogla uključiti u razgovor koji sam čula usput.

Ja nisam bila devojka Alberta Ajnštajna i niko nije smeo znati za našu vezu.

Inače bih bila u nevolji.

Žena, žena s Istoka, žena s Istoka na naučnom fakultetu, žena s Istoka na naučnom fakultetu koja izlazi sa studentom buntovnikom i besposličarem.

Bilo bi previše.

Nikad ne bih mogla diplomirati, a onda zbogom snovi i ambicije.

E pa ne, to nisu bili moji planovi za budućnnost!

I tako smo ostajali zatvoreni u sobi kad smo hteli da budemo zajedno, a u najboljem slučaju pozivali smo prijatelje od poverenja. Ništa više.

Budući samouk, Albert je voleo čitati tekstove koji su mu pomagali da se razvija.

Vreme koje je posvećivao ispitima svodilo se na maksimalno nekoliko sati pre samog testa.

Ja sam, međutim, morala položiti dva ispita kako bih sustigla godinu i nisam se mogla suviše udaljavati od cilja.

Ipak, zajedno smo se pripremali za našu budućnost.

Zajedno smo čitali klasična dela Bolcmana, Drudea, Helmholca, Herca, Kirhofa, Maha i Ostvalda, osim beležaka našeg druga sa studija Grosmana.

Albert je imao sposobnost da brzo odabere ono što ga je zanimalo.

Impresivno je vladao pojmovima i teorijama koje je ponekad samo prelistavao nekoliko sekundi.

Aspekte koje je osećao kao suštinske odmah je prisvajao.

On je, poput mene, bio ubeđen u ispravnost Bolcmanovih principa, ali nije želeo da postane slepi sledbenik tog matematičkog programa.

Pročitao je Ostvalda, antiatomistu, za jednu noć.

S istim učinkom s kojim je pročitao rukopise atomista.

Pažljivo je proučavao Mahove argumente protiv navike da se fizika opterećuje tolikim beskorisnim konceptima: o konceptu etra mnogo se kolebao.

Mahov antiatomistički izazov zaokupljao ga je nekoliko meseci.

Želeo je pronaći dokaz postojanja atoma.

I na tome smo zajedno radili.

Albert je s velikom mudrošću uspevao da asimiluje rukopise majstora koje je delio dubok jaz, zatim je o njima govorio sa mnom, pa smo satima diskutovali.

Popularni priručnik prirodnih nauka Arona Bernštajna, napisan sredinom 19. veka, mesecima je bio njegova inspiracija.

Bernštajn je proučavao korpuskularnu teoriju svetlosti i ukazivao čak na defleksiju svetlosti usled delovanja gravitacionog polja.

Bernštajn je, osim toga, otkrivao stvarnost atoma i sila, koje je nazivao tajnim, što deluju među sobom u jednoj sveobuhvatnoj panorami jedinstva prirode.

Ali njegovo polje bilo je istraživanje analogije između molekularnih sila i gravitacije.

Kada bi Albert ugledao neko polje, mogao je trčati bosonog satima i danima i mesecima.

Partneri po idejama i osećanjima, tako smo sebe određivali.

U svetu Mileve, Alberta i fizike

Zimu 1898. proživeli smo srećni u svome svetu.

U svetu koji su činili Mileva, Albert i fizika.

Samo nas troje.

Savršen svet.

Nevidljiv svet. Jednom mi je rekao: „Samo u svetu poput našeg uspećemo da shvatimo pravu prirodu zvezda“, Ta rečenica učinila mi se predivnom.

Na zimskim ispitima početkom 1899. dobila sam previše četvorki, nisam položila rok.

Profesor Veber me je uzeo na nišan i nisam uspevala da promenim njegovo mišljenje o meni.

Odlučila sam da je bilo vreme za disciplinu.

Ograničila sam rasipanja na druge teme, koje su bile daleko od ispita, i pokušala da se osamim kako bih kraj godine dočekala spremna.

Morala sam biti najspremnija od svih, nisam imala drugog izbora.

Morala sam pobediti.

Ponovo sam podesila nulu na kartezijanskim osama, iscrtala nov grafikon svojih ciljeva i tako se suočila sa ’99. godinom.

Albert je, međutim, napredovao.

Polagao je predmete, nikad s briljantnim ocenama, ali s neophodnim minimumom. Kao što je bila minimalna i neophodna njegova priprema da ih položi.

