TURSKO "NJET" RUSIJI: Koji su to "viši interesi" koji sprečavaju trajni mir na Kavkazu?
Kada izbijaju sukobi u kojima su direktni učesnici velike sile, naročito SAD, kao što su bile invazije na Afganistan i Irak početkom ovog veka, ostatak sveta - a govorimo o svetu u kojem je ostala samo jedna vojna super-sila - može samo "gledati", eventualno izraziti svoje neslaganje, ali ne i nešto bitno promeniti.
U drugom slučaju, kada izbije oružani sukob između manjih država, velike sile su tu gotovo od prvog dana u svojoj konstruktivnoj ili destruktivnoj ulozi. Drugim rečima - mogu taj sukob smirivati ili ga namerno rasplamsati.
CELA AUSTRIJA U PANICI: Ponestaje vakcine protiv gripa!
Mere koje niko nije očekivao! U jednom gradu MASKE OBAVEZNE SAMO U CENTRU, a pod strogim pravilima su i deca!
DA LI JE ANTIKOVID SPREJ NOVI SPAS ZA SVET? Može se kupiti lako, a pravo pitanje je da li i kako deluje
Aktuelni sukob između Jermenije i Azerbejdžana je jedan od onih retkih sukoba gde bi SAD zapravo mogle odigrati pozitivnu ulogu, zalažući se za mir, prekid konflikta, umesto raspirivanja istog. Bilo bi to nešto zaista "novo" - barem u zadnjih desetak i više godina. U svim dosadašnjim slučajevima - Libija, Sirija, Ukrajina... - SAD su bile onaj faktor koji će relativno umereni sukob pretvoriti u opasan i krvavi rat. Svi ti sukobi bili bi kudikamo brže rešeni da su se SAD držale po strani, neki možda čak ne bi ni eskalirali.
U slučaju aktuelnog sukoba na Kavkazu, koji bi se mogao pretvoriti u nešto još puno gore od rata koji se vodio tamo početkom 90-ih po raspadu Sovjetskog Saveza, SAD je "u startu" deo konstruktivne priče jer je bio i tih ratnih 90-ih godina kada su zajedno s Rusijom i Francuskom zaustavili rat, krvavi rat koji je odneo više desetina hiljada života, a regiju ostavio u permanentnoj traumi. Od SAD-a bi se sada očekivalo da istupi i jasno stavi do znanja kako mirovni proces iz 90-ih nije mrtav. Nažalost, tragičan aspekt ove priče je taj da SAD ponovo postupaju pogrešno, čak i kada imaju priliku postupiti ispravno.
Pre svega treba pojasniti američki osnovni položaj prema ovom sukobu koji se vodi oko sporne regije Nagorno-Karabah. SAD imaju poprilično veliku i uticajnu jermensku dijasporu koja je aktivna od prvog dana sukoba. Zvuči gotovo kao novinarska greška s nulama, ali čini se da nije - NBC je izvestio kako je u Los Anđelesu ove nedelje održan skup podrške Jermeniji u sukobu s Azerbajdžanom, skup na kojem se prema proceni policije okupilo "oko 100.000 ljudi". Već sama ta informacija dovoljno nam govori o snazi jermenske dijaspore u SAD-u.
Ali SAD ne samo da ne čine gotovo ništa kako bi što brže zaustavile ovaj novi sukob (jer još ima vremena sprečiti transformaciju ovog sukoba u opšti rat), sukob na Kavkazu kao da ne postoji u američkim medijima. Jasno, vreme je predsedničkih izbora koji će se u SAD-u održati za tri nedelje i gotovo sva pažnja je posvećena tome. Što se Trampa tiče ozbiljno je pitanje je li on uopšte informisan šta se ovih dana događa na Kavkazu!
Sve u svemu, uz potpuno nezainteresovanu Ameriku ostaje samo na Rusiji da pokušava zaustaviti ovaj sukob dok još nije rat (i Francuskoj, ali jasno je da Francuska, šta god Makron mislio o tome, nema toliki uticaj). Jasno, Rusiji je od daleko veće važnosti da Kavkaz bude miran jer to je njihovo susedstvo - susedstvo s potencijalom razvoja u novi bastion islamističkog ekstremizma (ako se nastavi transfer militanata iz Sirije prema Azerbejdžanu). Sudeći prema dostupnim informacijama Moskva je intenzivno na liniji s političkim vrhom u Bakuu i Jerevanu, u potpunosti svesna geopolitičke implikacije da će biti percipirana kao "jerrmenski zaštitnik" iako odnosi između Rusije i Azerbejdžana, s kojim se graniči, nipošto nisu loši (ali bi mogli postati, ne voljom Moskve, a možda ne ni Bakua!).
