Venko Andonovski na Velikom školskom času: Izrešetane duše. I danas

Piše: Branko Vučković

Na ovogodišnjem Velikom školskom času, tradicionalnoj antiratnoj manifestaciji posvećenoj civilnim žrtvama fašističke vojske na početku Drugog svetskog rata u Kragujevcu, izvedena je drama “Izrešetane duše” makedonskog književnika Venka Andonovskog. Najpopularniji, najčitaniji i najnagrađivaniji književnik Severne Makedonije našao se tako u društvu Duška Radovića, Milovana Vitezovića, Ljubivoja Ršumovića, Mire Alečković, Vidosava Stevanovića, Mirka Demića, Ričarda Bernsa, Andreja Bazilevskog, Ane Santolikudio i drugih domaćih i stranih autora koji su svojim delima podizali ugled i značaj Velikog školskog časa.

Andonovski je profesor na Filološkom fakultetu u Skoplju, gde predaje svetsku književnost, južnoslovenske književnosti i teoriju književnosti. Njegov roman “Pupak sveta” štampan je u, za balkanske prilike, veoma dobrom tiražu od 14.000 primeraka, “Veštica” u 10.000, a romani “Azbuka za neposlušne” i “Matematičareva kći” po tiražu veoma su blizu crti od 10.000 primeraka. Njegove predstave godinama su najgledanije na makedonskim pozorišnim scenama. Dela su mu prevedena na 12 jezika.

Poziv iz Kragujevca da napiše dramski tekst za ovogodišnji Veliki školski čas iznenadio ga je, ali je on Kragujevčanima priredio još veće iznenađenje.
“Pre svega, ukazali su mi veliku čast time što su u mojoj književnosti prepoznali mirovne poruke i stavove i omogućili mi da budem deo tog, u svetskim razmerama poznatog Velikog školskog časa. To je za mene bilo veliko i prijatno iznenađenje. Onda sam ja iznenadio članove Saveta Velikog školskog časa kada sam im otkrio da je i moj deda po majci streljan u Šumaricama”, kaže Andonovski za Novi magazin i dodaje da je na početku imao tremu pred velikim književnim izazovom, koja se kasnije pretvorila u jak osećaj lične odgovornosti prema kragujevačkoj tragediji i “ljudima koji su tada predali svoje duše”.

“Zapitao sam se sa čim ću pred dedu u Šumarice i počeo da pišem ono što sam nosio u srcu”, kaže Andonovski.

*Drama “Izrešetane duše” izašla je iz štampe neposredno pre izvođenja na VŠČ i odmah se prepoznaje vaša vezanost i prisnost sa svim licima u njoj, osim sa zloglasnim majorom Kenigom. Nemoguće je odrediti procenat autentičnosti likova i događaja naspram umetničke fikcije, ali vi znate sa čim ste izašli pred dedu Branka streljanog u Šumaricama?

Ova priča je zahtevala minimum fantazije i fikcije jer je život već režirao sve ono što se dogodilo tih dana 1941. u Kragujevcu. Moja majka je tada imala samo četiri i po godine. Tog jutra je od oca zatražila da joj kupi kiflu za doručak i on je, uprkos upozorenju Nemice Elze, koja je stanovala u njihovoj kući, da ne izlazi na ulicu jer su fašisti već počeli u racijama da kupe ljude i kamionima ih odvode u Šumarice, izašao do pekare na uglu ulice. Kupio je kiflu i hleb, bio uhapšen ispred pekare i narednog dana streljan.

Život je već napisao takvu dramu u kojoj ni najbolji dramski pisci ne bi imali mnogo intervencija. Tako je meni samo ostalo da napišem šta je mom dedi prolazilo kroz glavu i kako je proveo tih dvadesetak sati od hapšenja do streljanja, što i nije bilo tako teško jer o čemu je mogao da razmišlja čovek kome je supruga umrla i kome za nekoliko sati sleduje sigurna smrt nego o ćerki koja sa četiri i po godine ostaje sama?

Zbog toga zaista verujem da je deda Branko streljan s kiflom u rukama, kako se i događa u drami, jer ta kifla za njega nije bila hleb već – njegova ćerka.

*Da li je porodična tragedija iz tog vremena bila otežavajuća ili olakšavajuća činjenica tokom stvaralačkog procesa i koliko su “izrešetane duše” u Šumaricama, a pre svega vašeg dede, zbog bolnog porodičnog sećanja, čekale da ih oživite u drami izvedenoj na mestu njihovog stradanja?

