Tavnik – selo u kome žuto zlato raste u svakom dvorištu

Posle table na kojoj je pisalo Tavnik, nekih 100 metara dalje, zaustavili smo se pored jednog šlepera. Čim smo otvorili vrata automobila, dočekao nas je miris tek ubranih dunja i najmlađi gazda, kako sa dugom daskom podiže još jednu stranicu na kamionu.

Pomislili smo da tako privlači kupce, da pokazuje svoju robu, ali ne, on je već prodao svoje dunje, sada se samo hvali.

"Dunje su odlične, ali sreća je što imam još jedan posao, od kojeg živim", kaže dvadesetsedmogodišnji Đorđe Pandrić.

Na pitanje da li je moguće da jedan od najvećih proizvođača dunje u prestonci dunje ne može da živi od proizvodnje, prerade i prodaje dunja, Đorđe je samo kratko slegnuo ramenima, govorom tela kao da se izvinjavao što je tako i onda je rekao kako je on još dobar, jer ima kontakte zbog kafane.

"Ovde sam na ulici pa brzo prodam svu svoju robu, ali nakupci čekaju da dunja počne da truli, pa onda dolaze šleperom, nude 20 do 25 dinara za kilogram i ljudi šta će, moraju da prodaju. Kako se ko snađe, nema organizovane prodaje i to nam je najveći problem", naglašava Đorđe Pandrić.

Tavnik – prestonica dunje 

Od ukupunog roda dunje u našoj zemlji, u Tavniku uberu čak 60 odsto. Ovaj podatak je još zanimljiviji ako znamo da smo drugi u Evropi po proizvodnji ovog voća i među prvih deset proizvođača na svetu. A šta rade sa tolikim dunjama? Ili prodaju za rakiju ili peku rakiju.

Dragan Marković peče rakiju i od dunje i od šljive, jer ovo je ipak Šumadija. Na pitanje šta je više na ceni u Tavniku, koja rakija – dunja ili šljiva, on odgovara kratko – rakija!

A u Šumadiji rakija može da bude jedino od šljive, ostala pića imaju nastavak ča, dunjevača, jabukovača, kruškovača, isto kao kada govorimo o bureku, jer burek je s mesom, a Dragan kroz osmeh dodaje, "sve ostalo su peciva".

Ipak i on gaji dunju i prodaje je, ali za razliku od većine Tavničana, on dunju preradi u rakiju, pa je tek onda prodaje i opet – ni tako nije posebno isplativo, govori nam Dragan.

U dvorištu kod Dragana vijori se dim iz kazana u kojem se peče rakija, ispred "vesle mašine" postavljena su dva tronošca, pre razgovora, ovaj šezdesetčetvorogodišnjak ubacuje još neko drvo, da rakija slučajno ne bi stala.

"Sledeće godine idem u penziju, a da nije ovog kazana, u penziju bih otišao kao nazeposlen", kaže Dragan.

Nasmejali smo se, ali nije bilo tu razloga za smeh. Dragan seda na svoj tronožac, onaj osmeh i dalje traje na licu, a uzdah mu je plućima, izdah skida osmeh, sada je spreman za razgovor.

Kaže da u Tavniku šljiva košta 500 dinara, a dunja 600-700 dinara. "I to ako možeš da prodaš. Kome? Ovde svaka kuća peče rakiju", dodaje on.

Dragan rakiju peče svakog dana, kada bi vreme dozvolilo, on bi 365 dana bio uz kazan. Na pitanje koliko sada ima litara rakije, odgovara: "Dve do tri hiljade litara dunje i četrdeset do pedeset hiljada litara šljive."

Pod utiskom ovih brojeva, reklo bi se da je Dragan bogat čovek! "Bogat sam da ti ne kažem koliko, znaš koliko ima nas seljaka koji smo bogati", dodaje Dragan.

Objašnjava kako sa ovim cenama, kada odbije troškove, ima samo sto dinara zarade po litru rakije. Nebitno da li je dunja ili šljiva. Ali ni to ne bi bio problem kada bi mogao sve da proda, ali kao što je rekao, kome? Sada mu je ta "stara rakija" problem, jer nema gde da stavi novu koju peče i onda mora da spusti cenu, na ove već niske.

Kako je dunja stigla u Tavnik 

Tavnik je brdovito selo, a u njemu ne postoji dvorište bez dunje. A zašto je tako? Odgovor je jednostavan, kaže Dragan Ranković, predsednikom Mesne zajednice Tavnik.

"Dunja ne traži mnogo rada, a ovo je do sedamdesetih godina bilo rudarsko selo. Većina muškaraca radila je u jednom od dva rudnika lignita, pa kada iz jame dođu kući i namire stoku, nije im ostajalo ni vremena ni energije za neko zahtevnije voće", objašnjava Ranković.

Postoji priča o tome kako su Tavničani shvatili da imaju zlato u dvorištu. Pre dvadesetak godina u selo je došao čovek sa 25 tona kukuruza u šleperu i rekao da daje kilogram kukuruza za kilogram dunja. Ubrzo je kukuruz bio istovaren, a dunje na kamionu.

Tavničani su pokušavali da naprave rakiju od dunje kao što prave od šljive, bez šećera i vode, ali to nije valjalo. Onda su otišli u Banat kod čoveka sa šleperom, odnosno dovezli mu dunje i tada su videli kako taj Banaćanin pravi dunjevaču.

Tavničani znaju recept za najbolju dunjevaču 

U Tavniku otkrivaju da u dunjevaču mora da ide oko pet odsto šećera u kom dolivaju vodu, ali ono što je još važnije jeste da se dunjevača pravi od zrelih dunja, koje se sitno iseku i tada se u tu suvu materiju dodaju kvasac i enzimi. A miris dunje dobiju tako što u, takozvanu, meku rakiju ubace oprane, isečene i zrele dunje i to se onda prepeče.

Na kraju dana Dragan nas vodi do aerodroma "Morava", govori nam kako je taj aerodrom bolna tačka svih Tavničana, a zašto? Dragan tvrdi da civilni aerodrom "Morava" nije u Lađevcima, kao što mnogi govore, tamo je vojni aerodrom, kaže Dragan, a u Tavniku je civilni i svi koji ulaze ili izlaze iz aviona to rade u Tavniku, a ne u Lađevcima.

Uz obećanje da ćemo ovo preneti, dogovaramo se da oni za pet godina naprave hladnjače, da počnu da prerađuju dunje, ali ne samo u rakiju, već da proizvedu i džem, slatko, sokove, sve ono što može da se napravi od dunje, a što sada nemaju i da sve to stave u avion i da izvezu, kada već imaju i dunje i aerodrom u "svom dvorištu".

Dogovor je sklopljen. Tavničani, vidimo se za pet godina, a nadamo se i ranije.