U februaru nove godine Albertovoj porodici pošlo je nabolje, posle bankrota očevog preduzeća.

Gospodin Herman dobio je posao da instalira sisteme rasvete u Kanetu sul Oljo, malom mestu u italijanskoj regiji u kojoj se nalazio Milano.

Maja je poslala Albertu pismo puno radosti i novih nada, u kom ga je molila čak da je otprati ponovo u Arau kako bi završila upis u školu koju je htela da pohađa.

„Da su svi živeli život poput mog, romani nikada ne bi bili napisani!“, reče mi Albert jednog dana dok smo razgovarali o njegovoj porodici.

Porodici se pridružio u Milanu za vreme prolećnog raspusta.

A iz Milana mi je slao svoja pisma.

Kao što je to činio i tokom leta, kada je otišao u Metmenšteten, banju na ciriškim planinama gde su njegovi roditelji unajmili kuću.

Odmah mi je u prvim pismima prepričao nervozu koju je njegova majka Paulina pokazala kad je videla moju fotografiju.

Nije htela da njen sin nastavi vezu sa mnom, htela je po svaku cenu da se rastanemo.

Otvoreno je podržavala ženu poput Mari Vinteler, ali kod mene nije tolerisala ništa, čak ni ime, koje je namerno iskrivljavala.

Ipak, ta pisma su sadržala i nešto sasvim drugo.

Prvi put sam zapravo doživela ljubav u pismenom obliku, crno na belo.

Bio je to velik udarac za srce, veoma snažno iskustvo.

Za mene, koja sam živela udubljena u čitanje formula, brojeva, teorema, grafičkih elaboracija i po 16 sati dnevno, ta su pisma bila koplja koja su me probadala s jedne na drugu stranu. Njegova osećanja stizala su do mene netaknuta, puna topline.

Zvao me je Dokserl, Lutkica, i svaki put bi mi se oči zacaklile.

Čekala sam dolazak svakog novog pisma poput vode.

Tražila sam odmah redove koji su me vodili direktno k njegovom srcu i prepuštala im se u zagrljaj.

Draga Dokserl, užasno mi nedostaješ. (…)

Draga Dokserl, još uvek osećam tvoj miris na sebi. (…) Draga Dokserl, jedva čekam da te ponovo zagrlim. (…)

Uglavnom se rasplinjavao u opisima onoga što je čitao, ali su mi i ti delovi bili veoma zanimljivi.

(…) Moja mudrovanja o radijaciji počinju da se oslanjaju na nešto čvršće, i ja sâm veoma sam radoznao da saznam hoće li iz toga nešto ispasti. (…)

(…) Dosta sam proučavao Helmholca, sve više se divim originalnosti i nezavisnosti njegove misli. (…)

Neki put bi mi pažljivo prenosio svaki susret i svaki pokret učinjen tokom dana.

(…) Moja sestra i moja majka otišle su u kupovinu, a ja sam sebi napravio čaj, ali sam bio toliko rasejan da sam ga prosuo. (…)

A onda bi me ponekad s malo reči vraćao u naše ljubavno gnezdo.

(…) Zamišljam te tamo u Cirihu, gazdarica naše kuće, i nije loše, naročito u tako prijatnoj kućici! Pre neki dan, kad sam počeo čitati Drudea, nisam mogao poverovati da nisi pored mene. Mnogo volim da učim s tobom, to me smiruje i manje je dosadno. (…)

Pre povratka u Cirih, Albert je svratio do Araua, pošto se njegov prijatelj Konrad Vijest zanimao radom sa x-zracima i zamolio ga za pomoć. Albert je naravno prihvatio i na nekoliko nedelja preselio se kod njega.

U tom periodu kod mene se javio neki čudan osećaj. Neki nov osećaj. Neka vrsta pritiska, talasa neizvesnosti i nesigurnosti koji me je preplavljivao. Obuzimala me je grozna misao i napisala sam Albertu jedno pismo prilično drugačijeg tona od uobičajenog.

Dragi Johanzel, nadam se da nikada nikome nećeš pročitati moja pisma, nikome. Moraš mi to obećati. Jednom si rekao da ne podnosiš nepoštovanje, a ako ja osećam da je ovo nepoštovanje, onda mi to učini! Šta misliš?

