I ONI SU IZ BIZNISA UŠLI U POLITIKU Nisu novi ministri prvi koji su menadžerske pozicije zamenili državnom foteljom
Ne dešava se u Srbiji prvi put da vlasnik privatnog biznisa postane ministar ili da u državnu fotelju dođe čovek iz privrede. Ulazak naslednika "Mone" Tomislava Momirovića u Vladu, praksa je koju je Srbija videla više puta, a javnost i danas pamti mnoga imena. Neki su u Nemanjinoj 11 bili i pre više od 20 godina, a pojedina dobro poznata imena i ne tako davno.
Milan Beko
Milan Beko bio je ministar u vladama SPS, ND i JUL. U politiku je ušao iz privatnog biznisa i to iz trgovine. Bio je vlasnik firme "DiBek" koja je gro poslovanja svodila na uvoz i distribuciju robe široke potrošnje.
U politiku je ušao kroz marketinšku kampanju Demokratske stranke za izbore 1993. godine. Postao je blizak tadašnjoj vladajućoj strukturi, dok je 1997. kao nestranačka ličnost imenovan za ministra za ekonomsku i vlasničku transformaciju u Vladi Mirka Marjanovića.
Posle bombardovanja, avgusta 1999, prebačen je u Saveznu vladu, na funkciju ministra za privredu. Tako je i dospeo na listu građana SRJ kojima je, zbog bliskosti sa Miloševićevim režimom, zabranjen ulaz u EU. U to vreme radio je i kao predsednik Upravnog odbora "Zastave". Na izbore 2000. izlazi kao nestranački kandidat na listi JUL-a za Kragujevac, ali odmah posle dešavanja 5. oktobra napustio je politiku i ponovo se okrenuo biznisu.
Saša Radulović
Saša Radulović je do decembra 2013. godine bio vlasnik firme za konsultantske usluge "eMarket Capital", a zbog preuzimanja funkcije ministra privrede u Vladi Ivice Dačića, vlasništvo i upravljanje nad tom firmom prebacio je na suprugu.
U januaru 2014. godine izjavio je da će ukoliko ne prođu reformski Zakoni, da podnese ostavku, što je posle nekoliko dana i učinio.
Istog meseca (27. januara 2014.) osnovao je pokret "Dosta je bilo".
Bogoljub Karić
Iz privatnog biznisa u politiku je ušao i Bogoljub Karić. U oktobru 1998. godine je postao ministar bez portfelja u vladi Mirka Marjanovića, a već sredinom naredne godine je podneo ostavku.
Pre ulaska u politiku njegova porodična kompanija "Braća Karić" poslovala je u oblastima telekomunikacija, građevinarstva, finansija, obrazovanja, medija, trgovine... Direktor je i vlasnik privatnog "BK" univerziteta i još nekoliko firmi u Srbiji i inostranstvu.
Aleksandar Vlahović
Aleksandar Vlahović je od 2001. do marta 2004. godine bio ministar za privredu i privatizaciju u vladi premijera Zorana Đinđića. Na to mesto došao je sa pozicije partnera u revizorskoj firmi "Dilojt".
Vlahović je inače diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 1987. godine, a karijeru je počeo kao konsultant u Ekonomskom institutu gde je 1992. godine postao direktor Centra za konsalting.
Za vreme njegovog mandata kao ministra, pripremljeno je i usvojeno više važnih reformskih zakona, od kojih je ključni bio Zakon o privatizaciji. Do isteka njegovog mandata privatizovano je više od 1.300 preduzeća.
Danko Đunić
Još jedan ekonomista koji se iz kompanije "Dilojt" našao u srpskoj politici. Od marta 1997. do marta 1998. bio je potpredsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije.
Nakon magistrature na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, karijeru započeo u Ekonomskom institutu 1973, tada najvećoj naučno-istraživačkoj instituciji bivše Jugoslavije. Od 1992. do 1997. je bio direktor Ekonomskog Instituta, zatim do 2011. predsednik Upravnog odbora Ekonomskog Instituta, a od maja 2011. je predsednik Skupštine Ekonomskog instituta.
Jedan je od osnivača Srpskog Poslovnog Kluba "Privrednik" – društva uspešnih privrednika Srbije, čiji predsednik je bio u tri mandata od 2003. do 2010.
Božidar Đelić
Nekadašnji ministar finansija, ministar za nauku i tehnološki razvoj, te bivši potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić takođe je ekonomista po struci, a pre bavljenja politikom u Srbiji iskustvo je sticao širom sveta. U politiku nije ušao direktno iz biznisa, ali jeste iz privrede.
Bio je partner u kompaniji "Mekinzi" od 1993. do 2000. godine na mestu savetnika u domenu strateškog menadžmenta u Parizu i kancelariji u Kaliforniji.
U oktobru 2000. imenovan je za šefa ekspertskog tima potpredsednika Savezne Vlade SRJ, Miroljuba Labusa, zaduženog za izradu ekonomskog programa. Januara 2001. godine izabran je za ministra finansija u Vladi Zorana Đinđića. Na mestu ministra finansija i ekonomije bio je od 2001. do 2004. godine. Od maja 2007. do jula 2008. godine bio je potpredsednik Vlade Srbije.
Nakon vanrednih izbora 2008. godine Đelić se nalazi na mestu potpredsednika Vlade za evropske integracije. Funkciju ministra za nauku i tehnološki razvoj u istoj Vladi obavljao je do marta 2011. kada je razrešen te dužnosti. Ostavku na potpredsedničko mesto dao je decembra iste godine jer Srbija tada nije dobila status kandidata za pristupanje Evropskoj uniji. Član je Glavnog odbora DS-a, a ranije i Političkog saveta te stranke.
Od januara 2014. je izvršni direktor prestižne investicione banake Lazard, gde se bavi savetovanjem država, velikih preduzeća i banaka o finansijskim strategijama. Zbog toga je podneo ostavku na sve stranačke funkcije i vratio poslanički mandat.
Nebojša Čović
Čović je doktorirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu, gde je i započeo svoju radnu karijeru kao asistent. Potom je radio kao inženjer u beogradskoj fabrici alatnih mašina "ILR Železnik", a zatim i u rudarskom kompleksu "Kolubara".
Godine 1990. Čović je postao generalni direktor propalog preduzeća "Proleter", promenio mu ime u "FMP Trejd". Kasnije je postao većinski vlasnik kompanije "FMP"- fabrike konzervi.
Nakon oktobarskih promena 2000. godine izabran je za potpredsednika Vlade Srbije i predsednika Koordinacionog centra Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije za Kosovo i Metohiju.
U 2007. godini se povukao iz političkog života i posvetio privatnom biznisu. U žižu javnosti vratio se četiri godine kasnije kada je preuzeo funkciju predsednika Košarkaškog kluba Crvena zvezda.