Intervju Gordana Čomić: Ne menjam uverenja nego mesto

Razgovarala: Jelka Jovanović
 

Višedecenijska poslanica i funkcionerka Demokratske stranke Gordana Čomić danas je nestranačka ministarka u vrlo stranačkoj vladi Ane Brnabić. Njen godinu dana dug hod od stranke koju je zastupala, a zamalo i vodila, do Nemanjine 11 izaziva ogorčenje dobrog dela opozicije i javnosti, što se videlo i tokom prvih medijskih nastupa u javnosti, kada su joj sa svih strana postavljana neprijatna pitanja, s naglaskom na zašto? Zašto je “to” uradila, a zašto nije nešto – na primer, osudila napad pevača na novinarku u jednoj TV-emisiji. Danima objašnjava da kao ministarka nema pravo da komentariše rad medija i pravosuđa i da je ona u tom smislu izabrala ćutanje.

*Razgovor želim da počnem izjavom operske pevačice Nataše Tasić Knežević za naš prošli broj “Kad ćuti, čovek gubi sve” i vezujem to za vaš izbor ćutanja, iako je u vašim rukama društveni dijalog.

Nataša Tasić Knežević je jedna od žena i Romkinja koje su jasno i glasno stale u odbranu svog prava da žive život i da tokom tog života žive ono što izbija iz njih, a iz Nataše izbijaju talenat i lepota. I samo ona zna s koliko teškoća se susretala i tokom obrazovanja i s kulturom svoje manjinske zajednice, a svi mi moramo znati s kakvim se teškoćama žene poput nje susreću u većinskoj zajednici, sa distancom koju ljudi bez razloga imaju prema Romima i sa svim nasiljem koje ćutke trpe i unutar svoje zajednice i van nje.

Kad je u pitanju ćutanje ljudi na javnim poslovima – to je obaveza i vladavina prava. U Zakonu o javnom informisanju i medijima, u članu 8 kaže se da je izabrano, postavljeno i imenovano lice dužno ćutke da trpi kritike na račun svog rada. I to ćutanje je izgradnja vladavine prava jer je svako verbalno nasilje s pozicije moći ugrožavanje tuđe slobode i prava.

*Imam utisak da je shvaćen samo deo vašeg odgovora koji je odnosi na ministarsku poziciju, a ne i da ljudi na poziciji ne smeju da komentarišu ono što se dešava u medijima i pravosuđu. Šta to zapravo znači?

Tako je. To znači da su ljudi na javnim poslovima zakonima i etičkim kodeksom Vlade Srbije obavezani da ne komentarišu javno rad medija, istražne i sudske postupke. To se ne sme raditi.

*To znači da vaše kolege iz ministarstava sile, predsednik države, predsednik Skupštine i ostali javni funkcioneri ne smeju nikoga da proglašavaju krivim?

Ne smeju.

*Kako će se vaše ministarstvo postaviti kada na konferenciji za novinare predsednik kaže “on je najveći kriminalac, mafijaš, smem da kažem i njegovo ime”.

Ljubazno ćemo podsetiti da nas sve obavezuju iste odredbe u propisima koje smo sami doneli. Uloga ovog ministarstva će biti da menja tu prirodu moći – jer moć ne koristimo da bude nad nekim već za nešto, a to za nešto je poštovanje vladavine prava i kada ti se sviđa i kada ti se ne sviđa. I to je jedina razlika između nas i razvijenih društava, i to je jedina stvar koju oni ne razumeju. Na stranu ekonomija i to koliko smo siromašno društvo ili ne; ne možete da prevedete ljudima iz razvijenog sveta kako nekom padne na pamet da napada medije! Ako govorite da u Srbiji hoćete uređenu državu i vladavinu prava, kažete da zagovarate evropski duh u Srbiji, onda ćete to pokazati delom ili vam niko neće verovati i nećete imati kredibilitet kao neko na javnoj funkciji, ali ni društvo u celini.

I to znači: ostavi novinare na miru. To ne znači da u razvijenim društvima nema ponižavanja i ubistava novinara, ali u razvijenim društvima ima mehanizama koji sprečavaju ili saniraju štetu od toga što neko misli da je nešto i može šta god hoće da radi. Svako može samo ono što piše da može i sme.

*Naš poslednji razgovor bio je pre oko godinu dana, bili ste u žutom džemperu, sad imate maramu... Hoćete li i dalje nositi žuto, pitam u političkom smislu.

Dobra vest jeste da je sva politika i nadležnost ministarstva na čije sam čelo izabrana voljom Narodne skupštine i saglasnošću vladajućih partija – politika Demokratske stranke. U svakom delu, ljudska prava, ženska ljudska prava, prava manjina, dijalog, ključni su za razvoj svakog društva. I ovo ministarstvo bi bilo istovetno po nadležnostima i bavilo se istim politikama ko god da je vlast i opozicija. Ovakvo ministarstvo je neophodno Srbiji. Meni je drago što mogu da se bavim politikama, istim stvarima koje su mi uverenje sve ovo vreme. Moja uverenja se ne menjaju, menja se mesto sa kojeg se borimo – prvo na ulici, pa u Skupštini, pa sada u izvršnoj vlasti.