Kada su hitno u Moskvu krajem prošle sedmice stigli ministri inostranih poslova Jermenije i Azerbejdžana to je već samo po sebi bio važan korak. Da, pregovori u prisustvu ruskog spoljnopolitičkog veterana Sergeja Lavrova bili su maratonski, ali je isto tako bilo gotovo sigurno da će se neki progres ostvariti jer u protivnom Baku i Jerevan ne bi svoje najviše diplomate ni poslali u Moskvu. Potez je bio bitan i zbog činjenice da su i Jermenija i Azerbejdžan svega dan ranije slali poruke da im nikakvo primirje nije na pameti. Ipak, primirje je dogovoreno, glavni detalji usklađeni, i tišina nad Nagorno-Karabahom trebalo je da stupi na snagu već u podne u subotu (10. oktobra 2020). Govorimo o dve sukobljene bivše sovjetske socijalističke republike koje se nisu - za razliku od baltičkih zemalja i kasnije Ukrajine - "odmetnule od Moskve". Jasno, može se svakako reći da je Jermenija po odnosima bliža Rusiji, a Azerbejdžan Turskoj, ali svejedno nijedna osoba prisutna na pregovorima u Moskvi nije došla da Rusima "traći vreme".
I šta se dogodilo tačno u podne u subotu? Spomenimo prvo šta se događalo u ranijim jutarnjim satima - obe strane krenule su pucati jedna na drugu kao da moraju izbaciti sav svoj arsenal pre nego što sat odzvoni. Došlo je i zvono, ali je situaciju smirilo na možda tek nekoliko minuta, a nakon toga ponovo su krenuli rafali, granate, eksplozije, dronovi, tenkovi...
Moglo bi se tvrditi da su ova dva naroda jednostavno u ovom trenutku tolike "usijane glave" da nijedan još nije spreman ni na primirje ni na mir, ali verovatno je posredi jedan drugi faktor - turski faktor.
Zanimljivo je uočiti kako ovih dana pojedini evropski mediji navode da se od Rusije i Turske, kao saveznika dve sukobljene strane na Kavkazu, očekuje da učine nešto po pitanju smirivanja napetosti. Ima tu i osvrta koji spominju kako Rusija i Turska "ne uspevaju" smiriti sukob uprkos svom uticaju. U obe varijacije izveštavanja imamo jednu fatalnu grešku - Turska ni ne pokušava smiriti situaciju, Turska doliva benzin direktno na vatru i kao da zauzima onu ranije spomenutu destruktivnu ulogu SAD-a kada sukob treba pretvoriti u krvavi rat.
Izjednačavati rusku i tursku aktivnost u pogledu azersko-jermenskog sukoba u ovom trenutku može se samo ili zbog neznanja ili zbog nekakve već duboko ugravirane rusofobije koja "ne dozvoljava" spominjanje Rusije u pozitivnom/konstruktivnom svetlu.
Ali činjenice su u potpunosti transparentne. Rusija zaista nastoji smiriti ovaj sukob i to, budimo sasvim iskreni, iz prevashodno vlastitih (bezbednosnih ili političkih) interesa - Rusija je po svemu sudeći spremna čak zauzeti ulogu onog posrednika koji se ne dopada sasvim nijednoj strani jer od obe očekuje ustupke, ali ima primarno okončanje sukoba na umu.
S druge strane Turska gotovo da ni jednom nije spomenula mir - jedini scenario u kojem spominju mir je onaj u kojem bi jermenske snage trebalo da se "u potpunosti povuku s okupiranih teritorija", odnosno da prepuste celi Nagorno-Karabah Azerbejdžanu. Ako nam je jasna istorijska važnost Nagorno-Karabaha Jermenima, onda nam je jasno i to da je ovaj turski poziv na mir zapravo onaj orvelijanski u stilu "rat je mir".
Rusija sada ima veliki problem. Ima Tursku koja će aktivno opstruisati njihove mirovne inicijative i gurati Baku da nastavi s vojnim delovanjem. "Pandorina kutija" već je otvorena. Sirijski militanti već se gomilaju na turskoj granici i čekaju transfer na Kavkaz. Ovo se neće zaustaviti jednim sastankom u Moskvi, pa da traje i 20 sati bez pauze.
Ali šta Rusija može učiniti? Reći Turskoj - "ne budite hegemon"? Može probati, ali neće biti učinka. Ovog Erdogana - Erdogana koji je stvoren nakon propalog pokušaja njegovog rušenja u leto 2016. godine - još niko nije uspeo obuzdati, a i neće tako brzo. Zašto? Zato jer svi oni koji bi ga voleli obuzdati ujedno imaju i neke određene interese i dogovore s njim, Rusija naročito. Čitav aranžman kontrolisanja potencijalnog haosa napravljen je od niza Putin-Erdogan dogovora, a ide od severne Sirije do šire energetske priče ključne po Rusiju (Turski tok).
Erdogan je i više nego voljan za novi dogovor, ali ne i za pregovore - ovog puta podiže uloge i otvoreno Moskvi poručuje da na Kavkazu nema mesta za kompromise, mora biti po njegovom, Nagorno-Karabah mora biti u rukama njegove "azerske braće". Rusija može ili pristati ili reći "njet", a najradije bi da ne mora nijedno, ali to uskoro više neće biti opcija. U međuvremenu je Turska postala ta koja je rekla "njet" Rusiji, potkopala njihovo posredništvo, i sve to dok sebe prikazuje nekakvom novom silom koja je u stanju izvoditi geopolitički "multi-tasking" kakav se retko viđa.