Tvoja, Dokserl

Pošto ga je primio, Albert mi odgovori u roku od dva dana.

(…) Sirotice, zaista strašno mnogo bubaš. Kad bih ti samo mogao malo pomoći, makar samo pružajući ti malo zabave, možda u učenju, ili možda kao Johan sa svim ugodnim tričarijama koje idu uz to. Nemoj se ni za šta brinuti, uskoro će sve proći. Toliko bih voleo da ti učinim prijatnijim period koji prethodi ispitima u Cirihu, kad to mojim roditeljima ne bi izazivalo stvarno nepodnošljiv bol. Zbog toga te molim za strpljenje, moram otići u Milano da otpratim majku. (…)

Dakle, žena može!

Po povratku iz Araua, umesto da ode pravo u Milano, kako mi je napisao, Albert je svratio u Cirih.

Ali mi ništa nije rekao.

Umesto da dođe kod mene, svratio je kod Vebera da mu izloži ideju o eksperimentu koji bi proučavao brzinu svetlosti u kretanju predmeta u odnosu na etar, kako bi se videlo da li se brzina menja.

Saznala sam to narednih dana od Vebera, koji je odbacio Albertov eksperiment kao nezanimljiv.

A ja nisam znala kakav stav da zauzmem prema takvom gestu. Nisam bila spremna. Nisam imala oružje.

I tako nisam učinila ništa.

Zadržala sam tugu za sebe. I nastavila s učenjem. Nastavila sam čak da razmišljam o eksperimentu koji mi je spomenuo Veber. Kako bih shvatila šta je Albert izučavao.

Albertu je sinula ideja da pomoću ogledala pocepa zrak svetlosti na dva snopa.

Jedan snop bi putovao u smeru kretanja Zemlje kroz prostor, a drugi bi putovao u suprotnom smeru, zatim bi upotrebio neki termoelektrični uređaj kako bi identifikovao eventualne razlike u energiji dvaju snopova. Izvestio me je tek kasnije. U drugom pismu.

(…) U tom pogledu imam čak i teoriju koja mi se čini veoma verovatnom! Ali dosta je! Tvoja sirota glavica je već dovoljno puna fiksacija drugih ljudi koje moraš da podnosiš. (…)

S jedne strane, bila sam srećna zbog njegove intuicije, s druge zapanjena Veberovim držanjem.

Zbog njegove mentalne zatvorenosti etar nije izmeren u Cirihu, a to je bio atak na nauku!

Naposletku, očigledno, bilo je tu i mog raspoloženja u vezi s tom laži i u vezi s ko zna čim što je krio od mene.

Ali bilo je to novo raspoloženje i nisam ga umela katalogizovati.

U međuvremenu, Veber je poslao Albertu jednu detaljniju studiju etra koju je napisao fizičar Vilhelm Vin s Univerziteta u Ahenu, u Nemačkoj.

U toj studiji, Vin je proveravao rezultate trinaest različitih ogleda sprovedenih u pokušaju da se odredi kretanje Zemlje kroz etar, od kojih je deset, uključujući i Majkelson-Morlijev dokaz, propalo.

Prvi put čuli smo za Majkelsona i Morlija.

Albert mi reče da je Vinu napisao uzbuđeno pismo kao komentar njegovih ideja.

I zamolio me da sačekam Vinov odgovor, koji će mu stići na Politehniku.

Ipak, Vin mu nikada nije pisao. A ja nisam mogla da mu to kažem.

(…) Ako vidiš pismo za mene, možeš ga uzeti i otvoriti. (…)

Ali pisma nije bilo. Zauzvrat je dodavao drugo…

(…) Čekam svoj odlazak iz Milana i povratak u Cirih s velikom radošću, pošto je, na kraju krajeva, naše mesto najgracioznije i najgostoljubivije na svetu. (…)

Konačno je stigao.

A u Platenštraseu broj 50 sve je ponovo bilo kao nekad.

Kao i ranije, igrali smo šah na našoj zamišljenoj šahovskoj tabli, jednu partiju od samo pet minuta, u kojoj je on pobedio.

Poslednja uspomena na taj period odnosila se na jedan nov događaj koji je protresao svet nauke, kao i mene lično.

Marija Kiri otkrila je dva nova elementa periodnog sistema.

A kad sam pročitala tu vest u novinama, moj entuzijazam je odskočio do zvezda.

Bila sam van sebe.