*Odbijate da odgovorite na donekle maliciozno pitanje kako to da ste promenili političku opciju..

Nisam, ja sam bila članica jedne političke stranke i nikada više neću biti članica nijedne političke stranke.

*Nedostaje li vam Demokratska stranka, onakva kakvu smo znali?

Svima nedostaje, ali je politika Demokratske stranke za sve tu.

*Šta će vaše ministarstvo prvo da radi?

Mi smo predstavili plan rada prvo na matičnom skupštinskom odboru. Plan ima tri velika dela, prvi cilj Ministarstva je da se za godinu vrlo niska ocena vladavine prava u Srbiji od 2,2 poveća dvadeset odsto – 2,64, da budemo “dobar”. Mnogo nas posla čeka da bi se to dogodilo. Prvi je da sve zakone, propise, strategije i akcione planove za koje je Ministarstvo nadležno donesu po odgovarajućoj proceduri i u propisanom roku. To su Zakon o rodnoj ravnopravnosti, inicijativa da se usvoji zakon o istopolnom partnerstvu i tretira kao antidiskriminacioni...

*To što govorite već sadrži Nacrt Građanskog zakonika, koji se krčka 12 godina.

Kao narodna poslanica imala sam mnogo primedbi na nacrt, ne znam da li će Ministarstvo pravde naći način da usvoji Zakonik. Posao našeg ministarstva je antidiskriminaciona politika i zaštita svih manjina i njihovih prava, uključujući i pravo na istopolnu zajednicu.

*Srbija u Ustavu i nizu zakona ima antidiskriminatorne odredbe, ali primena i praksa drugačije govore od propisa. Može li se kaznenom politikom sprečiti ili bar ublažiti to ponašanje?

Naći ćemo način da objasnimo pre svega ljudima na javnim poslovima kako moraju da promene ponašanje i stav o moći koju imaju. To što su gradonačelnik, direktor, malo znači, moraju se povinovati odredbama koje propisuju određeno postupanje i ponašanje. Prvo ćemo osuditi tu rečenicu “Srbija ima dobre zakone, ali ne i političke volje za primenu” jer je to glupost. Politička volja je potrebna dok gradite odluku, a kad je odluka doneta nemate tačku u pravnom sistemu koja vam omogućava da neki propis primenjujete, drugi ne. Ta rečenica je razarajuća za društvo. I nema odgovora “pa šta”.

Antidiskriminacioni propisi u svakom društvu teško prolaze, meni je zakon o rodnoj ravnopravnosti skidan sedam puta sa dnevnog reda, a bila je “moja” većina i vlada koju sam podržavala, antidiskriminacioni tri puta; sve što štiti ljudska prava teško ide, ali ljudi se ne boje toliko kazni, koliko neće da menjaju ponašanje. Antidiskriminacioni zakoni ne priznaju predrasude; nebitno je šta misliš u svoja, što bi rekli mnogi, četiri zida ili u svojoj glavi o Romima, homoseksualcima, ženama. To je tvoja stvar, ključno je ponašanje ljudi. I izmene Zakona o zaštiti ravnopravnosti biće na dnevnom redu, a ja se nadam i dugoj javnoj raspravi da do ljudi stignu poruke, posebno do ljudi na javnim funkcijama, a ključna je – pazi kako se ponašaš!

*Srbija će u vreme kad ovaj broj bude pred čitaocima dobiti novu-staru poverenicu za zaštitu ravnopravnosti. Zar se vaše nadležnosti ne sukobljavaju.

Poverenica nam ovih meseci veoma nedostaje, a naše nadležnosti se ne preklapaju nego upućuju na saradnju. Ključno je, i na tome ćemo zajedno raditi, a da ne čekamo neki novi virus da nam promeni ponašanje u javnom sektoru, pri čemu ni sam virus nije rodno ravnopravan – više pogađa muškarce, ali se borba svalila na žene. U kući i najugroženijim sektorima gde su žene ogromna većina.

Ne samo poverenica i ministarstvo već i nevladin sektor, mediji, svi zajedno moramo da nađemo način da se ženama to nadoknadi jer će ovo stanje ostaviti užasne posledice na njihovo mentalno i i fizičko zdravlje.

*Zar vam nije čudno što je sem profesora Čiplića nekad, sfera ljudskih i manjinskih prava pala na žene?

Ženu ćete uvek naći na poziciji gde nema para, ima malo moći i mnogo posla. Setite se kako su iz pravosuđa nestali muškarci onda kad je nestala moć, tako je i s medijima, u prosveti, zdravstvu, trgovini... Muškarci idu za novcem i moći, a žene ostaju. Kad vidite u sektoru ljudskih prava i rodne ravnopravnosti da većinu čine muškarci, biće jasno da je to postao moćan sektor.

