Laza Kostić – pesnik koji je do kraja ostao „svoj skroz“

Laza Kostić rođen je 12. februara 1841. godine u Kovilju. Kako potiče iz materijalno imućnije porodice, imao je mogućnosti da se školuje u raznim školama.

Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorske pravne studije, pohađao na Peštanskom univerzitetu. Visoka obrazovanost značiće mu u političkom angažovanju, ali i stvaralaštvu. 

Interesantno je da je svoj doktorat pisao i branio na latinskom jeziku. Još interesantnije da mu upravo zbog nepoznavanja latinskog jezika nisu dali da pređe iz gimnazije u Pančevu u gimnaziju u Novom Sadu, što je kasnije popravio. Govorio je još grčki, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Jako dobro je i pisao na nemačkom i francuskom.

U srpskoj gimnaziji u Novom Sadu predavao je srpskohrvatski i nemači jezik, ali i botaniku. Ubrzo je sa ovim poslom prestao i počeo da se zalaže za nacionalno oslobođenje. Postao je istaknuti član udruženja Ujedinjene omladine srpske, kasnije jedan od njenih vođa.

Menja posao i prelazi u opštinsku službu i postaje beležnik grada Novog Sada. Tri godine je bio predsednik varoškog suda. Takođe, 1871. učestvovao je u osnivanju tajne Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko.

Dva puta je završio u zatvoru. Jednom zbog lažne optužbe da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila. Drugi put zbog govora protiv Austrougarske tokom proglašenja punoletstva kneza Milana.

Njegova politička karijera nastavila se 1878. kada je postao sekretar Jovana Ristića tokom Berlinskog kongresa. Tokom novinarske karijere uređivao je list „Srpska nezavisnost“. U njemu je oštro kritikovao kralja Milana, te je bio osuđivan na višemesečne zatvorske kazne zbog uvrede vlade i kralja.

Bio je urednik listova „Crnogorka“ i „Zeta“, ali nakon sukoba sa knezom Nikolom, 1891. godine se vraća u Vojvodinu.

Laza  kao pesnik

Njegovo stvaralaštvo spada u epohu romantizma. Njegova poezija bila je drugačija, često van kanona i dotadašnjih pravila poezije. Laza je umeo da stvara i neologizme, sebi svojstvene kovanice – odnosno nove reči kao što su pletisanka, beznjenica..

Među javom i med snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

Poezija mu je bila puna biblijskih i motiva sudbine, prožeta i ljubavlju i smrću, rodoljubljem, ali i metaforom. Drugačija kao i on. Isidora Sekulić kratko je za njega rekla da je on „svoj skroz“. Bio je samouveren, prkosan, uvek je vodio računa o svom fizičkom izgledu i kondiciji.

Ipak, ta njegova originalnost nije odmah priznata. Skerlić je njegovu poeziju oštro kritikovao. Tome svedoči i činjenica da je 1892. postao počasni član Srpske kraljevske akademije, a tek 1909. njen stalni član uz protivljenje tadašnje učene javnosti. Ipak, zbog slabog srca i bolesti, pristupnu besedu nije održao.

Kažu, da je Laza oblačio belo odelo kada je trebalo da sedne i piše. Za njega je taj čin bio svečan. Pored lirskih i epskih pesama, pisao je i drame, estetičke rasprave, filozofska dela..

Snove snivam

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al’ su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al’ nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Laza i  Lenka Dunđerski

Lenka Dunđerski bila je ćerka Lazinog velikog prijatelja Lazara Dunđerskog. Ona je imala dvadeset godina kada se trideset godina stariji Kostić zagledao u nju. On je bio svestan velike razlike u godinama i pozicije u kojoj se nalazi, te je pokušavao da se od nje udalji.

Ipak, Lenka je godinama čitala njegovu poeziju i maštala o njemu. Kako se navodi, odbijala je i prosce u nadi da će je Laza zaprositi.

Laza je zato pisao Nikoli Tesli, opisujući Lenku kao savršenu devojku za njega, međutim Tesla nije bio zainteresovan. Kako su emocije prema Lenki sve više bujale, Laza odlučuje da preseče i ženi se bogatom Julijanom Palanački. Kum na venčanju 1895. godine bio mu je upravo Lazar Dunđerski.

Lenka Dunđerski tragično je preminula nedugo nakon Lazine svadbe. Za njenu smrt on je saznao dok je boravio u Veneciji na svom bračnom putovanju. Potrešen i duboko tužan otišao je u crkvu Gospe od Spasa i počeo da piše jednu od njegovih najlepših pesama, pesmu Santa Maria della Salute, kojom se oprostio od svoje Lenke.

Santa Maria della Salute (odlomak)

Ona me glednu. U dušu svesnu
  nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
  svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
  jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
  Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
  ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
  sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

 Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
  utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
  Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
  smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

Lečeći se od slabog srca, umro je u Beču, 26. novembra 1910. godine.

U Somboru se svakog 3. juna održava manifestacija “Dan Laze Kostića” na kojoj se najboljem pesniku dodeljuje nagrada “Venac Laze Kostića”. Udruženje novinara Srbije od 2001. godine dodeljuje nagradu “Laza Kostić” za najbolje napisanu vest i izveštaj, komentar, reportažu, fotografiju i televizijski snimak, kao i za karikaturu.