Stid nam naime govori da nešto nije u redu sa nama, da kao osobe nismo dovoljno dobri, da nismo dovoljno vredni kao ljudska bića. Za razliku od krivice, koja govori da naše ponašanje ili neki postupak nisu u redu, stid nam kazuje da mi nismo adekvatni.
Osetljivost je predispozicija za stid
Sa osećajem stida se ne rađamo, već ga učimo. Kao ljudska bića rađamo se sa izuzetnom socijalnom osetljivošću, odnosno osetljivošću na druge ljude i njihove povratne informacije o nama. Upravo ta osetljivost stvara predispoziciju za razvoj stida. Naravno, međusobno se razlikujemo po osetljivosti, ali zbog načina na koji se tokom evolucije razvijao naš mozak i kako on sada funkcioniše, povratne informacije od drugih ljudi oblikuju nas na biološkom, emotivnom i psihološkom nivou.
Naime, u ranom dobu naš mozak se na biološkom nivou formira upravo na osnovu socijalnih interakcija, a način na koji se drugi odnose prema nama i našim osećanjima usvajamo kao sliku o sebi. U detetovom razvoju osećaj stida javlja se oko druge godine kao posledica sramoćenja deteta, što je česta vaspitna mera. Ukoliko se sramimo kao odrasli, znači da nas je neko u detinjstvu sramotio, a što nam je osoba bliža i važnija, to je uticaj dublji.
Kako izgledaju metode posramljivanja?
Sramoćenje može imati različite oblike: „Sram te bilo!“ pa do „Ti si veoma bezobrazan dečak!“, „Baš si prava beba“, „Veliki dečaci ne plaču“, „Niko od dece se ne ponaša kao ti“, „Zašto ne možeš da budeš kao starija sestra?!“, „Nikad neće biti čovek od tebe!“.
Ovakve stvari govorimo jer želimo da vaspitamo dete i naučimo ga prihvatljivom ponašanju. Da odraste u pristojnu osobu. Da bude lepo vaspitano dete…
Sramoćenje deteta česta je vaspitna metoda koja se koristi kada decu želimo da naučimo da se bolje ponašaju, bilo u skladu s našim očekivanjima ili sa društvenim normama. Zaista, jedan od ciljeva vaspitanja jeste da deca nauče kako da budu socijalno funkcionalna i kako da kontrolišu vlastito ponašanje. Postoje različiti načini da postavimo čvrste granice bez fizičkog i verbalnog vređanja.
Da li vređanje ima efekta?
Posramljivanje je tradicionalno čest način vaspitavanja koje roditelji koriste bez razmišljanja o posledicama. Možemo smatrati da je važno deci dati povratnu informaciju o njihovom ponašanju i da je bolje tako korektivno delovati nego udariti dete. Kada se deca osećaju bezvredno, često se jako trude da udovolje svojim roditeljima, pa spolja može da izgleda kao da je tehnika dala rezultate. To je gotovo sve što u „pozitivnom“ smislu stid može da učini, uz oslobađanje napetosti roditelja, što takođe ima samo trenutne efekte. Međutim, vređanjem i posramljivanjem ne učimo dete empatiji, moralu i samokontroli. Iako može delovati bezazleno, poznato i efikasno, posledice su zapravo loše.
Posramljivanje kod dece izaziva osećaj odbačenosti Izvor: Shutterstock
Posledice uvreda u detinjstvu mogu zauvek da pokvare kvalitet života
Dečji identitet se delimično formira na osnovu onoga što im roditelji govore. Ako govorite detetu da je bezobrazno, loše, bezvredno – ono upija te poruke i nesvesno veruje u njih i kada odraste. Zatim, posramljivanje kod dece izaziva osećaj odbačenosti, što za trajnu posledicu može da ima povlačenje u odnosima sa drugima. Uvrede vode u ograničavanje spontanosti, samoizražavanja, istraživanja, samostalnosti i učenja.
Intenzivno sramoćenje doprinosi razvoju mentalnih bolesti
Kada je dete iskusilo negativnu povratnu informaciju o svojoj vrednosti, ono će samo sebe „cenzurisati“ kako bi je u budućnosti izbeglo. S vremenom, poruke sramoćenja postaju unutrašnji glas ili slike koje nosimo u odraslo doba, a koje odgovaraju porukama koje smo čuli kao mali: „Ne budi glupa!“ ili „Ne budi detinjast!“ Istraživanja pokazuju povezanost sramoćenja u ranom detinjstvu i depresivnosti, anksioznosti, fobija, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, poremećaja ličnosti, zavisnosti, poremećaja ishrane i seksualnih disfunkcija.
Sramoćenjem ne vaspitavamo dobre ljude
Sramoćenje dovodi do toga da se ljudi osećaju poniženo, što može da bude uzrok nasilnosti i besa. Brojne studije povezuju stid sa željom da se kazni druga osoba. Veća je verovatnoća da će ljudi koji su ljuti i posramljeni biti nasilni, agresivni ili autodestruktivni. Posramljivanjem dete ne učimo moralu, empatiji niti veštini građenja dobrih odnosa. Pošto sramoćenjem detetu šaljemo poruku da nije isto kao ostali ljudi, da ne vredi i da nešto nije u redu sa njim, ono ne može da razume kako se drugi osećaju niti kako njihovo ponašanje utiče na druge. Upravo suprotno, osobe koje u većoj meri doživljavaju stid, manje su empatične prema drugima i u većoj meri okupirane same sobom.
Kako postaviti granice bez nasilja
Baza razvoja moralnosti je dubok osećaj empatije prema osećanjima drugih. Kakvu poslušnost zapravo želimo? Vrlo je važno razlikovati poslušnost utemeljenu na stidu od moralno motivisanog ponašanja. U najboljem slučaju, često sramoćenje dovodi do plitkog konformizma, koji se temelji na izbegavanju konflikata i traženju nagrada. Dete uči da izbegava kazne tako što je podređeno i povlađuje nam, a taj ‘igrokaz’ dobrog ponašanja nije utemeljen na iskrenom poštovanju.
Najefikasnije i najzdravije granice mogu se postaviti bez nasilja. Deca koja su vaspitavana tako da im se dosledno postavljaju granice na način koji obuhvata jasno izražavanje potreba i osećanja uz poštovanje deteta odrastaju snažnija, samopouzdanija i bolje prilagođena.
