Stančul: Kada sviram ja sam srećna

Kakva su Vaša sećanja na dane koje ste proveli na Akademiji?

Moja sećanja na Akademiju kao takvu, i uopšteno godine nakon 1985. jer sam upisala i dve godine postdiplomskih studija, su sjajna. Nikada neću zaboraviti na šta smo sve bili spremni, svi mi. Na primer, uvek mi je čudno, kada me sada tokom pripreme pred koncert neko iz orkestra pita da li bi mi smetalo da se uštimava pored mene, ja na to kažem "ne", jer se uvek setim kako sam nekada u jednoj sobi sa mojom koleginicom Iris Kobal vežbala na dva različita klavira. Obe smo, jedna pored druge, bile skoncentrisane na vežbanje svojih stvari i svojih zvukova, tako da kada me sada jedan violinista pita da li može da se naštimuje ili prođe neku deonicu tu na sceni, meni je to smešno, naravno da može. Tako da to studentsko iskustvo do današnjeg dana smatram korisnim Navikla sam na različite vrste vežbanja i to su momenti koje čovek nikada ne može da zaboravi, koji se uvek na neki način vraćaju, koji su jednostavno tu.

Kako ste gledali na druge predmete koje ste morali da pohađate, da li Vas je nešto posebno zanimalo od onoga što se tada nudilo na Akademiji?

Sećam se da sam sa mojom profesorkom solfeđa Dorinom Radičevom išla na takmičenje iz solfeđa, sa mojim apsolutnim sluhom to mi je zaista išlo od ruke i nisam imala nikakvih problema, bili smo u Sarajevu i jednom u Zagrebu, osvojila sam čak i nagradu (hahaha). Zapravo mene je zanimalo sve što je imalo veze sa muzikom.

Vi ste znači pre osvojili nagradu iz solfeđa nego na klavirskom takmičenju?

Da, sada ne mogu tačno da se setim godine, ali da, tako je. Moje prvo veliko internacionalno takmičenje, kada je klavir u pitanju, bilo je u Epinalu u Francuskoj, na početku mog studiranja na Akademiji, tada sam prošla u finale i to je bio veliko iznenađenje i veliki uspeh za mene lično. Ali pravo kaljenje na takmičarskom podijumu odvijalo se na Takmičenju jugoslovenskih muzičkih umetnika u Zagrebu, to je bilo zaista veliko takmičenje. Sećam se da je šest izvanrednih pijanista bilo u finalu. Ja sam kao jedina žena, prvi put posle Pogorelića, koji je pre mene možda 10 ili devet godina osvojio prvu nagradu, a u međuvremenu prva nagrada nije dodeljivana, tada su je meni dodelili i to je stvarno bio poseban osećaj.

()

Jasminka Stančul je nakon AUNS, nastavila studije na Muzičkom konzervatorijumu u Beču u klasi Noela Floresa, i Ženevi kod čuvene Marije Tipo, da bi od 2013. godine i sama postala klavirski pedagog najpre na Muzičkoj akademiji u Ljubljani, a od oktobra 2019. ima klasu i na mdv - Univerzitetu za muziku i scenske umetnosti Beč na Institutu za klavirske koncerte.

Onda se ta specifičnost sa prvim nagrada nastavila na Betovenovom takmičenju u Beču 1989. godine. Osvojili ste prvo mesto. Koliko ste se i pored orkestra i dirigenta u finalu osećali kao veoma mlada osoba, koja se u belom svetu pred tako velikim izazovom našla sama, upućena na do tada stečene vrednosti?

Sećam se samo momenata sa tog takmičenja. To takmičenje ja i nisam doživela kao takmičenje, već kao moj nastup i borbu da budem najbolja i da sviram najbolje što mogu. Ali osećaj sreće kada sam u finalu svirala u prepunoj sali Muzikferajna sa orkestrom, je prevagnuo nad time što sam bila "sama". Sećam se samo tog osećaja velike sreće.

Da li ste na koncertnom podijumu i kasnije u karijeri zadržali taj osećaj radosti muziciranja, osećaj da delite nešto sa publikom, ili se to pretvorilo u realan osećaj vlastitih potencijala i kreacija na bini kao vašem radnom mestu?

Osećaj je vrlo različit, nekada ovakav a nekada onakav. Pretpostavljam da je to kod svakog umetnika isto. Jer ne može svaki umetnik da kaže "ja se samo radujem što sviram", naravno da to ostaje, pred svako izlaženje na binu srećna sam što imam priliku da podelim nešto svoje sa publikom. A sa druge strane, tu je uvek prisutan osećaj da treba sebe da potvrdim i da dam najbolje što mogu i da dokažem da ja to mogu, a to je jako teško. Od deset koncetata koje odsviram, za jedan mogu da kažem "vau, ovo su sada bili anđeli sa mnom" a to su zaista retki momenti. Uvek od sebe zahtevam visok profesionalni nivo, ali momenat kada zaista sve paše, to se ne može niti izazvati niti dozvati, to se jednostavno desi.