*Drugi deo vaših nadležnosti – društveni dijalog – deluje uznemirujuće. Zašto ovde nema dijaloga i kako se može pokrenuti?

Dijaloga nema zato što mi kao društvo preziremo dijalog, mi smo društvo koje saopštava, niko nam nije pokazao da je to osnovni razlog neuspeha jednog društva. Živeli smo i još živimo u uverenju da može biti samo jedan i da on odlučuje o svemu. Naš posao je da u isti prostor dovedemo ljude koji se ne podnose, koji ličnim izborom ne bi bili u istoj sobi, ali moraće da se nađu, razgovaraju o problemima i zajedno potraže rešenja. To ne može za jedan dan, to je permanentan proces u kojem se razgovara o nečemu, ne o nekome, ne ogovaraju već se dogovaraju. Nasilje prema Romima neće se promeniti ako nema istraživanja o tome i razgovora, a kakvo je zadovoljstvo živeti pored nesrećnih ljudi, osuđenih na nesreću zato što su drugačiji? Isto je sa ženama; nije dovoljno samo da ih ima formalno već da su suštinski deo odlučivanja. Sem posla s poverenicom povodom pandemije, mi ćemo sa drugim nezavisnim institucijama imati niz savetovanja o usaglašavanju propisa, recimo o podacima o ličnosti. Tu danas imamo kontradiktornosti, pa je po jednom zakonu nešto zaštićen podatak, po drugom nije kažnjivo objavljivanje. Imaćemo i dijalog s predstavnicima nacionalnih saveta nacionalnih manjina, prvo zato što je to važno, a drugo zato što treba povećati učešće manjina u lokalnim samoupravama.

*Donekle je lično pitanje, naizgled nevezano za temu; jeste li svoju decu, četvoro ih imate, vaspitavali na isti način? Sinove i kćeri.

Da, ali nikada svojim ćerkama nisam rekla “sine”. Možda to mnogima zvuči kao nevažno, ali jezik je čudo, skriva taloge predrasuda, a ključno je decu naučiti da žive s onim što su i da imaju svoj identitet.

*A jeste li vi ministar ili ministarka.

U zakonu piše ministar, ali ja sam ministarka, naš jezik ima broj, rod i padež. I, recimo, u dokumentima SPC iz Banata iz 19. veka žene su bile upraviteljke

*Pomenuli smo kvote u javnom životu. Kakvu poruku treba da šalju mladim generacijama žene na javnim pozicijama?

Da devojčice mogu sve. To vam je kao priča o Americi 1960, gde su šerifi crnu decu vodili u školu jer bela većina nije podnosila da crna i bela deca sede zajedno. Među njima je bila i Kamala Haris, čijim je izborom za potpredsednicu danas dobar deo te iste Amerike oduševljen. Ali toga ne bi bilo da Kenedijeva administracija nije počela pre 60 godina da menja odnos prema crncima.

Ministri odgovaraju Skupštini

*Proveli ste dobar deo života u Skupštini, pratite li sada sednice?

Dok sam bila poslanica sedela sam u sali, to je bila moja obaveza, kao i čitanje svega u vezi sa zakonom. Ja mislim da je Skupština mesto dijaloga, ali postala je nešto drugo.

*Mislite na govor poslanika koji je ponižavajući za sve građane. Može li se tu nešto uraditi?

Kako da ne! Ako ste predsedavajući – primenjujte Poslovnik kao što sam ja to radila. Nećete biti popularni, zvaće vas pukovnik, ali neće biti govora mržnje i verbalnog smeća. Ako to pustite, šaljete poruku da je takav rečnik i takvo ponašanje dozvoljeno i van sale.

*Hoćete li predsedniku parlamenta i potpredsednicima držati lekcije o poželjnom ponašanju?

Mi to ne možemo da radimo, ministarstva odgovaraju parlamentu. Skupština mora da koristi sve mehanizme kontrole izvršne vlasti i sva ministarstva moraju da se podvrgnu nadzoru Skupštine. Mi smo parlamentarna demokratija, sa mnogo teškoća, ali jesmo, a da li se to nekom ministru sviđa ili ne, nije važno.

Ako na položaju ministra ne možeš da poštuješ tri pravila – prvo, manje pravo na privatnost, drugo, ministar si svim ljudima, i onima koji te vole i koji te ne podnose i nemaš prava da zastupaš stavove svoje političke stranke, i treće, ministar mora da postupa onako kako je zapisano. I ne samo to, ministar mora da, predlažući zakon, van svake sumnje svakom građaninu objasni kako će zakon delovati na njega. Potom da prati pripremu i ako se ispostavi da nešto nije u redu s primenom, da predloži promene. Ako to nije u stanju, ne mora biti ministar.

*Ako vas Dačić zamoli za predavanje o vođenju sednica, hoćete li mu izaći u susret?

Drage volje.

NAPOMENA
Tekst je deo projekta “Žene Srbije na raskršću prava i neprava”, koji se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Srbije. Stavovi izneti u medijskom sadržaju nužno ne podržavaju stavove organa koji sufinansira projekat.