Internasional – Neka strepi Boka

Kada se u osmini finala Kopa Libertadores budu sudarili Internasional i Boka, na talonu će biti osam titula prvaka Južne Amerike, ali i još pregršt drugih međunarodnih trofeja.

I Argentincima neće biti lako jer je klub iz Porto Alegrea u ovom veku izrastao u giganta. Osim što su u poslednjih 15 godina dva puta bili prvaci kontinenta, „Kolorado“, odnosno „Crveni“ kako ih još zovu veruju da su Argentinci sreća na putu ka trofeju jer su pre deceniju u nokaut fazi u nizu eliminisali Banfilld i Estudijantes.

„Valjak“ kako glasi jedan od nadimaka je u sjajne četiri godine osvojio i titulu prvaka sveta, preslišali su Barsu sa zemljakom Ronaldinjom.

Ovaj klub koji igra čuveni derbi sa Gremio o kome smo pisali, je praktično u ovom veku profitirao od potpunog zaokreta u svojoj politici. Genijalni predsednik Fernando Karvaljo je u potpunosti transformisao Inter, osvojio četiri državne titule, ali pre svega modernizovao klub u svim segmentima, pre svega u fudbalskoj školi, ali i marketingu, jer ovaj uspavani gigant je imao oko 200 000 članova, strašnu bazu, odnosno ogromnu podršku, iako su samo u drugoj polovini sedamdesetih dominirali u ligi, kada su osvojene tri titule u pet godina. To je vreme velikog majstora Falkaoa koga se sećate iz Rome ali i napadača Valdomira, zatim Žaira, Bire i ostalih članova te strašne generacije.

Ali, nikada nisu uspeli da iskorače iz brazilskih okvira.

Sve je na naplatu došlo u prvoj deceniji novog veka.

Taj moćni Internasional je u najdužem takmičenju u kome je učestvovalo čak 38 timova uspeo da osvojio titulu. I ne samo to, na kraju maratona su pokazali da su dostojni krune, svrgli su sa trona aktuelnog šampiona i Južne Amerike i sveta, San Paolo. Oni su bili prežaljeni u tom finalu, ali im je pozicija autsajdera sasvim odgovarala.

Pre svega, dobili su na Morumbiju gde gostujući timovi retko naprave nešto, njihov heroj Rafael Sobis je dva puta pogodio za pobedu. Ni to nije bio kraj, u Porto Alegreu smo gledali dramu, posle 2:2 u meču u kome su se gosti vraćali, ali nisu uspeli da preokrenu, počelo je veliko slavlje. Tim Abela Brage je konačno iskoričio iz senke prepotentnog Gremija,  koji je do tada dva puta bio najbolji na kontinentu. Inter je igrao neverovatan fudbal, dali su 24 gola u takmičenju, Fernandao koga se sećate verovatno sa početka veka iz Marseja je bio najbolji igrač turnira. Tinga je posle finala otišao u Dortmund, pa se vratio kući, igrali su još Aleks, Sobis, Vagner, niko od tih igrača nije napravio ništa značajnije u Evropi. Zbog toga je to bio trijumf timskog duha i lepog fudbala, iako je naredna sezona donela mnogo kritika, a Abel Braga koji je nekoliko puta dolazio na klupu je izgubio posao, tačnije otišao po arapski novac.

I činilo se tada da je to praktično bio samo izuzetak, neočekivan iskorak kluba i da će se ponovo vratiti u prosečnost, odnosno osrednjost, titule u Gaučo šampionatu i tavorenje u brazilskoj ligi.

Ali, kako su svi grešili!

Klub čije ime govori da su očevi osnivači otvorili vrata za svakoga i nastali kao radnički odgovor na privilegiju viših klasa brazilskog društva je ustao, a posebno slatka je bila pobeda protiv meksičke Čivas Gvadalahare. Jer, sa druge strane je bio rival suprotnog opredeljenja, ovaj meksički klub su osnovali Belgijanci, ali je postao sinonim za revoluciju, nacionalizam, oni recimo nisu dozvoljavali igračima koji nisu Meksikanci da igraju za klub.

Recimo i to da su meksički klubovi godinu dana ranije istupili iz Kopa Libertadores zbog epidemije svinjskog gripa i traženja Južnoamerikanaca da ne putuju u ovu zemlju, odnosno da igraju na neutralnom terenu. Priča je otišla toliko daleko da su Meksikanci optužili klubove Južne Amerike za rasizam, ali su se vratili i Gvadalahara Čivas je stigla do završnice.

Pred Internasionalom je stajao i ponos, naime, osim brazilskih finala, klubovi iz ove zemlje su izgubili svaki meč za titulu od 2000. protiv rivala iz drugih zemalja. Kao snoplje u borbama za trofej padali su Palmeiras, Sao Kaetano, Santos, Gremio, Fluminense.

Samo, ovi „Crveni“ su bili mnogo moćniji od prethodnika heroja iz 2006. godine.

Taj tim je u finalu bio veliki favorit, jer osim argentinskog majstora Andreša D’Alesandra, igrali su Kleber, Sandro koji je otišao u Totenhem, Tajson koji je i danas u Šahtjoru, iz prethodne generacije ostali su Indio, golman Renan, sjajni Đulijano, iako vezista je kao klinac tresao mreže, za veliki novac otići će u Dnjepr, kasnije je igrao za Zenit, Fener, sada je pojačao turskog prvaka Basakšehir. Predviđali su mu veliku karijeru, Mano Menezes ga je pozvao u nacionalni tim, ali ni tada, ni na prošlom Mundijalu kod Titea nije uspeo da se izbori za mesto u 23.

Rafael Sobis za koga se govori da je davao golove jedino u finalima Kopa Libertadores i koji ima zato kultni status u Porto Alegreu je kao i četiri godine ranije protiv Sao Paula pogodio u gostima, a Leandro Damjao koji je kasnije kao velika zvezda stigao u Evropu je takođe savladao meksičkog golmana Mičela. Internasional je dobio oba meča 3:2 i 2:1, nisu ništa prepustili slučaju. Ponovo su imali igrače iz svoje škole, ponovo su kod kuće na svojoj tvrđavi „Beiro Ria“ bili neverovatni.