Zločin u Kragujevcu i sve ljude stradale u njemu promatram kroz sudbinu svog dede. Deda je u mojoj drami objedinio sve te tragične sudbine nevinih stradalnika. Pisac mora da ima osoben pristup prema svom delu, uvek mora da ima neku individualnu nit, a još kada je to istinita priča, onda je ta nit bolna žica koja olakšava pisanje jer tu nema šta da se dodaje. Može se samo tumačiti sudbina, tražiti simbolika i ja sam se time bavio u drami, ali sam okosnicu dramske radnje imao. Nju mi je poklonio živo – moj deda Branko.

Svi likovi u drami su ljudi i žene koji su bili savremenici tog strašnog zločina i njegove direktne ili indirektne žrtve, kao i vojnici koji su ih streljali jer ja smatram da će u nekoj nebeskoj sceni i duše vojnika, koji su po naredbi morali da pucaju u nedužne ljude, biti žrtve svojih naredbodavaca. Tako je i s mojom majkom Vericom, koju posle očeve smrti odvode u sirotište. Ona više nikada nije pojela kiflu i danas živi sa grižom savesti da je ona kriva i da je oca oterala u smrt.

Nakon završene Srednje učiteljske škole u Kragujevcu bila je upućena na studije u Skoplje. Tamo upoznaje mog oca, novinara Veroljuba Andonovskog, udaje se za njega i ostaje do danas da živi u Skoplju.

*Kako umetnik sa ove istorijske distance u svetlu kragujevačke tragedije gleda na ratne zločine koji su se ne tako davno dešavali na prostoru bivše Jugoslavije i da li je “brzo ponavljanje istorije” moglo da se spreči?

Veoma sam razočaran današnjim svetom jer je zločin postao normalna stvar. Ne mogu da shvatim kako je ona država u kojoj smo živeli zajedno zapala u vrtlog ratova i zločina i, što je najstrašnije, kako se mi ponašamo kada tumačimo te užasne događaje koji su se ne tako davno desili.

Za mene je frapantno što se u tim tumačenjima ne razlikuje dobro od zla niti dželat od žrtve. Današnji svet daje sebi za pravo da istoriju tumači kao francusku simbolističku pesmu, pa je svako tumači na svoj način. Ja mislim da to nije zdravo jer se istorijske činjenice ne mogu tumačiti. A ako se tumače, to najčešće znači da se bude na strani laži. Isto se odnosi i na zločine. To su simboli smrti i jada našeg balkanskog naroda i ne smemo sebi dozvoliti da ih proizvoljno tumačimo. Moja poruka svim političarima na Balkanu i svima koji pokušavaju da prekrajaju istoriju jer vidim da je to u modi je – ne dirajte u istoriju jer ćete izbrisati sami sebe.

*Raspadom Jugoslavije nestale su mnoge značajne kulturne manifestacije, koje su organizovane od Vardara do Triglava. Šta je ostalo od nekadašnjeg zajedničkog kulturnog prostora, ima li zajedničkih književnih projekata poput onih u filmskoj industriji i, uopšte, neke institucionalne saradnje?

Nažalost, nema. Ja sam do pre dva meseca bio spoljni savetnik naše vlade za kulturu. Pokušali smo da otvorimo Makedonski kulturni centar u Beogradu i nismo uspeli jer kultura je na Balkanu uvek na poslednjem mestu. Veoma sam razočaran. Ali, ako već ne postoji institucionalna saradnja nekadašnjih bratskih kultura – sećam se da su svi makedonski pesnici bili prevođeni prvo na srpski jezik, pa na hrvatski i slovenački, i da su bili hit u tadašnjoj Jugoslaviji – zašto ne postoje lične veze? Moje kolege makedonski pisci jedva da znaju jedno ili dva imena pisaca iz savremene srpske književnosti. Verujem da je isto i sa srpskim piscima. I pitam se, ako nema te saradnje, zašto se mi među sobom ne družimo?

U Makedoniji su jedino ostale otvorene međunarodne Struške večeri, ali ove godine ih je uništila pandemija, pa nismo imali goste iz inostranstva već su se održale onlajn.

*U Evropi su često skloni mišljenju da su balkanski narodi okrenuti prošlosti i mitovima. Mnoga vaša dela zasnovana su na spoju mitskog i ovovremenskog poimanja sveta. Kako Balkan može izaći iz neosvetljenih i nerasvetljenih lavirinata mitske prošlosti i umrežiti se na 5G tehnologiju 21. veka?

