Planiranje venčanja tokom pandemije puno je neizvesnosti, ali za tridesetogodišnju Lindzi Evans, postoji jedna stvar u koju je sigurna a to je – promena vlastitog prezimena.
Venčanje ove Kalifornijke i njenog partnera zakazano je za jul 2021. godine.
U Americi, oko 70 odsto žena preuzima muževljevo prezime kad se uda.
U Velikoj Britaniji, taj broj ide skoro do 90 odsto, prema podacima iz 2016. godine, a 85 odsto tih žena ima između 18 i 30 godina.
- Kako je biti muškarac sa ženinim prezimenom u Srbiji
- „Zašto sam u toku braka vratila devojačko prezime“
- Zašto sam uzeo suprugino prezime
Iako je ovaj trend manji nego što je bio pre jednu generaciju, očigledno je da je ova kulturološka norma i dalje veoma jaka u mnogo zemalja na Zapadu. Uprkos tome što danas živimo u individualnijem i rodno svesnijem društvu.
Mada definicije feminizma variraju, 68 odsto žena mlađih od 30 godina definišu se kao feministkinje u SAD i oko 60 odsto u Velikoj Britaniji.
„Prilično je iznenađujuće, budući da tradicija potiče iz patrijarhalne istorije, od ideje da udata žena postaje samo deo od brojne muškarčeve imovine“, kaže Sajmon Dankan, profesor sa Univerziteta u Bredfordu, u Velikoj Britaniji, koji proučava ovu tradiciju.
To je dugovečna tradicija u većini zemalja u kojima je maternji engleski, iako se koncept „posedovanja“ supruge ne koristi u Velikoj Britaniji već duže od jednog veka i ne postoji zakonska obaveza da se preuzme muževljevo prezime.
Veći deo zapadne Evrope sledi ovaj primer, s izuzetkom Španije i Islanda, gde žene zadržavaju prezime, i Grčke, koja je 1983. usvojila zakonski zahtev da žena zadrži prezime do kraja života.
Čak i u Norveškoj, koja važi za jednu od vodećih zemalja u rodnoj ravnopravnosti i sa slabijim patrijarhalnim istorijatom, većina žena nastavlja da preuzima muževljevo prezime.
Ali oko polovine žena koje prihvate drugo prezime takođe zadržava vlastito devojačko kao srednje, koje služi i kao drugo prezime.
„Je li to samo bezazlena tradicija ili postoji nekakvo šire značenje koje se prenosi iz tog vremena na ovo današnje?“ pita se Dankan, koji se nedavno udružio sa naučnicima sa Univerziteta u Oslu i Univerziteta Zapadne Engleske kako bi pobliže proučio zašto ova tradicija uporno opstaje.
Patrijarhalna tradicija
Postoje razni razlozi zašto bi žene mogle da žele da promene devojačko prezime, možda zato što im se ono ne dopada ili zato što žele da se distanciraju od odsutnih roditelja ili nasilnih članova porodice.
- Vanbračna zajednica – šta sve ne možeš u Srbiji bez prstena
- Zašto raste broj vanbračno rođene dece u Srbiji
Ali posle intenzivne istraživačke analize i razgovora sa sveže venčanim ili verenim parovima u Velikoj Britaniji i Norveškoj, Dankanov tim je identifikovao dva glavna razloga za to.
Prvi je istrajnost snage patrijarhata. Drugi, ideal „dobre porodice“; verovanje da ako delite prezime s partnerom to simbolizuje obavezivanje i ujedinjuje vas i vašu potencijalnu decu u jednu porodicu.
Neki parovi menjaju prezime prosto zato što je to tradicija, dok drugi s oduševljenjem prihvataju ideju daljeg prenošenja muških prezimena.
„Neki muškarci i dalje insistiraju na održavanju takve vrste patrijarhalne pretpostavke koja korene vuče iz prošlosti. Neke žene se slažu s tim i internizovale su tu ideju. Ima žena koje jedva čekaju da preuzmu muževljevo prezime“, objašnjava Dankan.
Istraživanje njegovog tima sugeriše da je praksa da žene menjaju prezime povezana sa drugim patrijarhalnim tradicijama kao što je da očevi daju ruke svojih kćeri i da će muškarci pre prvi da zaprose partnera nego žene.
Ove rituali inicijacije, kaže Dankan, za mnoge parove sastavni su deo „bračnog paketa“.
„To je deo romantike“, slaže se Korina Hirš, tridesetdvogodišnja Nemica koja živi u Stokholmu, u Švedskoj, a koja je preuzela muževljevo prezime kad su se venčali prošle godine.
„Spavali smo u odvojenim sobama prethodne noći. Moj otac i moj muž su održali govor na venčanju, ali ja nisam“, dodaje ona.
