Velika Jelisaveta Seka Sablić

Supruga mi odgovara – Pa, šta si čekao dosad?

Čekam. Jedan dan. Drugi dan. Treći, četvrti, peti… Ništa.

Počeli već da prozivaju. Nema nikog da uzme u zaštitu i odbranu, Veliku glumicu Jelisavetu Seku Sablić.

Nigde koleginica, kolega, redateljica, pisaca, slikara, upravnica…

Uzeo Vučić lajavca u ruku, pa opleo po Velikoj Jelisaveti.

Dramsku umetnicu Augustinu Nigrinovu, jednom prilikom, upravnik Narodnog pozorišta Milorad Popović Šapčanin, nazvao je Velikom i od tada ona postaje Velika Vela Nigrinova.

Sa punom odgovornošću i poštovanjem izjavljujem da Jelisaveta Sablić dobija najveću glumačku nagradu i postaje – Velika Vela Sablićeva.

Napadati je da nema patriotizma u sebi i to iz usta drekavca koga drži Vučić u ruci i stiska, kada ovaj treba da isprdi bljuvotine, ovog puta, na račun Velike srpske dramske umetnice, predstavlja udar, na i ovako bednu kulturu, koja se koprca da ne umre, ako, već nije.

Uzimati je u usta, mahati glavom i prstom, vičući neartikulisano, da nije patriota… Počinje da se ruši sala Skupštine. Ruši se od laži, obmana, prodanih duša, od ljudskih smradova. Beže konji ispred.

Arlauče lajavac – Osnovno obeležje antipatriotizma je snažna zainteresovanost za razaranje sopstvene nacije, njenih institucija, vrednosti i značajnih ličnosti.

Ove rečenice kao da su uzete iz programa SNS.

Mislim da je muka siromašnog života u detinjstvu i mladosti uticala na Veliku Jelisavetu, da ide svojim putem, da se bori, da ne posustaje, ali i da ne zaboravi odakle je pošla.

Nemojte više nikada napadati i vređati kulturu i umetnost. Tu je tanak led i hoće da puca, pa može sve da vas proguta. Što ne bi bilo loše.

Mogla je Velika Sablićeva da radi i živi u nekoj od zemalja zapadne Evrope, ali je ostala u Srbiji.

Kada su Mija Aleksić i moj otac, pedeset i neke, bili gosti Radio Sofije, jer se „Veselo veče“ slušalo i u Bugarskoj, domaćin im je bio najbolji bugarski komičar Kalojančev.

Jedne večeri izveo ih je u najelitniji restoran u Sofiji, međutim, nije rezervisao sto, a unutra prepuno, nema gde igla da padne.

Mija i otac kažu: Nije problem, možemo na drugo mesto. Ali, već je pritrčao šef sale, koji je neke goste zamolio da se zbiju za drugi sto i naprave tri mesta.

Svi su ustali i aplaudirali, priča otac. Mi gledamo, ne možemo da verujemo. Seli smo, a cela kafana se utišala. Mija malo popio.

– Reci nam, molim te, koliku platu imaš?, pita Mija Kalojančeva.

On kaže, recimo u današnjem novcu.

– Dvadeset hiljada evra.

– Šta, bre, dvadeset hiljada… Godišnje?

– Ne. Mesečno.

– Pa, koliko onda ima vaš ministar kulture?

– Pet hiljada.

– Pa kako?

– E, kako. Ja sam jedan Kalojančev u Bugarskoj, a sad izađi na ulicu. Svaki drugi može da bude ministar za kulturu.

Plata ovog lajavca je veća od Jelisavetine penzije.

Takvih lajavaca je prepuna Srbija, a Jelisaveta Velika je jedna jedina.

Po majci Jevrejka, dobija oštar antisemitski prekor – Da prelistava istoriju srpskog naroda, da ne bi ostala stranac u vlastitoj otadžbini.

Koliko je divnih, duhovitih i potresnih likova odigrala u svojoj karijeri, to se u skupštinskoj sali neće čuti.

Beže od pozorišta kao đavo od krsta.

Oni i kada počne pljusak, beže koliko ih noge nose, što dalje od pozorišne nadstrešnice.

Kad Jelisaveta Velika izađe na scenu, kao da je izašao ceo ansambl.

Toliko snage i toliko vere u onome što igra, ima mali broj glumica.

Preuzima svu pažnju gledalaca. Suvereno vlada scenom. Ima neverovatnu snagu, sugestivnost i sjajan kontakt sa publikom.

Igra i dramske uloge, ali publika od nje prvenstveno očekuje smeh, vedrinu, toplinu i osećajnost. Prepuna emocija.

Kad sretnu Seku na ulici, ljudi budu srećni, nasmeju se, osećaju da su živi, da je možda sve ovo san oko nas.

Onda se pojavi Vučić sa svojim lajavcima, klimoglavcima, dupeuvlakačima i vrati nas u stvarnost, u jezivu stvarnost.

Pogled na sve vas lajavce izaziva gađenje i bes, za sve što nam činite. Ponizili ste nas. Obrukali pred svetom. Pred decom. Beže mladi iz ludnice koju ste napravili od Srbije.

Na kraju predstave „Ranjeni orao“ u Ateljeu 212, pre skoro pola veka, ležim u bolničkom krevetu. Trči mi u susret Jelisaveta (Anđelka). Vičem – Volim te, Anđelka, sunce moje. Grli me i govori – Volim te, Nenade, ranjeni orlu moj.

Mrak. Zavesa. Kraj.

I sad, posle toliko godina, volim i branim svoju divnu koleginicu od Vučićevih napada.

Ako je Vučić udario na Veliku Jelisavetu Sablić, dramsku umetnicu, to je znak njegovog očaja i bliskog kraja tiranije.

Autor je dramski umetnik