Marina, dobro došla kući

U Srbiji je mrze jer smatramo da je pretenciozna, u Americi je mrze, verovatno, jer je Srpkinja. Gotovo svi koji su van tekovina kulturne scene misle da je satanista. Kada bi je pitali kada dolazi u Beograd, ona bi ljutito odgovarala: "Kada me pozovu", kao da je bila nepoželjna.

Njeno nago telo i sve što radi sa njim neki smatraju vrhuncem umetnosti, dok je nekome potrebna kičica, platno i renesansne proporcije da bi nešto nazvao umetnošću. Svakom svoje.

Marina se čini nedodirljivom, vanzemaljskom pojavom, ali sa dokumentarnim filmom "Povratak kući - Marina Abramović i njena deca", koji beogradsku premijeru ima sutra u online bioskopu MOJ OFF u 19h, shvatamo da je ona (osim toga) i, kako kaže reditelj filma Boris Miljković, "usamljeni svetionik na pučini".

Foto: Promo/MCF MegaComFilm

Intimni pogled na njen život i umetnost prikazuje nam strogost njene majke, potisnutu seksualnost, plakanje u ormanu.

Kako mrzi svoj nos i svoje telo.

Mrzela je sve što je bila Jugoslavija, ali istovremeno, zbog Titovih govora je shvatila šta je performans i da je to njen put.

Performans tek sa Marinom postaje nešto što se izlaže u muzejima širom sveta. Na njenim izvedbama ljudi grcaju u suzama. Ništa od toga nije slučajno. Boris Miljković se na konferenciji za medije prisetio kako je video Marinu prvi put kada je imao samo 14 godina. U SKC-u, punom "čudnih" likova, Marina je, kako je objasnio, zračila posebnim svetlom znanja, hrabrosti i erotike, "tako krakata, visoka i nosata".

"Ovaj film je hod od 40 godina otkad sam je upoznao", kaže Miljković, svestan da je zadobio veliko poverenje ove umetnice.

Godine su ulagane u njihov odnos i navodi da nema nikakvih skrupula - zato je pričala sa njim potpuno ogoljeno o svom životu.

"Dao sam joj mnogo razloga da ona bude takva. Da nije bilo tako, napustio bih projekat", rekao je Miljković novinarima.

Foto: GettyImages, Vittorio Zunino Celotto / Staff

Reditelj Miljković nas vodi kroz simboličko putovanje Marininog života punog autodestrukcije, tereta, i njenih vapaja da bude slobodna.

Ona je htela da oslobodi svoj glas, svoja sećanja i svoje telo od svih stega i to je činila kroz svoju umetnost, koja ju je često ostavljala krvavu, promuklu, sa bolovima u vratu i kičmi, dehidriranu i gladnu.

Ima nečeg asketskog i metafizičkog, gotovo terapeutskog, u svemu što radi. Kako sama kaže, treba izdržati taj bol i nema boljeg osećaja nego kada se on prevaziđe - ona stalno postavlja sebi pitanje "da li možeš da izdržiš?". Njena umetnost je mučeništvo i prelaženje u neko drugo stanje svesti.

"Sve što sam ikada želela je da budem slobodna", kaže Marina u filmu, a ta rečenica ostaje lajtmotiv i obrazloženje zašto nikada nije imala dece ili stabilni odnos sa partnerima, zašto je nikada nije držalo mesto.

Foto: GettyImages, Andrew H. Walker / Staff

Marina je imala nekoliko abortusa, i nije htela decu. Ali ipak je uspela da stvori hiljade dece - mladih umetnika koji žele da dostignu njen nivo.

Kroz film gledamo njene pulene kako preoblikuju njene performanse i time ih čine svojim.

Manifest Marine Abramović, koji se često citira u filmu, navodi i da "umetnik ne treba da od sebe pravi idola", a u njenom, ali ne i samo njenom slučaju, ovo zvuči kao kontradiktornost. Miljković je na konferenciji za medije naveo da je to Marinin intimni stav i da smatra da umetnost ne priznaje tu vrstu ushićenosti.

Reditelj navodi da Abramovićeva za sebe misli da je njen put put neuspeha i usamljenosti, koliko god ona nama delovala uzvišeno.

Miljković je otkrio da Marina i za svoju smrt sprema performans.

"Želi da bude sahranjena u tri grada - Amsterdamu, Njujorku i Beogradu. U ta tri grada će se istovremeno spuštati kovčezi, ali nakon što se sahrani, niko neće znati u kom kovčegu je njeno telo", kaže reditelj.

A do tada, dobro došla kući, Marina.