Svi znamo da se za Vas vezuju Bečki klasičari, muzika Mocarta, Betovena. Jednako tako je zanimljivo da su na početku Vaše karijere i zbog Betovenovog takmičenja, na Vašem repertoaru bili prisutni koncerti za klavir i orkestar kako Ludviga Van Betovena tako i Mocarta, ali i resitali. Ako tome dodamo i kamerno muziciranje, kako onda procentualno izgleda Vaša rang lista?

Ono što najviše i najradije radim je svirka sa orkestrom, za mene je to potpuno ispunjenje. To je jedna vrsta kamerne muzike sa 80 ljudi i po meni je to nešto sasvim fenomenalno. To je za mene kao muzičara najuzbudljivije. Potom sledi kamerna muzika a treći na rang listi su resitali.

Onda su usledili brojni programi u kamernom muziciranju, što Vas je verovatno i načinilo tako kreativnom partnerkom u ovom žanru. Pored sadašnjeg Brams trija, u kojim ste sve formacijima i sa kojim kolegama imali kontinuirane nastupe?

Jedini sa kojima kontinuirano nastupam, još od Betovenovog takmičenja, je Bečki gudački kvartet, dakle još od 1989. godine, čiji je prvi violinista Verner Hink, nekada koncertmajstor Bečke Filharmonije, koga sam s velikim zadovoljstvom predstavila i novosadskoj publici. Sa njima redovno sarađujem, zajedno smo snimali i brojne albume, oni su jedni od mojih stalnih partnera. Pored njih, tu je i austrijski violinista Kristijan Altenburger sa kojim relativno često sarađujem. Pre nekoliko meseci sam imala priliku da upoznam jednog božanstvenog francuskog violistu Žerara Hosea, a ono što me neobično radovalo je da nam se na našem koncertu sa Brams triom, u Brams sali u Beču, u drugom delu koncerta pridružila dva izvanredna umetnika. To su violinista Nikolaj Znajder i violista Juri Bašmet, svirali smo Dvoržakov klavirski kvintet i tome sam se zaista jako radovala.

Literature za klavirske sastave su veoma sadržajne, da li ste poslednjih godina otkrili neka posebna dela?

Za mene je otkrovenje jedan trio koji se skoro uopšte ne čuje u svetu, u pitanju je Šoson trio. Svirala sam čak i jedan Šosonov sekstet, za koji isto malo ljudi zna. To je koncert za violinu, klavir i gudački kvartet, to je sasvim luda muzika, potpuno francuska impresionistička muzika, ali veoma lepa. Novina u mom repertoaru je i Zemlinski trio, i to je isto nešto sasvim posebno. Pored klavirskih koncerata Bele Bartoka to su samo neke od novina u mom repertoaru, gde spadaju i izuzetno romantični komadi Klare Šuman, kao i nekoliko osebnih programa u koje je bila uključena poezija.....moja uporišta jesu i dalje dela Betovena, Mocarta i Bramsa, ali se radujem savkoj novoj partituri.

Na listi muzičkih dela u repertoaru naše umetnice nalaze se i kompozicije M.de Falje Nights in the gardens of Spain , S.Franka Symphonic Variations, G. Geršvinove Variations " I got Rhythm " i Rhapsody in Blue , kao i klavirski koncerti Griga, Hajdna, Mendelsona, Prokofjeva, Rahmanjinova, Mijoa, Sen Sansa, Ravela, Šostakoviča, Čajkovskog i mnogih drugih.

Na žalost u godini kada je ceo svet planirao da dostojno obeleži 250 godina od rođenja Ludviga van Betovena, ova godina protiče u borbi protiv pandemije korona virusa. Zbog toga su, kada je muzička scena u pitanju, otkazani brojni koncerti, festivali i takmičenja između ostalih i pijanističko takmičenje "Betoven" u Beču, na kom je 1989. godine Jasminka stančul osvojila prvu nagradu, dok druga i treća nisu dodeljene, što se nije desilo od osnivanja do današnjih dana na uvom uglednom nadmetanju pijanista.

Na pitanje, da li žali što betovenova godišnjica nema prilike da se ostvari kao kruna dešavanja na svim koncertnim i scenskim podijumima, pijanistkinja Jasminka Stančul je odgovorila:

" Za mene, svaka godina i svaki dan pripada Ludvigu van Betovenu. Ja sam prihvatila ovu situaciju i prilagodila se sviranju po halama i na otvorenoj sceni, na mestima gde je moguće ostvariti neophodnu distancu između muzičara koji sviraju pod maskama. Sve to menja zvučnu sliku i od svih nas zahteva veliki napor u ostvarenju umetničkog dela. No, i pored toga ja sam srećna, jer sve što dođe u moj život je dobrodošlo i ja se radujem svakom nastupu gde god da je, i svakom dirigentu, i svakom kamernom nastupu.

Na Novosadskim muzičkim svečanostima, Jasminka Stančul će večeras sa Simfonijskim orkestrom RTS-a uz dirigenta Bojana Suđića izvesti Treći Betovenov Klavirski koncert.
Za ovaj program, u Muzičkoj omladini Novog Sada, ulaznica više nema.