- Fotografije s venčanja Harija i Megan
- Gde će joj duša: Američka policija traga za kradljivicom svadbenih poklona
Hirš veruje da ove tradicije pomažu njoj i njenom partneru da prodube vezu, uprkos tome što su zajedno već više od osam godina.
„Nismo očekivali da ćemo se osećati još bliskije posle venčanja, ali činjenica da smo ga organizovali uz veliku pompu i sada imamo samo jedno prezime učinila je svoje.“
„Dobra porodica“
Drugi razlog na koji su naišli Dankan i njegov tim tiče se više javne percepcije. Oni su zaključili da se preuzimanje partnerovog prezimena doživljava kao način da se spoljnom svetu prikaže posvećenost i zajedništvo.
„Osećam da nam to daje identitet kao porodici, a ne kao pojedincima“, slaže se Lindzi Evans u Kaliforniji.
Dankanovo istraživanje zaključilo je da je taj narativ o „dobroj porodici“ naročito snažan među ženama koje već imaju decu.
Čak i neke od onih koje isprva nisu preuzele partnerovo prezime, učinile su to kad su se porodile.
„Želela sam to da uradim da bih se više povezala sa sinom, ne samo u našim odnosima, već i na papiru“, kaže Džejmi Berg, tridesetšestogodišnja američka balerina i gimnastičarka koja živi u Oslu, u Norveškoj.
Pošto je nekoliko godina držala devojačko prezime, najviše zato što je bilo važno za profesionalni identitet, dodala je muževljevo prezime u pasoš i druge dokumente kad im se rodio sin, kako „bismo svo troje imali isto prezime“.
Time će se, nadala se ona, izbeći administrativna zbrka, na primer, kad putuju van zemlje.
U Dankanovoj studiji do izražaja je došao još jedan zajednički sentiment među mnogim roditeljima, a to je da deca mogu postati zbunjena ili nesrećna kao posledica toga što im roditelji imaju različita prezimena.
Ali on tvrdi da dok to može da stvori određenu nelagodu kod odraslih, sociološka istraživanja pokazuju da ima vrlo ograničen uticaj na decu, a većina uopšte nije zbunjena oko toga ko čini njihovu porodicu, bez obzira na to koje prezime nose.
Tradicija protiv feminizma?
Učenjaci su podeljeni oko toga kako ova praksa utiče na napore da se postigne rodna ravnopravnost.
Dankan kaže da je „prilično opasno“ ukoliko parovi to rade samo zato što žele da prihvate tradiciju ili naprosto pretpostave da to tako mora.
„To osnažuje ideju da je muž autoritet… produžava se tradicija da je muž glava porodice“, objašnjava on.
Taj argument snažno podržavaju žene kao što je Niki Hesford, vlasnica kompanije na severu Engleske.
Ona je sada razvedena, ali nije želela da prihvati prezime bivšeg muža kad su se venčali i kaže da je iznenađena što vidi da tako malo žena čini isto.
„Žene se žale da uvek na kraju završe kao glavne negovateljice, one su te koje ostavljaju posao po strani kad se dete razboli, nose ga u bolnicu ili njihova profesionalna karijera pati. Ali one od samog početka postavljaju presedan tako što kažu ‘ti si važniji od mene, ti si primarni, ja sam sekundarna'“, tvrdi Hesford.
„Neki ljudi mi kažu da preterujem s analizom svega toga i da to ništa ne znači, ali ja se ne slažem s tim“, dodaje ona.
Međutim, Hilda Berk, irska terapeutkinja za parove, smatra da žene koje odlučuju da zadrže prezime ne bi trebalo da osuđuju druge tako brzo.
Ova specijalistkinja ističe da su te koncepte „staromodne romanse“, koje potpiruju film i književnost, društvene mreže samo dodatno pojačale.
To znači da će na žene i dalje ostavljati utisak taj tip poruka, uprkos činjenici da feminizam ima veću platformu danas.
„Većina sadržaja influenserki vrti se oko toga koliko je važno da imate dečka, da planirate veliko venčanje i medeni mesec. Iako se te žene identifikuju kao feministkinje, način života koji one predstavljaju zapravo je romantični ideal“, kaže Berk.
Ona veruje da je, za mnoge, promena devojačkog prezimena u muževljevo pragmatična opcija i da nema nužno veze s tim da li ste manje ili više feministkinja.
Drugi argument je da je, kad se sve sabere i oduzme, suština feminizma i u tome da se ženama omogući sloboda izbora.
To znači da dok god su one te koje odlučuju koje će prezime nositi, ne bi trebalo da bude važno da li to podržava patrijarhalne norme ili ne.
