Otpad od hrane: Dok jedni gladuju, drugi bacaju

Piše: Jelena Aleksić
 

Svakog dana u svetu umre 16.500 dece zbog gladi. Godišnje više od tri miliona mališana umire od neuhranjenosti, a još toliko njih koji prežive neuhranjenost zaostali su u razvoju, skloni bolestima i infekcijama. Upozoravajući nedavno da bi zbog gladi u vreme pandemije moglo umreti više ljudi nego zbog same infekcije virusom, Ujedinjene nacije podsećaju da godišnje oko devet miliona ljudi u svetu umre zbog manjka hrane, a u svakom trenutku na planeti je više od 820 miliona gladnih. Na istoj toj planeti u istom tom trenutku proizvodi se dovoljno hrane da prehrani svakog od sedam milijardi ljudi, i to uključujući tri sasvim zdrava i nutritivno bogata obroka. Gladni bi svakog časa bili siti kada bi im bila dostupna hrana koja se baci u SAD i Velikoj Britaniji, ne računajući nijedan gram deponovane hrane u ostalim delovima sveta.

PORAST BROJA GLADNIH: Poenta je da se čak trećina globalne proizvodnje hrane baci, pa i ne stigne do zemalja u razvoju, u kojima upravo neuhranjenost odnosi više života nego AIDS, tuberkuloza i malarija zajedno. Glad je, nažalost, u porastu od 2015, a ciljevi UN da do 2030. bude “nula gladnih” čine se sve nerealnijim. Naprosto, procena je da će se zbog zaustavljanja proizvodnje, prekida u lancima snabdevanja, zavisnosti od uvoza i uopšte poremećaja u proizvodnji zbog pandemije udvostručiti broj ugroženih u zemljama u kojima vlada “nesigurnost hrane”, a to su pre svega zemlje Afrike.

Pa ipak, tone hrane i dalje završavaju na deponijama. Zapravo, više od milijardu tona jestive hrane kojom bi se moglo nahraniti dvostruko više gladnih nego što ih je trenutno. Ništa drugačije nije ni u Srbiji, koja, ruku na srce, u ovoj oblasti ne zaostaje mnogo za razvijenim svetom. Naprosto, iako očigledan, ovo je problem koji nije rešen ni u SAD niti u EU, gde se jedino Francuska može pohvaliti sistemskim rešenjem za otpad od hrane. Pri tom treba imati u vidu da pod onim što nazivamo otpad zapravo je polovina sasvim upotrebljive i ispravne hrane za ljudsku konzumaciju, dok je od ostatka moguće prehraniti životinje, a onda i zemljište (biođubrivo), da bi se na kraju ova hrana iskoristila za proizvodnju energije, odnosno biogasa. U glavnom gradu Norveške, na primer, otpad od hrane zajedno sa biomasom pretvara se u biogas koji se koristi kao gorivo za gradski prevoz.

Iako Oslo nije usamljen u ovakvim rešenjima, kako je rečeno, Evropska unija je u ozbiljnom problemu sa rasipanjem hrane, pa Evropski parlament 2017. usvaja inicijativu koja predviđa da se količina bačene hrane upola smanji do 2030. Nije ni čudo. Na nivou Unije godišnje se baci 88 miliona tona hrane, odnosno 173 kilograma po osobi. Procena je da Unija godišnje gubi 143 milijarde evra samo zbog rasipanja hrane, dok istovremeno 33 miliona ljudi svakog drugog dana nema šta da jede.

Moglo bi se zaključiti da su građani Srbije znatno odgovorniji od žitelja EU, budući da se u našoj zemlji baca “tek” 35 kilograma hrane po iksanu, dok godišnje na deponijama (uglavnom divljim) završi 247.000 tona jestive hrane. Nažalost, nije reč o društveno odgovornom ponašanju već standardu koji umnogome zaostaje za razvijenim zemljama, gde se u proseku baca dvostruko više hrane (680 milijardi dolara) nego u nerazvijenim i zemljama u razvoju (310 milijardi dolara). Slikovit je i podatak da se u Evropi i Americi u proseku baci od 95 do 115 kilograma godišnje po stanovniku, dok potrošači u podsaharskoj Africi, južnoj i jugoistočnoj Aziji bace od šest do 11 kg godišnje.

Nema tačnih podataka o tome koliko ljudi u Srbiji gladuje, ali je izvesno da bi svi oni, čak i da ih je milion, mogli biti siti kad bi im bila dostupna samo bačena hrana u zemlji u kojoj svakog dana na smetlištu završi 676 tona (jestive) hrane.

Na ovu temu nedavno pažnju skreće NALED, podsećajući na aktuelni projekat koji sprovodi zajedno s Nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju GIZ i kompanija EsoTrom. U pitanju je inicijativa da se zakonski omogući doniranje hrane koja završava na smetlištima. Cilj je izmena Zakona o upravljanju otpadom, što će otvoriti prostor da se posebnim pravilnikom o upravljanju biorazgradivim otpadom unapredi oblast zbrinjavanja otpada od hrane.

