SVI PUTEVI VODE U HAG "Etnički je rat najprljaviji od svih ratova. Još kad je i građanski... To smo morali znati. Nema opravdanja. Ni opravdanja ni izgovora. Ni za kog"
Pravda je spora, ali dostižna, glasi poznata mudrost. Trebalo bi i da je slepa. „Ni po babu, ni po stričevima“, peva srpski narodni pevač. Ovo što sledi napisano je pre tačno deset godina. Učinilo mi se, od prvog trenutka kad sam saznao za „žutu kuću“, gledajući reportaže četiri neverovatno odvažne novinarke („Tajna Žute kuće“, 2008; autorke – R. Despotović, J. Veljković, J. Seferović i S. Mandić), da se u toj priči krije stravična istina o zločinima nad Srbima.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
Kao što sam bio ubeđen da je naša dužnost bila da obelodanimo i žigošemo zlodela učinjena od srpske ruke i u srpsko ime nad drugima, tako sam mislio da isto treba učiniti i u slučaju krivičnih dela u kojima su Srbi bili žrtve. Mislio sam, takođe, da mi, dosledni protivnici Miloševićeve politike i borci protiv rata, mi koji smo otkrili albanske masovne grobnice u Srbiji, mi koji smo se osećali ponosno videvši Borisa Tadića u Srebrenici 2005, na to polažemo puno pravo.
Brešu je otvorila Karla del Ponte svojom memoarskom knjigom „Lov - ja i ratni zločinci“, u kojoj je navela sledeće činjenice (u poglavlju „Kosovo 1999-2007“): „Kancelarija tužilaštva dobila je informaciju od službenika UNMIK-a, koju su oni dobili od pouzdanih novinara, da su tokom letnjih meseci 1999. kosovski Albanci prebacili 300 kidnapovanih ljudi s Kosova u Albaniju... Ovi zatvorenici su prvobitno držani u šupama i drugim objektima u Kukešu i Tropoju. Prema novinarskim izvorima ove ljude su posećivali doktori i nisu bili tučeni... Premeštani su u druge pritvorske centre u Burelu i okolnom području, od kojih je jedan bila baraka iza žute kuće dvadeset kilometara od grada...
Jedna prostorija u ovoj žutoj kući, rekli su novinari, bila je pretvorena u improvizovanu operacionu salu gde su hirurzi vršili transplantacije organa zatvorenika. Ovi organi su, prema izvorima, transportovani do aerodroma Rinas u Tirani, a odatle ka hirurškim klinikama da bi bili presađivani platežnim pacijentima... Jedan od informatora svojeručno je nosio pošiljku na aerodrom... Žrtve su zatim ponovo zatvarane u barake do momenta kad su ubijane da bi im se uzeli ostali vitalni organi. Ovako su drugi zatvorenici u barakama znali kakva ih sudbina čeka, pa su, prema ovom izvoru, užasnuto molili da budu odmah ubijeni... Implikacije su bile očigledne: imajući u vidu krajnje ozbiljnu prirodu ovih slučajeva, činjenicu da praktično nijedno telo žrtava OVK nije nađeno tokom ekshumacija na Kosovu i činjenicu da su ova zverstva morala biti počinjena pod nadzorom ili pod komandom vođstva OVK na srednjem i visokom nivou, trebalo ih je ispitati na najsveobuhvatniji način od strane profesionalnih istražitelja i stručnjaka...“
Početkom februara 2004, jedan tim eksperata predvođen Hozeom Pablom Barajbarom, šefom Kancelarije za forenziku i nestale osobe UNMIK-a, otišao je da obiđe i pregleda „žutu kuću“ nedaleko od Burela u severnoj Albaniji. Po povratku, Barajbar je sačinio pismeni izveštaj uz koji je priložio pronađeni dokazni materijal i svoj crtež lokaliteta. Mada je u ovom izveštaju konstatovano da nema dovoljno elemenata za konačan zaključak o počinjenom zločinu, predložena je dalja istraga do koje, nažalost, nije došlo.
Kako bilo, Barajbarov dokument poslužio mi je kao dragoceno polazište u razgovorima sa Dikom Martijem, izvestiocem Saveta Evrope, inače švajcarskim senatorom, u Bernu s proleća 2009. Imao sam opipljivo i verodostojno svedočanstvo s kojim sam mogao da zainteresujem poslovično nepoverljivog Švajcarca, rodom iz italijanskog kantona Tićino. Zanimljivo je, i indikativno, da se ovaj izveštaj „slučajno zaturio“ negde u birokratiji Ujedinjenih nacija između Prištine i Njujorka. Do njega se došlo tek posle energične intervencije našeg Tužilaštva za ratne zločine 2009. Uporedo s tim, otkriven je u PDF formatu, vešto podvučen ispod jednog članka u londonskom „Gardijanu“ iz 2008. Materijalni dokazi su dospeli u Haški tribunal, ali su kasnije uništeni bez ubedljivog razloga i objašnjenja.
Uprkos svemu, izveštaj Dika Martija je objavljen decembra 2010. Uskoro je i usvojen većinom glasova u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Bila je to medijska bomba međunarodnih razmera. Potom je nastupio decenijski muk. Najzad je, sa neoprostivim zadocnjenjem, formiran sud za pripadnike OVK i njihove zločine. Na odgovornost su privedene albanske ratne glavešine predvođene doskorašnjim predsednikom Kosova.
Hoće li se dokazati njihova krivica, hoće li biti osuđeni za počinjena zverstva, hoće li pravda, bar ovog puta, biti zadovoljena, ostaje da vidimo...
Etnički je rat najprljaviji od svih ratova. Još kad je i građanski... To smo morali znati. Nema opravdanja. Ni opravdanja ni izgovora. Ni za kog.
(Piše: Milan St. Protić, istoričar)