Otišla sam kod Alberta i slavili smo, pili, jeli i nazdravljali joj. Marija, moj mit, moj idol, uspela je u svom naumu. Ježila sam se.

Dakle moguće je!

Dakle žena može!

Dakle žena uspeva dovesti do kraja svoja istraživanja, uspeva u ostvarenju svojih snova.

Bila sam euforična, otišla bih u Pariz da je zagrlim.

Marijin rad nije bio instinkt, intuicija, iskok.

Već nešto sasvim drugo.

Bio je posvećenost, osobina kojoj sam se veoma divila kod ljudi, a pogotovo kod žena.

Bila je bubalica poput mene.

Moj delirijum u vezi s Marijom Kiri i njenim radom je porastao, počela sam je zamišljati u laboratoriji, pomislila sam opet na nju jedne večeri pre nego što ću zaspati…

Nju su oduševili radovi Anrija Bekerela, pa čak i Vilhelma Rendgena, koji je 8. novembra 1895. godine otkrio x-zrake.

Marija je bila toliko zaintrigirana da je ubedila Pjera da počnu nove oglede o toj temi.

Stavili su uranijum u prahu na metalnu pločicu, preko nje smestili drugu… ko zna da li će električna struja proći vazduhom između dveju pločica?

Koliko je samo tom prilikom bio koristan Pjerov izum elektrometra… eh, da, struja i te kako prolazi!

Testirali su desetine materijala, svetlost se emitovala iz samog atoma, i što je više uranijum bio prisutan, tim je intenzitet bio veći!

Onda su upotrebili druge minerale što sadrže uranijum, kao na primer pehblendu.

Marija je naslutila da ta pehblenda sa svoje strane sadrži druge supstance, mnogo aktivnije od uranijuma.

Noć, u laboratoriji s mužem, odsjaji koji dolaze iz epruveta.

„Očaravajuća slika i uvek nova. Svetlosne cevi sijale su od svetlosti, vila i aveti“, napisali su u jednom časopisu citirajući je.

Marija je 6. juna 1898. uzela rastvor bizmutnitrata, bogatog pehblendom, i dodala vodoniksulfid.

Sakupila je bizmutsulfid u čvrstom stanju, koji se nataložio, i izmerila ga je nekoliko puta, dok nije došla do elementa koji je 330 puta aktivniji od uranijuma.

Nazvali su ga polonijum, u čast Poljske, rodne zemlje Marije Kiri.

Preostali, tečni deo nove supstance nazvali su radijum, od latinskog radium, jer je Marija mislila na sunčeve zrake dok ga je gledala.

Otkrili su dva nova elementa periodnog sistema. Radijum je bio mnogo radioaktivniji od polonijuma i 900 puta radioaktivniji od uranijuma.

Supružnici Kiri čitave dane živeli su uronjeni u radioaktivne materije.

Marija se kretala s bočicama radijuma i polonijuma u džepu, stavljala ih u fioku pisaćeg stola ili čak na komodicu kraj kreveta.

Marija je sebi postavila još jedan cilj, odmah nakon što je postigla prvi: izmeriti atomsku težinu novih elemenata.

Međutim, da bi se dobilo nekoliko miligrama radijuma, dovoljno čistog za utvrđivanje atomske težine, neophodno je preraditi tone pehblende.

Marija je neumorno radila u svojoj laboratoriji, nesvesna opasnosti svog okruženja.

Uzimala je iz vreće dvadesetak kila pehblende odjednom, koju bi sipala u zdelu od livenog gvožđa, grejala, topila je, filtrirala, taložila, skupljala, ponovo topila, dobijala rastvor, pretakala, merila.

A onda počinjala iz početka.

Pročišćavanje je zahtevalo korišćenje vodoniksulfida, veoma toksičnog gasa, koji je takođe otkriven naknadno.

U prostoriji gde je radila nije postojao otvor za provetravanje.

Osim toga, ako bi zrnce praha palo u neku od posuda gde su se kristalisali prečišćeni rastvori, čitav posao je propadao.

Zaspala sam, sanjala sam je. I ne samo te noći. Htela sam da budem kao ona, rasla sam, mogla sam je dostići.

Položila sam ispite, konačno sam ih nadoknadila. Nedostajala mi je samo jedna godina. Kao Albertu. A Pariz, s Marijom, bio je tamo… sve bliži.