Nisam baš ubeđen da smo mi primitivna plemena koja žive u mitovima. Uvek polazim od toga da je umetnost lepa ako je u isto vreme lokalna i univerzalna. Ne pripadam grupi pisaca, a njih je sve više, koji po svaku cenu žele da budu bestseler pisci. I onda pišu po tom šablonu i radnja se dešava u Briselu, Parizu i Minhenu, a ne u Kragujevcu, Skoplju ili nekom selu u okolini. Neće lokacija dati umetničku vrednost vašem romanu iako tako misle mladi pisci, imitatori zapadnih bestselera.

Mi imamo snažnu balkansku i nacionalnu književnu tradiciju, a setim se i Markesa, koji je uvek pisao o svom selu. Ne mislim da treba da se prikačimo na 5G tehnologiju jer mi smo zlatni rudnik arhetipova i simbola i siguran sam da bi mnogi pisci svetskih bestselera dali sve da pripadaju takvim bogatim kulturama kao što su balkanske. Mi ne znamo samo da plasiramo svoju književnost, da je prevedemo, izađemo na tržište i predstavimo se kvalitetom. Napišemo fantastične romane, ali ih ne prevedemo. To je naša tragedija.

*Zahvaljujući spajanju mitskog i savremenog, osvojili ste publiku i uspeli da, za balkanske prilike, ostvarite visoke tiraže knjiga. U tom kontekstu moram da vas pitam može li se u Severnoj Makedoniji živeti od književnosti, makar ona bila ovenčana brojnim nagradama, kao vaša?

Od književnosti se, nažalost, ne može živeti. Ja sam profesor fakulteta. Oduvek sam sanjao da budem samo pisac i da mogu da živim od toga. Na zapadu je to moguće, ali sa druge strane prihvatate tzv. šablon književnost. Ja je zovem “Mekdonalds književnost”. Možete da živite od književnosti i da pišete i romane i filmske scenarije, ali često morate da odradite ono što nije vaša umetnička preokupacija. Ja jednostavno pišem ono što mislim, i to ne mogu da radim.

Čovek ne treba da beži od sebe.

*Za kraj i obavezno pitanje: na čemu sada radite?

Na novom romanu koji se zove “Pupak svetlosti”. Roman “Pupak sveta”, koji je nagrađivan i na istoku i na zapadu, napisao sam sa 35 godina i objavio ga 2001. Smatram da posle vremenske distance od 30 godina “pupak” zaslužuje da ponovo bude napisan, ovoga puta mojim iskustvom, posebno duhovnim iskustvom koje imam sa 56 godina. Tema je slična, nije identična, ali se moje interesovanje kreće od sveta ka svetlosti, od materijalnog ka duhovnom, od zemaljskog ka nebeskom carstvu.

Promisao i ukrštene sudbine

*Mirko Demić je u recenziji “Izrešetanih duša” napisao da ste uspeli da kragujevačku kolektivnu tragediju utkate u pojedinačnu, tragediju svoje porodice, i izbegnete patetiku, suspregnete lični bol i moralisanje, dajući joj univerzalni pečat. U dramu je stigao i pesnik Blaže Koneski, koji se smatra ocem makedonskog jezika. On je bio đak Prve Kragujevačke gimnazije. Da li je i njegovo pojavljivanje u drami zasnovano na realnom događaju?

Kako da ne. On je predavao mojoj majci na fakultetu u Skoplju, a iz Kragujevca i Prve kragujevačke gimnazije otišao je 1939. Sticajem okolnosti moja majka je upućena na studije u Skoplje, gde je on bio profesor. Ali tu nije kraj nizu sudbinskih srpsko-makedonskih priča koje verovatno smišlja moj deda. On je bio Srbin oženjen Makedonkom iz okoline Štipa. Njihova ćerka, moja majka, udaje se za Makedonca i odlazi da živi u Makedoniji, ja se pre nekoliko godina ženim Kragujevčankom, tako da sada u mojoj biografiji piše “živi i radi u Skoplju i Kragujevcu”.

Kao da me je deda pozvao da zatvorim taj krug. Ja sam siguran da on pre streljanja nije mogao ni da zamisli da će jednog dana njegov unuk doći u Kragujevac i da će mu biti dodeljeno da napiše scenario za Veliki školski čas. To nije moja imaginacija, to je, po mom mišljenju, Božja promisao.