Večni sjaj francuske perverzije

Na početku filma „Lux Æterna“, umesto kliničkog upozorenja da bi osobe sklone epileptičnim napadima trebalo da se uklone iz sale (a trebalo bi, barem pre završnice prekrivene crveno-zelenim „strobom“), Gaspar Noe prikazuje misao Dostojevskog na temu oduševljenja koje epileptičar oseća sekundu pred napad.

U tom uvodnom natpisu je, zapravo, postmoderni sažetak celog dela. „Lux Æterna“ mogao je biti kratki reklamni film za kompaniju Iv Sen Loran da Noe nije iskoristio novac tako što je, za pet snimajućih dana, trajanje produžio na skoro celovečernju meru od pedeset minuta, uz to angažujući pedesetak glumaca i statista. Haljina i kožnih jakni i dalje ima, no, poput upozorenja za epileptičare, osnovna funkcija zatrpana je slojevima perverzne samosvesti.

U prvoj sceni Beatris Dal i Šarlot Genzbur, tumačeći Dal i Genzbur, čekaju da tehnička ekipa dovrši scenografsko-svetlosne pripreme. U petnaest minuta opuštenog razgovora saznajemo da je Dal rediteljka filma u filmu, dok je Genzbur upravo stigla da bi snimila svoju jedinu scenu (ili prvu od mnogih – nije nam rečeno). Tema filma u filmu je istrebljenje veštica i Dal, između dve pankerske anegdote iz mladosti, primećuje da ima nečega seksualnog u spaljivanju na lomači, te da joj je u davnoj inkvizitorskoj sceni koju je snimala producent, neposredno pred komandu „akcija“, nožem napravio šlic na inače ne toliko senzualnom gunju za „lomačenje“.

Zatim, iz intimne duo scene stupamo u krajnju mahnitost u kojoj, ako se potrudimo, možemo pronaći izvestan metodološki niz. Kada Genzbur krene ka šminkerici, saleće je poznanik koji je doveo američkog prijatelja, reditelja u pripremi genijalnog debitantskog filma. Mladac (igra ga Karl Glasman iz Noeove „Ljubavi“ i Refnovog „Neonskog demona“ – usput, da odvrnemo još malo hipsteraj, muž Zoi Krevic) bezosećajno napada Genzbur nuđenjem glavne uloge i banalnim sinopsisom, dok ona pristojno pokušava da ga udalji sa „nije sad trenutak“ pozivima za malo zdravog razuma.

Poslednji put ga vidimo kako tmuran i poražen sedi pored „ketering“ stola i francuskom prijatelju najavljuje, „videćeš je za pet godina, želeće da mi jede iz ruke, a mene će tada da bude baš briga“. Agresija se potom nastavlja iz novog izvora kada, na putu do „seta“, Genzbur prilazi kosati naočarac od šezdesetak godina, novinar lokalnog filmskog časopisa koji želi da, baš tu i tada, postavi par pitanja. Odbijen, i on pokazuje znakove besa, te možemo razmotriti da dvojica paćenika – inače, savršenih karaktera ostvarenih u minimalnom vremenu – predstavljaju uskraćenu požudu koja vodi ka osvetničkim idejama. Što nas vraća na motive iza progona veštica, i podseća da „Lux terna“ počinje kadrovima iz Drejerovog „Dana gneva“ („Vredens dag“, 1943.) te, takođe danske, neme bizarnosti „Haxan“ Benjamina Kristensena, po formi gotovo revolucionarnog dokumentarno-antropološko-igranog filma u anglosaksonskim krajevima prikazivanog pod naslovom „Veštičarenje kroz vekove“.

Dok je „Dan gneva“ – inače, svakako na listi „sto filmova koje morate gledati pre nego što umrete“ – ozbiljan i mračan, „Haxan“ je protkan humorom, pa tako jedan natpis veli, „U doba lova na veštice nije bilo bezbedno biti star i ružan, ali nije bilo bezbedno ni biti mlad i lep“, dok drugi otkriva, „Jedna od glumica insistirala je da proba stezač palčeva.

Neću odati kakve je sve užase mlada dama priznala za manje od jednog minuta“. Frivolnu nastranost naći ćemo i u „Lux Æterna“, recimo kada Genzbur, probivši se kroz navedeni špalir verbalnih silovatelja, stupi u scenografiju policijske serije koja se snima u istom studiju, da bi obavila kratki razgovor sa ćerkom predškolskog uzrasta.

Dok Genzbur skida čaršav sa obdukcionog stola da bi sebi i nama pokazala ženski torzo u stanju raspadanja, dete joj kaže da su joj dečaci u vrtiću „povredili pišicu“, ili već nešto tako. Bilo mi je pomalo muka dok sam pisao prethodnu rečenicu, dočim sam se tokom gledanja filma kikotao, sve očekujući da u nekom od kadrova ugledam sterotipnog zlikovca sa cilindrom što uvrće brk dok izgovara gadosti. Gaspar Noe je izgradio ime isterujući zgroženu publiku iz sale, scenama poput silovanja u filmu „Otpozadi“, no, ovaj Noe iz „Lux Æterna“, podivljale reklame za modnu korporaciju, iako i dalje smešano instinktivan i pretenciozan, ima nameru da zabavi. Dok to radi, gledaocima baca neke vredne polazne tačke za istraživanje istorije filma, usput ih bombardujući momentima koji usmeravaju ka raspravama o mizoginiji i feminizmu, te ispisujući misli kanonizovanih reditelja, potpisane sa Karl T., Rajner V. i Žan-Lik, kao da su „zajedno sadili tikve“. Bezobraznik jedan.