Slobodan Krstović, šef jedinice za zaštitu životne sredine NALED-a, u razgovoru za Novi magazin govori o ciljevima i značaju ove akcije, koja do novembra iduće godine treba da se okonča prikupljanjem 1.000 tona otpada od hrane. On najpre odgovara na pitanje kako se i da li se u Srbiji uopšte “upravlja” otpadom od hrane?

“U suštini, ne. Skoro 99 odsto otpada završi na deponijama, isključujući onaj minimalni deo koji se donira Banci hrane, čiji su kapaciteti veoma ograničeni. Naprosto, sistem je takav da ne prepoznaje eksplicitno otpad od hrane, odnosno kategorije koje treba skupljati i kojima treba upravljati. Ne postoje ni operateri koji bi imali dozvolu za sakupljanje i tretman ovog otpada. Cilj je najpre definisati operatere zakonski, a onda za početak obavezati sve one koji poslužuju više od 50 obroka dnevno da sortiraju otpad od hrane. U jednu kantu bi se stavljao otpad biljnog, a u jednu životinjskog porekla”, otkriva za Novi magazin Krstović, objašnjavajući dalje da bi se od ovog otpada dalje mogao praviti kompost, biogas, bioetanol, reciklirana hrana za životinje….

PRAVILNIK: Zakonom mora biti strogo regulisano šta bi tačno bilo urađeno nakon što se ispravna hrana donira, budući da, na primer, otpad iz bolnica ne može biti korišćen niti za ljudsku niti za životinjsku upotrebu.

“To sve tačno mora biti definisano pravilnikom. Na primer, hrana na kojoj piše “upotrebljivo do”, a prošao joj je rok, nebezbedna je za konzumaciju, dok je hrana na kojoj piše “najbolje upotrebljivo do” sasvim bezbedna i nakon označenog datuma. Ovo je hrana koja je upakovana, deklarisana i kao takva idealna za doniranje. Međutim, ugostiteljske objekte i kompanije treba motivisati pre svega kroz poreske olakšice, odnosno povraćaj PDV-a na doniranu hranu”, mišljenja je Krstović, pozivajući se na zakon koji je od prošle godine na snazi u Francuskoj.

Reč je o prvom zakonu kojim je u jednoj zemlji zabranjeno bacanje hrane supermarketima, distributerima i proizvođačima, a koji sada imaju obavezu da svu jestivu hranu doniraju humanitarnim organizacijama ili im sleduju ozbiljne kazne (75.000 evra ili dve godine zatvora). Očekivano, imaju i poreske olakšice za svaki donirani proizvod.

“Najveći broj ustanova u kojima se otpad od hrane ne zbrinjava na adekvatan način, kao glavni preduslov da bi počeli da ga odvajaju navode potrebu postojanja odgovarajuće infrastrukture, obavezujućeg zakonskog okvira, ali i uvođenje podsticajne politike kojom bi se nagradilo pravilno upravljanje otpadom – umanjenjem poreza ili naknadom za odnošenje otpada”, prenosi Krstović, podsećajući da se tokom celog procesa “od njive do tanjira” u Srbiji baci 900.000 tona otpada od hrane, od čega 247.000 tona jestivih namirnica.

Centar za unapređenje životne sredine je prošle godine radio istraživanje na ovu temu i saopštio:

“Svako od nas, uključujući celokupno stanovništvo bez obzira na uzrast, baci oko 35 kilograma hrane godišnje, odnosno hrane u vrednosti od oko 10.000 dinara. Najviše se baca hleb (10,18 kilograma), zatim meso (7,18 kilograma) i mleko (6,74 litara), a najmanje voće (5,7 kilograma) i povrće (5,33 kilograma)”.

Ovde govorimo o podacima koji se odnose na domaćinstva jer istraživanje o tome koliko se tačno i čega baci u restoranima, na njivama ili procesu proizvodnje nije rađeno. Generalno, ispostavlja se da u zemljama u razvoju 40 odsto gubitaka nastaje na nivoima nakon berbe i prerade, dok se u industrijskim zemljama više od 40 odsto gubitaka javlja u maloprodaji i domaćinstvima. To su zemlje u kojima nema bacanja hrane i gubitaka zbog zastarele tehnologije, loših procesa obrade ili skladištenja već uglavnom zbog manjka svesti potrošača da je ono što bacaju sasvim zdravo i bezbedno za konzumaciju.

A koliko je sve pomenuto bezbedno za planetu Zemlju, zaista je posebno i posebno mučno pitanje. Naime, ogromni se resursi troše u procesu proizvodnje trećine hrane koja završava na deponijama, gde truli ispuštajući metan, jedan od najopasnijih gasova sa efektom staklene bašte. Izveštavajući o ovom problemu u jednom od pamfleta o Srbiji, EUinfo piše da je “količina vode potrebne za uzgajanje hrane koju bacimo veća od količine koju godišnje potrošimo u celoj Srbiji”.