Brak koji je ISPISAO ISTORIJU! Svi ste čuli za Ferdinanda i Izabelu, a znate li šta se krije iza njihovog venčanja?
Španija je i danas važna zemlja, 5. je ekonomija Evrope (iza Britanije, Nemačke, Francuske i Italije), a nekada je bila velika svetska sila. No, Španija zapravo i nije tako stara zemlja (vrlo relativan pojam!) pošto je stvorena "tek" krajem 15. veka i to jednim brakom.
TRAGEDIJA U ZOO VRTU: Medved ubio radnika pred autobusom punim turista (UZNEMIRUJUĆI VIDEO)
ASTEROID SE PRIBLIŽAVA ZEMLJI: Dan uoči izbora u SAD-u, naša planeta će imati blizak susret u svemiru
"EVROPA I AMERIKA TREBA DA UČE OD AZIJE" Eksperti ocenili da je to način za pobedu nad pandemijom
Naime, dugo vremena se pokušavalo sa ujedinjenjem različitih hrišćanskih zemalja na Pirinejskom poluostrvu (poznatim i pod nazivom Iberijsko poluostrvo), a neretko se to činilo na "civilizovan" način, brakovima između članova kraljevskih porodica. Tako je konačno poluostrvo završilo sa 4 hrišćanske kraljevine: Portugalija, Kastilja, Navara i Aragon - te jednom muslimanskom: Granada.
19. oktobra 1469. Ferdinand II Aragonski oženio se Izabelom I od Kastilje te je njihovim brakom stvoren put prema Španiji (čim budu porazili okolne kraljevine, naravno). Bio je to, u retrospektivi, jedan od najvažnijih brakova u istoriji uopšte, naročito kad se uzme u obzir kolika je Španija postala sila nakon ujedinjenja. Popriličan izazov za mladog kralja i kraljicu - naime, Izabela je imala svega 18 godina dok je Ferdinand bio godinu dana mlađi od nje.
Bilo je tu i ozbiljnih "bračnih razmirica", puno većih nego u klasičnom braku - naime, Ferdinand je smatrao da bi on, pošto je sada oženjen Izabelom, trebalo da postane kralj Kastilje, ali Izabela se nije slagala i zadržala je krunu za sebe. Kasnije je dogovoreno da će deliti krunu, a ista stvar bila je i u slučaju Aragona - Ferdinand inicijalno nije želeo da deli krunu sa svojom suprugom, no kasnije je ipak popustio. I tako su njih dvoje postali tzv. "Los Reyes Catolicos", odnosno "katolički monarsi" (Španija je de-facto osnovana 1479. godine).
Dobro, ovde govorimo o ujedinjenju Aragona i Kastilje,a šta je bilo s ostalim kraljevinama na Pirinejskom poluostrvu...
Kralj i kraljica prvo su se okomili na muslimansku kraljevinu, odnosno emirat, Granadu. Što vojskom, što direktnim uplitanjem u unutrašnje političke sukobe, Ferdinand i Izabela osvojili su Granadu 1492. godine. Kraljevinu Navara takođe su osvojili, ali to osvajanje će potrajati - rat se vodio sve do 1524. godine kada je konačno poražena kraljevina podeljena između Španije i Francuske.
Vratimo se na trenutak u Granadu. Uprkos sukobu koji je doveo do pada emirata Granade, na ovom prostoru hrišćani i muslimani zapravo su dugi niz godina živeli u popriličnoj toleranciji. Podsetimo, muslimani (Omejadski kalifat) su zavladali velikim delom Pirinejskog poluostrva još početkom 8. veka (odnosno nakon što su, dolazeći iz Afrike, tamo porazili Vizigotsko kraljevstvo).
Prostor pod muslimanskom vlašću nazivali su Al-Andalus - to je arapsko ime za delove Pirinejskog poluostrva pod vlašću španskih muslimana (ili Mavara) u razdoblju od 711. do 1492. godine (ovaj pojam inače nema isto značenje kao današnja, a ni Andaluzija u istorijskom smislu).
