Popularni slovenački muzičar Manjifiko: Živimo u vremenu kada je provokativno i reći nekome da ga volite

Na početku razgovora za “Blic” popularni slovenački muzičar objašnjava da li je ova pesma za njega nova himna slobode, kao i okidač promena.

- Nije nova himna slobode, ne bih bio toliko ambciozan u tome. To je ipak jedan PR koji prati tu pesmu. Ja sam pre svega zadovoljan da sam napravio pesmu kako sam želeo. Ima ritam, osećaj i pravi tekst. To da li će ona biti himna, to ćemo videti. Ne mislim da su umetnost i muzika toliko bitni da bi oni mogli biti pokretači. Bilo kakve promene moraće napraviti ljudi, možda i sa pesmom na usnama. Ona u svakom slučaju može da pomogne. Muzika samo postavlja neugodna pitanja i daje nepovoljne odgovore, a kada je kriza, to zna da bude simbolično. Živimo u vremenu kada je provokativno i reći nekome da ga volite - naglašava Manjifiko.

Foto: Zoran Ilić / RAS Srbija

U spotu koji ste snimili za novu pesmu pletete. Da li ste savladali i tu veštinu?

- Naravno da nisam. Probao sam, dopalo mi se, kao i kako je ispala fotografija. Pošto sam kućni tip, bila mi je davnašnja želja da se baš tako fotkam. Možda je i to neki način da se sve lakše sada prevaziđe. Mnogim ljudima muzika ništa ne znači. Ja idem u studio i komponujem, a drugi možda nemaju šta da rade. Nemirni su, a možda to i pomogne. To dođe kao neka joga, da se postigne neki automatizam prstiju. A mozak radi nešto drugo ili ne radi. Samo je u nekom leru. Ovo je moguća tehnika održavanja slobodnog duha u ekstremnim uslovima.

Svaka vaša pesma izaziva reakciju kod publike...

- Očekivanja su kolevka razočaranja, zato nikada ništa ne očekujem. Nije moje da očekujem, moje je samo da uradim pesmu. Mogu da se nadam da se publici svidi ili da ih dodirne na neki način, a to je nepredvidivo. Zato i volim muziku.

Kako provodite vreme u vanrednim okolnostima?

- U vanrednim okolnostima živim vanredno. Trudim se da svakog dana uhvatim taj vanredni ritam. Jaka je ta bujica i ta reka i teško je plivati u kontrasmeru. Zato pustim da me nosi i probam da sve analiziram. Da shvatim informacije sa kojima sam bombardovan, da razmislim o njima i izdvojim ono što je bitno. Živim kao svi ostali u nekom nemiru, odnosno u nekoj neizvesnosti i nadam se, naravno, najboljem.

Koje navike u ovom vremenu vam je bilo najteže da promenite?

- Kao što sam već rekao, ja sam kućni čovek. Ne volim da putujem. Da nisam muzičar i oženjen, na more ne bih ni išao. Pošto sam muzičar, zbog toga putujem i to mi nije neka velika radost, jer mi je naporno i stresno. U stvari, nije mi se mnogo ni menjao ritam. Ja sam u studiju u kome stvaram. Da mogu da biram između komponovanja i sviranja uživo, izabrao bih rad u studiju. Naravno, nije mi svejedno za svirke, ali mogu da ih izdržim. Samo ne znam zašto radim to? Koliko je ljudima potrebna muzika? Potrebna su hrana, lekovi i osnovne potrepštine. Pitam se na kom je mestu muzika? Meni se čini da je na poslednjem.

Planirate li da sarađujete ponovo s Bjelogrlićem u “Senkama nad Balkanom 3”, jer se o tome nezvanično priča?

- Džaba je šta ja planiram, jer je pitanje da li on to planira. On planira i za mene. On ne pita, već samo odluči da moram da radim nešto. I ako tako odluči, onda će tako biti i za treću sezonu serije.

Nepisano je pravilo da je “najskuplja” pesma u kafani baš vaša “Pukni zoro”. Da li ste je vi nekada naručivali i koliko ste najviše dali za nju?

- Ne znam tačno broj. Ali moji prijatelji Romi iz južne Srbije me često pozovu i kažu: “Uzeli smo pare, brate. Svaka ti čas. Imaš piće i dođi na prase. Zaslužio si.” Znam da me ne bi zvali da nije tako. Lično ja je nikad nisam naručivao, ali ako bih je naručio, rekao bi: “Zasviraj mi onu staru, narodnu, onu najstariju srpsku.” Nikada nisam insistirao na autorstvu, jer kada to i spomenem, svi me čudno gledaju. A kada bih to onda i dokazivao, morao bih da budem svedok u policiji za vlastitu pesmu.

Jednom prilikom ste izjavili da “muzika koja se ne izvodi u kafani, neće postići popularnost”. Mislite da su mediji u drugom planu po tom pitanju?

- Nisam to ja izjavio, već Dragan Bjelogrlić. Odmah na početku saradnje mi je rekao: “Ako nisi sa pesmom u kafani, to nije ništa posebno, ali ako nam pesma uđe u kafanu, onda će napraviti posao.” I kada sam napravio ovu pesmu, nije bio baš oduševljen. Čak mi je i rekao da mu zvuči nekako bosanski. Uopšte nije bio u nekom zanosu i saznanju da imamo hit. Inače nikako ne mislim da su mediji u drugom planu.

Vaši dobri prijatelji su Saša Lošić iz “Plavog orkestra” i Rambo Amadeus, koji vam je i kum. Da li se čujete s njima?

- Mi se naravno često čujemo i kao prijatelji i kao kumovi, i to dva-tri puta mesečno. Sreća je da imamo telefone, kao i društvene mreže.

Sa suprugom Barbarom ste bili u grupi “U redu”. Da li sada, u kućnoj varijanti, zapevate zajedno?

- Mi muziku slušamo zajedno, ali je ne pevamo. Malo smo pevali nekada zajedno u bendu, ali nakon toga, svako od nas je otišao svojim profesionalnim putem. Zajedno smo od 1983. godine i ona je moj kolega, moj pratilac i moja ljubavnica. Rekli su čak da i ličimo sad jedno na drugo.

Pošto obožavate Beograd, da li ćete napraviti neku pesmu o našem glavnom gradu?

- Razmišljao sam o tome jer strašno volim Beograd. Mislim da je Beograd jedino mesto gde bih mogao, pored Ljubljane, da živim. Zavoleo sam tu neku hektičnost i njegov tempo. Beograd budi u meni sve emocije - dobre i loše, svu disciplinu mi uništi, jednostavno intenzivan je. U njemu sam upoznao divne ljude, briljantne umove, pisce, muzičare... Naravno da je Beograd zaslužio da o njemu napišem bar jednu pesmu. Međutim, skupljam hrabrost za to. Znate, pitanje je stila kako da se to uradi. Ne znam da li sam još spreman na to.

Kakvi su vam planovi za naredni period?

- Mi ćemo naravno da živimo i dalje i s krizom i bez nje. Uvek život na neki način ide dalje. I ja i moja ekipa razmišljamo o mogućnostima koje nam daje tehnologija. Pitamo se i istražujemo da li je moguće sa novom tehnologijom da stvaramo i ubuduće osmislimo naše radove. Ali je još sve neizvesno. Utakmica traje i ništa se ne zna.