„Moj dečko mi nikad nije tražio da preuzmem njegovo prezime. Kao feministkinja, ja mogu da donesem odluku koja je najbolja za mene, a da ne moram da brinem o rodnim ulogama“, kaže Evans.
Hoće li više ljudi menjati prezime u budućnosti?
Istraživači se živo raspravljaju oko toga koliko će rasprostranjena tradicija preuzimanja muževljevog prezimena biti u budućnosti.
Ima malo predskazivačkih akademskih istraživanja, mada postoje indicije da su, uprkos sporom napretku do sada, i žene i muškarci sve otvoreniji prema alternativama.
U Velikoj Britaniji, istraživanje iz 2016. godine sprovedeno na više od 1.500 ljudi pokazalo je da bi 59 odsto žena i dalje volelo da preuzme supružnikovo prezime posle venčanja, a 61 odsto muškaraca i dalje želi da one to učine.
Iako su ove cifre prilično visoke, one su oko 30 odsto niže od proporcije Britanaca koji trenutno slede tu tradiciju.
Druga anketa pokazala je da 11 odsto osoba starosti između 18 i 34 godine u Velikoj Britaniji sada koristi dva spojena prezimena kad se venčaju.
To je praksa koje su se u prošlosti tradicionalno držale bogatije porodice.
„Razgovarali smo o tome i odlučili da, budući da ćemo deliti sve u našim životima, ima smisla da delimo i prezimena“, objašnjava Nik Nilson-Bin, tridesetšestogodišnji Britanac koji živi u Švedskoj, a koji ima ista dva spojena prezimena kao i njegova supruga.
„Delovalo je pomalo arhaično i staromodno da ona samo preuzme moje prezime“, objašnjava on.
U SAD, sve veći broj žena takođe se odlučuje za dva prezimena bez crtice između da bi bile vidljivije na internetu iz profesionalnih razloga.
Za to vreme, neki parovi mešaju prezimena ili izmišljaju nova koja će zajednički deliti, a muškarci preuzimaju prezimena žena, iako oba ova fenomena ostaju neuobičajena.
„Nisam bio oduševljen svim tim maskulinitetom i patrijarhalnim glupostima i znao sam koliko je važno da moja žena sačuva identitet“, kaže Kiren Makvejd, 39-godišnji britanski inženjer, koji je preuzeo prezime supruge.
Imajući u vidu da su žene sklonije udaji kasnije (proseke je 35 godina ili starije u evropskim zemljama, kao što su Velika Britanija, Italija, Španija, i oko 28 godina u SAD), to bi moglo da ima određenog uticaja i na izbor budućih prezimena.
Zajednička studija iz Norveške i SAD-a pokazuje da su starije, obrazovanije i finansijski samostalnije žene sklonije tome da zadrže devojačko prezime, dok je ta praksa manje zastupljena kod mlađih, niže plaćenih i manje popularnih žena i među afro-američkom zajednicom.
„Već sam imala kuću, diplomu, kola, sve te stvari. I tako, kad bih morala da promenim prezime, morala bih posle to da uradim i na svim tim papirima i dozvolama“, objašnjava Amerika Nazar, pedesetogodišnja zubarka koja živi u Norveškoj i nije promenila prezime pošto se udala prošle godine.
Drugi istraživači ističu uticaj LGBT zajednice, u kojoj već postoji sklonost da se bude fleksibilniji prilikom promene prezimena.
Doktor Hit Ščečinger, psiholog i terapeut sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, predviđa da bi heteroseksualni parovi mogli biti podstaknuti da zadrže vlastito prezime kako se „koncept porodice“ bude širio.
„Vreme je da to postane otvorena diskusija u okviru partnerstava, a ne nešto što se pretpostavlja ili je unapred određeno“, slaže se marketinška menadžerka Veriti Sešns iz Engleske, koja je zadržala vlastito prezime kad se udala.
„Neki od mojih prijatelja odlučili su da prihvate ženino prezime i obožavam ih zbog toga“, kaže ona.
Međutim, ona kaže da razume da drugi parovi „vole tradiciju“ ili se odlučuju za konvencije u vezi s imenima koje prosto „čine da je lakše razumeti vaše porodično stablo“.
U Londonu, terapeutkinja Berk takođe smatra da će se tradicionalne konvencije u vezi sa prezimenima promeniti, mada su sada tokom borbe protiv Kovida-19 neki drugi prioriteti izbili u prvi plan.
Ljubitelji tradicije muških prezimena kao što je Korina Hirš, međutim, nadaju se da ona ipak neće izumreti.
„Bilo bi lepo da se nastavi, ali samo ako nije usiljena“, kaže ona.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