Šta se dogodilo nakon pada emirata Granade? Na temelju tradicije suživota španski kralj i kraljica poručuju kako će Mavari u Granadi, sada u sastavu Španije, imati potpunu versku slobodu. No, obećanje nije dugo potrajalo, svega nekoliko godina.
Naime, muslimani na ovom prostoru takođe će postati meta ozloglašene španske inkvizicije koju je još 1478. Ferdinandu i Izabeli odobrio papa Siksto IV.
Inkvizicija je bio brutalan period progona "jeretika", odnosno nasilna homogenizacija Španije. Prvobitno je bila usmerena protiv Jevreja jer su se Ferdinand i Izabela bojali da bi oni mogli ugroziti njihovu katoličku vlast. Jevrejima su date dve opcije - mogu ili preći u hrišćanstvo ili će biti prognani iz zemlje (ili nešto još i gore).
Očekivano, strahujući za svoje živote, brojni Jevreji su prešli u hrišćanstvo, no u kraljevski dvor se uvukla paranoja da mnogi od njih samo "glume" da su hrišćani dok u stvarnosti, u tajnosti, i dalje praktikuju svoju religiju (što je često, verovatno, i bila istina).
Brutalni vođa inkvizcije, tzv. Veliki inkvizitor, 1480. postaje Tomas de Torkemada koji je, zanimljivo, i sam nekada bio Jevrejin. Za vreme njegovih progona ovaj prostor, koji je nekada slovio za najtolerantniji deo Evrope, sada je postao najrepresivniji. Muslimani su konačno prognani sa Pirinejskog poluostrva gde su živeli sedam vekova.
No, inkvizija je uskoro "izmakla kontroli" - ono što se očekivalo da će biti relativno kraći period nasilne homogenizacije društva, odnosno konsolidacija vladavine kralja i kraljice upravo osnovane Španije, pretvorilo se u viševekovni progon koji će u Španiji potrajati sve do 1834. godine. Brojke variraju, no konsenzus je da je u tom periodu ubijeno oko 150.000 ljudi (i znatno veći broj ih je mučeno, često na krajnje okrutan način). Naravno, u tom dugom periodu inkvizicija se proširila i na sve delove španske teritorije (podsetimo, već 1492. Kristofor Kolumbo otkriva Novi svet), kao i tamo gde je bilo španskog uticaja (Portugalija).
Svakako, u svetlu današnjih događaja (velikih nemira u Barseloni), svakako je zanimljivo spomenuti kada Katalonija ulazi u sastav Španije. Prostor Katalonije bio je u sastavu kraljevine Aragon još od 12. veka, dakle puno pre stvaranja Španije.
No, ono što je u kontekstu ove priče važno istaći je da čak i onda kada je Španija uspostavljena sredinom 15. veka, ona nije bila unitarna zemlja, zapravo bila je federacija - da, postojali su zajednički vladari, ali bivše zasebne kraljevine i dalje su imale svoje zakone, svoja pravna tela te de-facto jednu vrstu (polu)nezavisnosti.
Tek nekoliko vekova kasnije, dolaskom apsolutističkih ideja iz susedne Francuske, dolazi do konsolidacije cele teritorije u jednu ujedinjenu državu. Katalonija se pak snažno razvila industrijski u 19. veku, no njena kultura (i jezik) su se zatirali u više navrata, dok im je takođe u više navrata davana određena autonomija da bi bila oduzimana (u jednom sličnom periodu je upravo i sada).
Kada se pogleda unazad, puno toga je moglo biti drugačije. Da se recimo Izabela udala za portugalskog princa, a ne za Ferdinanda od Aragona, Španija je danas mogla biti prostor Kastilje, Portugalije i Granade dok bi Aragon (Valensija, Katalonija) danas možda bio zasebna država (ili pak deo Francuske). Navara bi takođe možda bila zasebna država (ili deo Španije, Aragona ili Francuske).
U svakom slučaju, nema sumnje da je brak iz 1469. (pre tačno 551 godine) bio prekretnica koja će odrediti istoriju ovog prostora, istoriju koja se još uvek piše!